Прочитај ми чланак
(Видовдан)
Ко је газда у Србији?
Важно питање за функционисање државне политике у Србији јесте “Ко је климоглавац а ко наредбодавац у Србији”? Ово питање има два могућа одговора. Први је да је државна власт-влада Србије у односу на ЕУ и Немачку и политику САД према Србији “климоглавац”, и више од тога. Други одговор је да је део изјаве првог потпредседника владе Србије и лидера СНС око првог прегаворача са ЕУ Александра Вучића који каже “То ће бити неко ко ће увек говорити истину у лице, чак и када се не слажемо, али ко ће умети да саслуша и разуме потребе наше земље, да не буде обичан климоглавац кад оде у Брисел и да мисли да му је најважније у каријери да слуша шта му они говоре, јер за то бисмо могли да пошаљемо и диктафон, јефтиније би прошли“.
На кога је то мислио Александар Вучић? Да ли можда мисли да је премијер Србије Ивица Дачић неефикасан и да би неко други ,рецимо он сам био бољи као “политички емисар” Србије у комуникацији са ЕУ и Приштином. Пракса је показала да је Вучић “тврд” у комуникацији са делегацијом Приштине, и склон могућим екцесима што је већ и потврђено у сукобима Вучића са Тачијем у Бриселу. Вучић је политички доминантнији од Ивице Дачића као премијера, али ако се држимо Устава и закона Ивица Дачић је премијер и најодговорнији је за функционисање владе и државне политике све до нових избора. Истовремено и сам Ивица Дачић је “естрадни” преговарач са честим емотивним “испадима” и изјавама које касније сам демантује или их поништи.
Поставља се питање да ли Србији у дијалогу са ЕУ и Приштином требају стручни или политички стабилни и државно-нациионално одговорни преговарачи? Премијер Србије је друга личност после шефа државе одговорна за вођење државне политике. Александар Вучић каже: „Ако ме питате хоће ли главни преговарач бити изабран по страначком или стручном критеријуму, могу да кажем да ће свакако то бити неко ко познаје ЕУ, ко је стручан и на кога Србија може да рачуна“. Вучић рачуна да би то могао да буде неко ко је “експерт” за ЕУ, и има дипломатску црту у свом наступу. Вучић отвара питање “нижег ранга”, да преговарач Србије буде “експерт”, а не најодговорнији за такву политику. Експерти су саветници и лобисти, а они који су добил и власт и поверење грађана и парламента су преговарачи.
На колико столица седи влада Србије?
Први потпредседник владе Александар Вучић улази у неку врсту “нервозе” и потребе да се процеси у Србији и према ЕУ воде убрзаније како би се до јануара 2014. године дошло до датума о преговору за чланство у ЕУ. Вучић каже: ”Ми смо један део онога што је Влада обећала испунили, добили смо отпочињање преговора са ЕУ. Морамо даље да напредујемо у европским интеграцијама, али и да поставимо нове циљеве и задатке како да унапређујемо сарадњу са неким другим земљама“. Нови циљеви са неким другим државама пре свега се односе на Русију и Кину и неке друге државе изван ЕУ.
Ако је тако, онда влада Србије седи на “две столице” и могуће је питање ко у влади седи на једној а ко на другој столици, или да ли СПС и СНС по потреби мењају места на тим столицама? Евидентно је да Александар Вучић није задовољан владом у којој је фактор одлуке, али није и тај који даје задњу реч. Вучић је рецимо и за сарадњу са НАТО и са Руском федерацијом на плану одбране као минстар одбране Србије. Ако узмемо изјаву генералног секретара НАТО-а који каже да је место Србији и ЕУ и НАТО, јасно је куда иде Србија у наредних пет до десет година. Истовремено стижу додатни притисци и упозорења из Москве око тежине будуће ситуације у Србији и према Србији у контексту изјаве генералног секретара НАТО-а Рамунсена и такве политике Србије и њене владе
Муке по влади Ивице Дачића
Влада Србије и владајућа коалиција ће се у наредним недељама суочити са неколико крупних процеса и дилема и проблема. Први је како и на који начин реконструисати владу да буде ефикасна и да одрази страначку структуру владе. Ту се отварају унутарпартијске дилеме и могући сукоби, али и међупартијске тактичке борбе. Други проблем је имплементација Бриселсог споразума после одлуке Косовских Срба са севера Косова да непризнају владину политику и да крену у самосталну политичку игру која је супротност Бриселском споразуму. Влада Србије се дакле суочава са тешким одлукама како “дисциплиновати” Србе на северу Косова да “слушају” владу Србије. Поставља се питање ко ће бити из владе Србије тај који ће извршити притисак на Србе са Косова и Метохије и на који начин?
Ако се примене методе Милошевића према Републици Српској и разне блокаде, укидања државног новца Србима на северу Косова, то ће се обити о главу влади Србије, али и Србима на северу Косова. Друга опција је политика ”корак по корак” како би Србе са севера Косова “уверила” да неће доћи до радикалног одвајања државе Србије од севера Косова и препуштања народа и институција Срба на северу самовољи Приштине. Треће болно питање је економско-социјално стање у Србији које је на ивици ”банкротства”, и без темељних домаћих и страних инвестиција. Ова три кључна питања биће одлучујућа да ли ће у Србији бити избора и пре одлуке ЕУ, или ће се техничка стабилност владе пролонгирати до пролећа 2014. године.
