Pročitaj mi članak

VOJISLAV ŽANETIĆ: U Beogradu da se napravi „zid demokratskog plača“

0

Predavač na Fakultetu za medije i komunikacije Vojislav Žanetić ocenjuje kaže da su beogradski izbori prošli kao fudbalska utakmica na nagnutom terenu, gde nije bilo ravnopravnih uslova za sve učesnike, a što je aminovano od evropskih političkih struktura. Smatra da u Beogradu negde treba napraviti zid demokratskog plača.

Жанетић наводи да у српској политичкој јавности не постоји јасан став како треба да изгледају регуларни избори, и ово сад на шта се пристаје је идеја да се преживи док се не оформи неки став о томе како би избори требали да изгледају

Овде имате чекаоницу за улазак у ЕУ, која је од стране ЕУ добила свог шефа, и та одлука не може да се мења, и сви разумеју каква ј то ситуација, додао је.

Наглашава да је СНС је чланица ЕПП (Ервопске народне партије), чега је шеф Ангела Меркел, док ови други нису чланови ничега у европском политичком спектру, да су ту незбринута деца, сирочад…

И онда је јасно да за најобичније београдске изборе шеф највеће странке и предсендник државе има прилику да своју неофицијелну градску кампању подржи са Ангелом Меркел или на то му дође Лавров у недељи пред гласање, а ови други немају такву прилику, ако их позове неки амбасадор и почасти их чај, онда је то супер.

Говорећи о резултатима опозиције, каже да када бисмо сабрали све те расуте гласове, то би било 30-ак посто и још нешто приде. Постоји на другој страни тог политичког спектра један проценат бирача који би хтео да гласа за неког другог, али нису баш ови лумени са друге стране разумели какву партију шаховску игра човек који воли избори и одлично се сналази на њима

„Наметнута је једна велика поларизација… Свако ко је ишао обашка, он је постао вашка… Учествовали су на погрешан начин у једној тржишној утакмици, која је при том неравноправна“, истакао је.

И кампање – све комуникације које су биле и са једне и друге стране – види као неравноправне.

Политика је бизнис скупљања гласова, за који ти треба организација, паре, медији, понекад и подршка међународних фактора (што се видело са Меркел, Лавровим), и имате, с једне стране, један конгломерат велики – предузеће које се бави тиме на научни начин, индустријски се скупљају гласови, а с друге стране имате екипу која седи на на зидићу код Вуковог споменика и чека неког да дође да их узме да раде, наводи гост Новог дана.

„С једне стране имате једног великог, који намеће једну утакмицу која је поларизована, страсна, и ту ко је мали нема шта да тражи“, каже Жанетић констатујући да је то кавга у коју мора да уђе неко ко је јак.

Упитан да ли је могуће да СНС позове Александра Шапића у градску власт, каже да би то би била научно-фантастична ситуација и пита – шта ће им он уопште. Нарочито, како додаје, што ће за две године бити локални избори, а у „међувремену би могли да буду и парламентарни избори“.

То велико предузеће скупљања гласова нема потребе да пружа уточиште било коме ко није на списку жељених, наглашава.

Говорећи о резултатима ДС, а коментаришући писање Политике која констатује да је окончана једна политичка епоха, Жанетић каже да смо то могли да закључимо још пре неколико година, кад се променила власт 2012. „Ово што се данас дешава је последица тог окончања… То је последица тог тренутка… И последица тог другачијег третирања Србије од стране међународне заједнице, скроз су променили начин размишљања, изабрали су другог шефа чекаонице, и сада се равнамо према томе“, наглашава.

Ми дуго година пловимо на једном истом броду на коме је странка велика само ако је близу државним ресурсима, и свака странка која је далеко од државних ресурса она пропада, пропао је ДСС, а веома је тешко ДС јер они ресурсима којима су располагали, више не посотје, наводи,

„Својевремено је на градским изборима ДС располагала ресурсом Бориса Тадића који је, као председник Србије, исто био на челу листе, писало његово име на почетку, као председник Србије се појављивао у свим изборима у којима су учествовали као човек који је недвојбено на њиховој страни, и није био председник свих грађана Србије, и процес који су они тад успоставили сад њима малкице дошао главе“, каже гост Н1.

Наводи да је СПС странка која се томе јако одупире, али истиче да су они на власти од 1945. године, са паузом од три године око 2000, и да су они склони да преживе, имају дугачку историју и велико искуство, а, додаје, ДС нема то искуство.

„ДС има око себе космос грађанских врачева и врачкиња који ту сваке године, кад дође нека нова особа која дође на политичку сцену Србије се нешто гаде, запушују носеве, вичу „фуј“, облепљују се белим листићима… Причао сам са неким другарима и хтели смо да предложимо да се негде у Београду направи „зид демократског плача“ и да људи тих уверења стану испред тога и ударају главом и да стављају жеље за тог спасиоца, тог великог „антивучића“ који треба да се појави, а њега никако нема, а кад се појави они кажу да је то безвезе…“

За ДЈБ и Двери каже да су пробали да нађу трећи пут, али да је толика поларизација била, да је то било немогуће. За ту коалицију је рекао да је и раније изјављивао: „Учите, Чедо и Шешељу“.

Говорећи о резултату ЛДП, каже да та странка већ давно била феномент тог „грађанистичког“ дела Србије која политичке партије посматра као кафиће. „И онда се појави нека нова политичка партија и онда та групација људи каже – јој баш што су они супер, и буду неко време око њих, и онда се појави неко други и они кажу – ови више нису супер, они су безвезе и идемо код ових других… И тако се та групација сели… Тренутно је та групација завршила у покрету Не давимо Београд, па ћемо да видимо где ће даље“, истакао је.

Каже да тај део грађанског становништва, посебно у Београду, политику схвата као журку, па се сели с места на место.

О споменику Слободану Милошевићу

Нама свакако у неком тренутку треба неко подвлачење црте испод имена Слободана Милошевића, и ми то немамо, каже Жанетић говорећи о захтеву социјалиста, који је предат градским властима, да се некадашњем председнику подигне споменик.

Неко ко није подвукао црту, мисли да је он богзна шта, а они други који то не мисле, који нису подвукли црту, крену да га руше, наводи.

Каже да треба подвући црту и поставити нека елементарна питања – да ли човек са именом и презименом може да буде сахрањен у дворишту своје куће као канаринац, прво одговоримо на то питање, па онда му подижемо споменик. Па онда, додаје, његова историјска улога, да нека академија каже Милошевић је био то и то, спрска политика је била то и то, положај Србије тренутно у свету је такав и такав, положај Србије у будућности треба да буде то, па онда да смислимо да ли ћемо да подигнемо споменик Слободану Милошевићу…

У тој једној несређеној ситуацији потпуно је безвезе, наглашава.

Како смо се политички понашали у глобалним оквирима, деведесетих, нисмо заузели још став. А ова друга страна, која нема симболичко схватање деведесетих, заузела је став тако што је променила политику. „И немаш више министра информисања који урла о домаћим издајницима, него имаш председника Србије који иде у посету Ангели Меркел и тамо се договара о будућим корацима у чекаоници“, закључује.