Прочитај ми чланак
(Жељко Ињац)
Наравно да је за сада, без довољно чињеница, могуће закључивати о позадини покушаја убиства првог пословног човека Србије само посредно и логички. Но како је у оваквим случајевима извршилац врло често далеко испод налогодавца, чак и да се дође до оних који су пуцали мала је шанса да истрага доведе и до оних који су наредили или одобрили убиство овог калибра. Тако је било и у случају убиства Ђинђића и у случајевима сличних убистава и покушаја убистава код нас и у свету. Просто речено пошто су налогодавци врло далеко и високо изнад извођача радова истрага тешко може а најчешће и не сме да крене у правцу правих виновника убистава, атентата и терористичких напада.
Прво што је потребно рашчистити то је – на Бека је ударила врло опасна и врло моћна екипа, нека мања то не би ни смела. Као што је наивно помислити да су Ђинђића убили бивши крадљивци аутомобила, тако је и без основа теза да је ово дело некаквих аматера који су ето тако из неких ирационалних побуда хтели да убију првог и најутицајнијег бизнисмена Србије. Убиство или покушај убиства таквог калибра пословног човека је увек професионална акција иза које стоје неки моћни центри, много моћни.
Да пробамо основном полицијском логиком како долази до убиства – ко би могао имати мотив да убије Бека или ко би могао имати користи од тога а да је довољно јак да се усуди на тако нешто? Да кренемо редом, некаква моћна мафија као аутономни организам код нас ни не постоји, па чак и кад криминогени кругови „одрађују“ убиство или нешто слично то не долази од њих већ од неких виших и јачих центара моћи. Ко год познаје ситуацију код наших тајкуна који су презадужени и преплашени судбином Мишковића не би ни помислио да је са ове стране дошао и миг а камоли налог за напад на неког попут Бека који је преживео и милошевићевско и досовско време и увек излазио све јачи.
Када се узме у обзир да је Беко, а нарочито однедавно, постао близак врху власти у Србији па је чак у једном моменту виђен и као човек који би требао да преузме Железницу, потпуно је сулудо и помислити да са овим убиством или покушајем убиства има некакве везе ова власт. Можда неко ко је у полицијским или безбедносним структурама и има, али очигледно је сваком ко се иоле разуме у односе Бека и власти да је немогуће да подстицај за ликвидацију може доћи са врха власти.
По дрштвеним мрежама је већ примећена сличност са убиствима која су обележавала нарочито крај милошевићевске владавине, а било их је и у време Ђинђића у шта спада и атентат на њега. Пошто никада нису разјашњене позадине ових убистава олако се то приписивало милошевишевском режиму или некаквој неидентификованој мафији. Нарочито ако су страдали људи који су били врло блиски врху режима, па је потпуно нелогично да одатле дође и налог за њихову ликвидацију.
Дакле истина је негде другде. Они који су иницирали и организовали оваква убиства најчешће нису одавде. То су готово по правилу стране обавештајне службе у садејству са неким међународним криминалним клановима и корпорацијама које су имале интересе да се неком скине глава или да се дестабилизује режим. То је и својеврсна порука носиоцима власти – овај пут он, следећи си можда ти.
Па ко би онда могао да то уради и да им мотив за тако нешто? Неко ко је врло моћан а опет жели да изврши удар на Србију. Јер да се не лажемо убиство првог пословног човека који је дубоко у политици и у безбедносним структурама и који је близак врху власти је удар по властима који дестабилизује земљу. Свако у „систему“ помисли – „кад су пуцали на Бека шта ми да очекујемо“. Власт се вишеструко тиме слаби – многи ће одустати да је подржавају јер ће се уплашити, јавност ће бити збуњена и видеће још једно сумњиво и нерешено убиство моћног човека што руши поверење у државу и систем. Дакле овако нешто би могао учинити само неко довољно моћан који жели да ослаби и дестабилизује Србију и пошаље „последњу опомену“.
