Pročitaj mi članak
СВЕДОЧЕЊЕ НОВИНАРА АНЕ МИЛОВАНОВИЋ О ИЗБОРИМА ЈУЖНО ОД ИБРА НА КОЈЕ ДАЧИЋ, ВУЧИЋ И ВУЛИН НЕМАЈУ ЗАМЕРКЕ.
Зашто сам пратила изборе „јужно од Ибра” кад сам знала да ће бити самозвани, такозвани, лажни, насилни – избори терориста… (како уопште да их човек правилно назове)?
Управо зато што сам знала да ће бити такви. То „знање” није резултат никакве велике памети, јер какви би и могли да буду избори самозване, такозване, лажне, насилне, терористичке државе „Косссова”?!
Исто тако, претпоставила сам да ћу бити једна од ретких која неће све своје наде и очекивања да „спасу Србију” уперити у Србе на Северу. Као да им није довољно што су их међународна заједница и српска власт унапред етикирале и окривиле не само за ужасан положај у који су их управо они довели, већ и за све што ће тек снаћи Србију.
Али о том „убијању душе” Србије (поступку који су нацисти примењивали у својим концентрационим логорима), биће речи у трећем делу овог текста.
Одлазак „јужно од Ибра” био је на моје инсистирање и благо чуђење чак и најдобронамернијих и најосетљивијих на националну пропаст, а који су, несвесно (под терором глобалне пропаганде) и сами почели да деле јужну српску покрајину на Север и на Југ. По приступу такозваним изборима, разликујем се и од оних који, будући да их не признају (као, уосталом, ни ја), сматрају да их не треба ни медијски пратити.
Новинарски изазов је била највећа забрањена тема у јавном дискурсу Србије и Европске уније: да ли је самозвана , такозвана, лажна, насилна, и (зашто то не рећи отворено), терористичка држава „Косссова” у стању да организује праве, легалне и легитимне изборе (демократске, ако баш хоћете)? Јер, а ово се, такође, „случајно” прећуткује: држава „Косссова” организује изборе, она тиме доказује да је држава и да може да тражи пријем у УН!
Зато, хајде да се бавимо суштином а не подметнутим тумачењима избора на КиМ, хајде да видимо да ли се ови избори (упркос томе што их је „међународна заједница” унапред признала) могу сматрати важећим.
Како се избори могу сматрати изборима једне државе, самозване државе „Косссова”, ако у њима не само да учествује међународно призната држава, Република Србија, већ без помоћи те државе избори не би могли ни да се одрже?!
Посебну занимљивост представља чињеница да је „Косссова” привремено окупирала територију Србије која јој помаже у изборима!
Каква је то централна изборна комисија (ЦИК) која није имала потпуни списак бирача, односно бирача српске националности па је податке о српским бирачима тражила од Србије!
Које то гласаче ЦИК „Косссова” позива на изборе? Оне за које не зна ко су, или можда оне за које не жели да зна и да их призна као своје грађане?!
Да ли се утицајем ЕУ преко избора индиректно признаје да је територија на којој се одвијају под протекторатом, а ако је тако – како се онда може говорити о изборима тобоже независне државе „Косссова”?
Бирачки спискови су, тако, били делом добијени на поклон, а у целини, благо речено, неуређени и квантитативно и квалитативно. За међународну арбитражу бирачког списка довољан разлог и поводом било је и само то што је број гласача (1. 700 000) за 400. 000 већи него број становника.
Списак је, уместо да буде најтачнија база података о „поданицима” државе „Косссова”, био извор проблема бирача и озбиљна препрека остварењу њихових бирачких права. Бирачи из једног места налазили су се на бирачком списку у неком другом месту. То је већ довољно шокантно и за изборе у мирнодопским условима, а не за околности у којима живе Срби (који често немају своја кола) у енклавама у КОЈИМА УОПШТЕ НЕМА ЈАВНОГ ПРЕВОЗА, што значи да ако баш инсистирају да гласају често морају да пешаче по двадесетак километара у оба правца!
