Верујем да је Зорана Михајловић тек ветроказ, „кукавичје јаје“ владе које покушавају да нам потуре док се иза брега нешто веће, много веће ваља…

Није скандал што је Блерова кафеџика гласала за фамозну резолуцију о Сребреници, колико чињеница да се на седници Владе уопште гласало о њој, макар и интерно, незванично, онако успутно као што уосталом и све раде!

Због чега то, господо, тестирате форму кад бесрамни документ још није постао званичан ни у белосветским политичким круговима?!

Без разлике што сте листом гласали против, одакле идеја да уз кафу и киселу прекраћујете радно време примишљу да некрологу Србије дате толико значаја да се изјашњавате о њему?!

Зато и мислим да је Зорана Михајловић тек ветроказ, као и толико пута до сада само ехо великог вође који се театрално пренемаже к’о сеоска млада док други за њега протрче кроз коприву, па он загази на пртину да не прља опанке…

Волео бих да грешим! Заиста бих волео, јер овде није реч о осуди злочина, већ осуди потомака, генерација које ће бити анатемисане да им први плач буде вапај покајника за мало ваздуха…

Доста више сребреничког „зеленашења“ са жртвама, аман!

Србија није и не сме бити жирант злочину за који нам сваког јула прете меницом, а ми се изнова немушто правдамо како на њој није наш потпис, али не споримо дуг!

Нема шта премијер да пролонгира кад ће се изјаснити о резолуцији и одласку у Сребреницу- мора одмах, у даху, без оне иритирајуће патетике у гласу да одговори:

„Не прихватам ни по коју цену и не одлазим ако је то пут Србије ка Голготи, а не поклоњењу жртвама“!

Не могу нам, људи, сваке године белосветски лакеји испостављати све већи цех, који ће, нажалост, неко у наше име потписивати на репрезентацију и путне трошкове Србије!

Нема ту места политичкој калкулацији и дипломатској мудрости, јер нуде нам се омча и хоклица, а наше је да изаберемо грану…

У осталом, политика је и очување националне части, бића, корена који нити је труо, нити је зрео за калемљење са неким тропским биљкама које предивно цветају али несносно смрде…

Речју, у Сребреници није место ни једном политичару, никада, ма које вере био!

Над гробом мајке сам због мајке, са мајком, са својим болом, а не нафаком да њена хумка буде моја трибина на којој ћу клети кривце за њену смрт!

Нису ни гробља ни мезарја наша ил њихова, већ оних мученика под земљом, а наше су сузе. Само сузе и мукла тишина у име смираја тих душа довека неумирених разбрајањем к’о пијачне ситнине…

Мира ће под земљом и над земљом бити тек када Мајке Сребренице оду у Скелане, Братунац, Кравицу…и људски, мајчински спусте руку на раме старице у црнини која рида за једнаком светињом, баш као што ће и те старице залелекати у Поточарима, јер само су оне изгубиле све, а лицимери добили свој некрофилски „Дизниленд“!

Зато о срамној и лажној резолуцији не сме бити ни примисли, јер неће бити тачка ни на шта, већ батина и крст у рукама потомака!

Имам дивних пријатеља муслимана, не желим да нам се деца гледају кроз резолуције као кроз „шпијунку“ забрављених врата, већ кроз обичај/адет да се о Божићу и Рамазану честитамо, изгрлимо, поседнемо уз софру…

Није, зато, Михајловићка проблем свих проблема, нити свет који нас искрено жели у свом друштву колико и трипер, већ у чињеници да ће нам неко довека меру живота разрезивати количином смрти!

Време је, али крајње, да по сваку цену не дозволимо да нам једини залог за будућност буду потомци чији ће први плач бити насушна борба за ваздух, на који ће само покајнички имати право…

Извор: Сребреница – Два у један

Oznake: bratunac, Mihailo Medenica, ratni zločini, Srebrenica, srpski političari