То наравно могу бити, како смо рекли западне обавештајне и пословне структуре. Какав би мотив могао бити за такав ипак радикално насилан чин убиства првог бизнисмена Србије који има своју мрежу моћи и утицаја у земљи? Нешто је велико у игри, и ова власт је направила фаул у очима западних моћника па јој је потребна опомена у виду елиминације најјачег тајкуна. Мотив би могао бити приближавање Србије Русији а конкретно посета Путина и парада која је њему у част приређена. Наиме у сред глобалне антируске и антипутиновске кампање у којој је први човек Русије приказан као лудак, убица и ратни злочинац са ким неће да има ништа ни једна цивилизована земља, већ му је готово сва Европа увела санкције, мала Србија се усудила да не само не уведе санкције већ и да Путину направи велелепан дочек све са одликовањем и војном парадом. То су пропратили сви светски медији и то је може се рећи рушење глобалне пропагандне матрице о Путину као „лошем момку“ са ким нико неће у Европи да има посла. На тај начин је Србија, била свесна тога или не, срушила или барем подрила медијско политичку изолацију Путина и Москве у Европи и на Западу. А то се не прашта. Друга је ствар да ли смо ми били свесни ризика кад смо одлучили да идемо на „параду“ или то да ли је Русија схватила колико смо ризиковали у овом моменту. У оба случаја бојим се да је одоговор: НЕ.
Они који су могли да ових месец дана организују или одобре бројне провокације на челу са албанским дроновима (буквалних и премијерских), политизацијом штрајка адвоката (који јесу у праву кад је реч о нотарима, али нису кад желе да ЕУ посредује у преговорима), перформансом који је приредила Бећковићка са појединим колегама те њихов вапај западу о тзв. угроженим медијским слободама, парадом Војвођанера дојучерашњих аутономаша сад већ републиканаца, претходно парадом санџачких муслимана, и на крају„протеривањем“ Шешеља из Хага и другим дешавањима који су обележиле протекле недеље су наравно могли и да нареде или одобре пуцање на првог пословног човека Србије. Уосталом ту је најважније зелено светло, извршиоци ће се лако наћи – то могу бити и безбедносне службе из „региона“ (Црна Гора, Хрватска и Албанци), хрватски тајкуни који желе елиминацију конкуренције на овом тржишту, албански кланови и слично. Неки од њих толико мрзе Србе, да би то и бесплатно одрадили, а ако при том добију неки поен код газда – пуна капа.
Оно што је жалосно је да многи нису схватили овај деструктивни контекст и рушилачку позадину напада на Бека. Неки су толико задојени мржњом према режиму или тајкунима да им је драго кад неко са стране убија наше људе. Тај „хејтерски“ став је и Шешељ изразио говорећи да је поносан што се радовао убиству Ђинђића. Наравно да разумемо Шешеља кога је ДС-ов Ђинђићев режим испоручио у Хаг, по писању Карле дел Понте власт у Београду је молила да их ослободе Шешеља, али не оправдавaмо, јер ипак би као политичар требао да се уздигне изнад личне омразе и да схвати да је тим убиством нанета велика штета држави. Ма шта да неко мисли о Ђинђићу, нико не заслужује такву насилну смрт, а још мање на тој позицији јер је то напад и на државу, без обзира каква је она. Трагедија Ђинђићеве погибије је трагедија српске државе 21 века, а не само његова лична или његове породице. Човек задојен мржњом није способан ово да увиди.
Српски је проблем генерално што нас понесу тако страначке или политичке поделе и личне омразе да обневидимо од мржње, наша идеолошка острашћеност се граничи са верским фанатизмом, толико да нам је свеједно и што се много штошта руши на тај начин. Неки коментари на друштвеним мрежама, сајтовима попут НСПМ на којима видимо једва скривану радост у коментарима испод вести јер је упуцан тајкун који подржава ову власт. Радујмо се јер почиње хаос – други додају („Почело је, режимлијски финансијер упуцан!“). Код нас се политичке или идеолошке поделе толико дубоко и страсно укорене да воде хаосу и грађанском рату. А то је најгоре по једну земљу. Можемо се сложити и са тим да „стабилност“ сама по себи и није нека врхунска вредност, али шта јој је алтернатива – да нам странци индукују хаос и унутрашње сукобе које воде земљу у колапс. На жалост неки се из наводно патриотских и антирежимских позиција томе радују и то подржавају. Они су или острашћени корисни идиоти оних који овде праве хаос или су пак свесно у то ушли због неке користи или мржње према неком. То никако није патриотизам, а шта је од овог двоје знају они који се тиме баве, но врло често је то комбинација корисног идиотлука и свесног и отвореног рада у корист наше штете. На то и рачунају они који говоре да треба окренути „Србе на Србе“.