Ако се томе дода да се дешавало да нису знали да им кажу у ком том другом месту могу да гласају, они „срећници” који су имали свој превоз тражили су своје листиће од немила до недрага по Косову и Метохији.
Један грађанин српске националности ми је испричао да је морао добро да се помучи да гласа, пошто у Клини (где су га послали из Осојана, где живи) никако нису могли да га нађу у бирачком списку. Тек кад је рекао да ће се обратити УНМИК-у, његово име се волшебно појавило у бирачком списку.
Систем гласања је био крајње сложен, као да је у питању избор за редовног професора на каквом математичком факултету, а не остваривање основног грађанског права свих, па и оних неписмених, грађана: на листићу су биле по две колоне (видети на фотографији), у првој је требало заокружити изборну листу, а у другој (која личи на тастатуру мобилног телефона, али са 38 бројева!) уписивао се број једног од кандидата са те листе.
„Једини” је проблем био што се имена кандидата за поједине листе и бројеви под којима су уписани налазе само на једном списку испред бирачког места (нпр. у Гораждевцу је списак лежао на прозору и за 5 сати мог боравка тамо, нисам приметила да га је било ко изузев мене консултовао).
Тумачење комисија је било да та друга колона уопште и не мора да се попуни, да је она, онако, факултативна! Али, ако се погрешно попуни, онда гласање не важи!
Сведок сам била да чак ни једна професорка није могла да схвати како треба да се гласа (а хтела је да буде савесна и да испуни цео листић), тако да је само на том бирачком месту, у Видању,било поништено 20 листића. Да ли су поништавани неважећи листићи и на албанским биралиштима, илису они сви били генетски предодређени да их правилно попуне, можемо само да претпоставимо.
Може ли ико да говори о важећим изборима ако се они одвијају не по важећим изборним законима, већ по – наређењима!?
Имам снимљен интервју у коме Хаџи Ахмети, председник изборне комисије у Клини (јединица 10), каже да му је „из Приштине наређено да не сме да се гласа са српским личним картама”. Има ли избора, односно владавине права и државе, без примене изборних закона? Каква је то правна заједница у којој се наређује ко и како сме да гласа?
Да ли су у праву (о правди и да се не говори) утемељени избори које карактерише потпуно игнорисање питања и примедби овлашћених лица српске националности на регуларност избора и процес гласања?
Начелница српског Пећког округа се поводом немогућности гласања са српском личном картом већ у 9:30 писмено обратила и ЦИКу, и УНМИК-у, и немачком амбасадору (који се, иначе, код ње распитивао да ли су избори регуларни), „ па чак и министру Вулину”, али ни од кога није добила никакав одговор.
Да ли су важећи избори који нису мултиетнички, односно нису ни организовани на целој територији, у свих 38 општина: Срби уопште нису учествовали у изборима у општини Дечани, нису ни пријавили изборну листу. То логично јер је то била потпуно етнички очишћена општина, али да ли је логично да се извршиоцу етничког чишћења уопште дозвољава да организује изборе?
Исто тако, нелогично је да у потпуно етнички очишћеној Ђаковици, где не живи ниједан Србин, постоји изборна листа чији је носилац Ђокица Станојевић, расељено лице које живи у централној Србији већ 15 година. Ако ја, због тешке безбедносне ситуације, нисам могла да пратим изборе у Ђаковици (дословце ми је речено да је то равно самоубиству), како су расељени Срби смели тамо да се појаве и гласају!?
Ако су српски гласачи и успели да гласају (из тенкова, нпр.) и да изаберу Ђокицу, како ће он да обавља своју функцију кад пуних 15 година не сме а се врати у Ђаковицу (где иначе и монахиње туку ако се усуде да оду у продавницу!).
Безбедност је била угрожена и у општини Клина, где живе повратници (што значи да је била потпуно етнички очишћена до 2007.) и где је начелница српског Пећког округа морала да повуче Србе са биралишта пре 17 часова зато што се нису осећали безбедно. У то сам се и лично уверила, пошто, у то време, у Клини нисам затекла ниједног сународника ни међу гласачима ни у комисији. Албанци су ми објаснили да су Срби сами напустили биралишта, из непознатих разлога.
