Pročitaj mi članak
Да ли ће се Србија изборити да са западним земљама сарађује као слободна и независна држава или ће се потчинити западним интересима
Србија у Нову 2013. годину уноси стару и суштинску дилему куда даље. После 2008. године бивши режим, како су поједини његови највиши представници говорили, покушавао је да промени „историјски код српског народа“ и на тај начин нас приближи евроатлантској породици народа. Шта се тада заправо мислило под „променом историјског кода“? Нема сумње да је реч о промени историјске вертикале српског народа, односно о промени кључних одредби националног идентитета.
Пошто је јасно да је српски национални идентитет неодвојив од Косова, бивши режим је у свом науму „промене историјског кода“ предузео низ важних корака који су водили Косово у независност. Подсетићу укратко на тај поразни пут од прихватања ЕУЛЕКС-а, преко тражења саветодавног мишљења од Међународног суда правде, све до бриселских споразума.
Али „промена историјског кода“ није подразумевала само саучесништво у процесу пузајећег признавања Косова већ је значила и активан однос успостављања нових стубова идентитета српског народа. А ти нови стубови на којима почива „промена историјског кода“ односе се на промену војног статуса, промену државног и економског статуса, и промену самог духовног упоришта српског народа. Другим речима, ти нови стубови српског идентитета представљају приступање НАТО-у, приступање Европској унији и један суштински нови духовни ослонац који би настао темељним реформисањем предања и устројства наше Цркве њеним приближавањима западним обрасцима.
Када је реч о НАТО-у веома је важно уочити да је од 2008. године на сваком НАТО самиту ишао формални закључак да се поздравља опредељење власти у Београду да приступи евроатлантској заједници. Битан корак у сатирању српске војске и њеног прилагођавања НАТО-у била је одлука да се укине редовно служење војног рока. Колико се власт у Србији од 2008. године заклињала у Европску унију као новом стубу, не би требало уопште ни трошити речи.
Међутим, на мајским изборима, иако је режим имао одрешене руке да чини што год хоће, вољом народа изабрана је нова власт. Један општи национални суноврат или, како би бивши режим рекао, „промена историјског кода“, стављен је под знак питања. Нова власт је изричито саопштила да ће поштовати проглашену војну неутралност и да неће увести Србију у НАТО. Ипак, највише муке нова власт има са дефинисањем односа према Европској унији, јер, објективно гледајући, ту смо се највише и запетљали са ратфиковањем Споразума о стабилизацији и придруживању.
С друге стране, добра ствар у односима са Европском унијом јесте чињеница да Србија тешко да ће добити датум за приступне преговоре у марту, односно јуну. То може да определи нови пут Србије на овом раскршћу на којем се нашла. Када Европска унија због својих унутрашњих разлога, по свему судећи, каже – не – Србији, онда ће и Србија морати да одлучи куда даље. Да ли да себи веже руке и буде бескорисни сателит Европске уније или ће се окренути себи, својим националним и економским интересима, и прогласити политичку неутралност.
Наравно, питање Косова је неизбежно у судбини Србије. Ни оваква Платформа председника Србије и скупштинска Резолуција нису по вољи Брисела и Вашингтона. По њиховој вољи је само политика бившег режима да се буде саучесник у прављењу независног Косова. Зато ће западни центри моћи одбацити и овакву Резолуцију под изговором да није реална. Јер, осим независности Косова, њима ништа није реално. Баш зато став Србије требало би да буде да сам процес стварања независности Косова није реалан и прихватљив.
А то у пракси не значи ништа друго него замрзавање конфликта. Одбијање Запада да прихвати било које компромисно решење доводи косовско питање у статус замрзнутог конфликта. Не може бити да је морално оправдана уцена Брисела и Вашингтона да Србија мора бити саучесник у прављењу независности Косова, а да је замрзавање конфликта супротно животним и суштинским интересима Србије.
Нема сумње да ће 2013. бити година у којој ће нас крупни проблеми натерати да се определимо којим путем даље. Пред нама је питање да ли ћемо као народ и држава пронаћи пут који нам омогућава живот и слободу или ћемо наставити марионетски да се везујемо за Брисел и Вашингтон. Заправо кључно питање је да ли ће се Србија изборити да са западним земљама сарађује као слободна и независна држава или ће себе потчинити западним интересима. То је питање бити или не бити за Србију.
(Печат)