Зашто нико уопште не помиње пре времена прекинуто гласање и „јужно од Ибра”?
Да ли су се безбедно осећали и могли да буду објективни контролори и чланови изборних комисија српске националности који су често упућивани у изборне јединице у којима уопште нису гласали Срби (међу њима и саме, старије жене) и обрнуто, дешавало се да на српским биралиштима у изборним комисијама нема Срба или да је већина чланова албанске народности.
Осећању сигурности није доприносило ни то што је на улазу у просторију у којој се гласа стајао велики знак да је забрањено да се уноси оружје, јер то само начи да су испред бирачког места у препуном ходнику сви под пуним наоружањем! И кад вам добацују, све гласније и гласније (као мени, легитимисаној као новинару, у Клини) да ли ћете известити да су протекли у демократској и толерантној атмосфери?
Или ћете побећи што брже можете са места где се непријатељство према вама буквално физички осећа (колико брже можете, гацајући по локвама и ломећи штикле по разрованим тротоарима јер осветљења има само у строгом центру Клине, испред реплике Беле куће)!
Нема објективног мониторинга избора: није било страних посматрача, ни страних новинара, а богме ни домаћих (ако изузмемо Радио Гораждевац у истоименом месту). Подаци су из четире општине јужно од Ибра у којима сам пратила изборе.
Поставља се као оправдано и питање „велике” излазности Срба. На пример, Слађана Лукић, председник изборне комисије у Осојанима, рекла је да је до 18, 30 гласало око 30% бирача. Питала сам је: „Срба?”, а она ми је одговорила: „Не, било је и Албанаца, али они су условно гласали”. Овде се сада отвара још једна „специфичност” – гласање „условним гласовима” (такву кутију сам видела и на 1 бирачком списку у Гораждевцу.)
Може да се постави и питање веродостојности „велике” излазности Албанаца, пошто су, ако желе, лако могли да гласају више пута.
Зар је и то било могуће? Како да није јер на неким местима нису уопште користили спреј за обележавање прстију гласалих. Тек, касно поподне, на инсистирање српских посматрача, пристали су да га употребе.
Ако сте мислили да је ово врхунац подсмевања изборима (и свима који су на њих пристали), на жалост, нисте у праву.
На једном истом бирачком месту су лампицом неким бирачима проверавали леву, а некима десну руку!
Међутим, све ово досад је било сасвим регуларно, сматрају и међународна заједница и српска власт. Избори су протекли у најбољем могућем реду, били су и легални и легитимни. Једино на шта имају примедбу, а која, наравно, уопште не доводи у питање валидност избора, јесу разбијене гласачке кутије у Митровици.
Нико од њих, баш нико, се није запитао: да ли је неко професионално обавио безбедоносну процену гласања на овим местима (посебно после упозоравања грађана да ће бити упада), и ако јесте, како се онда десило да их нису ни спречили, ни ухватили?! А ако маскирани разбијачи нису били ухваћени, на основу чега су били сигурни и брзином светлости обавестили цео свет да су српски хулигани разбили кутије?
Потпуно је небитно ко је разбио кутије, једино је важна, за Албанце и међународне снаге поразна, чињеница да они нису били у стању да обезбеде мирне изборе.
То што приписују другом искључиву кривицу – не мења стање ствари у држави „Косссова”, већ само тренутно обмањује лаковерни део јавности.
Безброј је питања која се још могу поставити организаторима избора, али је једно најважније: шта би требало да се деси на изборима, па да признате да нисте у стању да организује праве, легалне и легитимне изборе (демократске, ако баш хоћете)?!
Има ли државе без слободних, демократских, мултиетничких избора? Нема!
Да ли су избори које је организовала држава „Коссова” били слободни, демократски, мултиетнички? Нису!
Нема државе „Коссова”!
(Жао ми је што из безбедносних разлога нисам могла да наведем имена свих чланова комисија и гласача српске националности који су ми дали изјаве и овом приликом им се свима захваљујем и честитам на храбрости.)
(Факти.орг)
