Pročitaj mi članak
БЕОГРАД – У медијима, нашим и иностраним, током последњих година појављивали су се детаљи различитих планова који се односе на статус Косова и Метохије, односно Срба на северу Косова и у српским енклавама.
Извештај генералног секретара УН Бан Ки Муна, који је крајем новембра 2008. поднет пред Саветом безбедности УН, садржао је план у шест тачака о реконфигурацији УНМИК-а и распоређивању Еулекса, који су договориле УН и Београд.
Полиција и царина, као и правосудни систем у зонама настањеним Србима на Косову били би, према том плану, „под кишобраном“ УН, док би у зонама у којима живе Албанци полиција, царина и правосуђе радили са Еулексом.
План је предвиђао отварање девет нових полицијских станица за мањине које ће контролисати међународне снаге.
Челнике полиције би именовао УНМИК, а кад је реч о царини, Косово би функционисало као један царински систем и, по том питању, спроводила би се резолуција 1244 УН и царинске таксе одређене том резолуцијом.
Царински приходи за развој општина
Царински приходи били би коришћени за развој локалних општина, а контрола граница по том плану остала би у надлежности Кфора.
Генерални секретар и тада је наглашавао „потребу даљих преговора међу релевантним преговарачким странама, како би се постигла сагласност и одредили модалитети за рад и реактивирање граничних прелаза“.
План финског дипломате и специјалног изасланика УН Мартија Ахтисарија из 2007. године предвидео је Косово као мултиетничко друштво, а вршење власти заснивало би се на једнакости свих грађана.
Према том плану предвиђена је широка аутономија за српске општине уз пуну власт Приштине.
Савет безбедности УН је, након руског вета, одбацио Ахтисаријев план.
Међутим, Приштина је позивајући се управо на Ахтисарија, једнострано прогласила независност Косова 17. фебруара 2008.
У Ахтисаријевом предлогу чији је циљ, како је навео аутор, децентрализација, наводи се и да би Косово, преко својих законодавних, извршних и правосудних институција, и уз пуно поштовање владавине права, било демократско друштво.
Предлог сада познат као Ахтисаријев пакет предвиђа да Косово треба да усвоји Устав, да има отворену тржишну економију са слободном конкуренцијом, право да уговара и склапа међународне споразуме и право да тражи чланство у међународним организацијама.
Званични језици Косова треба да буду албански и српски. Косово треба да има сопствене, посебне, националне симболе, укључујући заставу, грб и химну, који ће одражавати његов мултиетнички карактер.
Косово не сме да испоставља територијалне захтеве и не сме да тражи уједињење ни са којом државом или делом неке државе, навео је Ахтисари.
Такође, сва лица на Косову су једнака пред законом и имају права, без икакве дискриминације, на једнаку заштиту закона, предвидео је Ахтисари.
Косово треба да предузме све мере које су неопходне да се олакша и да се створи погодна атмосфера за безбедан и достојанствен повратак избеглица и расељених лица, на бази њихових слободних и добро информисаних одлука, укључујући ту и напоре да се унапреди и заштити њихова слобода кретања и слобода од застрашивања.
Ахтисаријев текст има и 12 анекса којима се прецизирају решења за будући статус покрајине, а највише се тичу права српске заједнице на Косову.
У првом анексу се наводи да ће у Скупштини Косова невећинске заједнице имати загарантованих 20 места, од којих 10 за Србе, плус она која освоје на изборима.
Једно министарско место за Србе
У Влади Косова загарантовано је једно министарско место и једно место заменика министра за Србе. Закони у скупштини неће бити усвојени уколико за њих не гласају и Срби.
То се односи на мењање општинских граница, укидање општина и кидање њихових веза унутар и изван Косова, на закон о употреби језика, локалне изборе, заштиту културног наслеђа, образовање, употребу симбола, укључујући и симболе државних празника.
У анексу који се односи на децентрализацију, предвиђено је да Срби у својим општинама одлучују о урбанизму, јавним предузећима, здравству, школству, преко културне баштине, да имају право избора и свргавања командира полиције.
Поред постојећих пет општина са српском већином, овај анкес предвиђа формирање нових пет општинских јединица и проширење постојеће општине Ново Брдо.
Нове општине би биле Грачаница, са припајањем 16 села, Ново Брдо чинила би 24 села, Ранилуг 13, Партеш би био проширен са два села, а Клокот са осам. Северна Митровица би обухватала доњи и горњи Суви До.
У школама у српским срединама би се настава изводила на српском језику и те школе би могле да раде по наставном програму и плану Министарства просвете Републике Србије.
Институцује Србије би могле да финансирају српске општине и пружају техничку помоћ.
Митровица би била подељена на две општине – северну и јужну, са заједничким одбором од 11 чланова, по пет из обе заједнице и једног интернационалног представника који је на челу тог тела.
Српске општине би биле одговорне за пружање примарне здравствене заштите а општине северна Митровица, Грачаница и Штрпце, би биле одговорне за секундарну заштиту.
У анексу пет, у вези са заштитом културне баштине на Косову, право Српске православне цркве (СПЦ) се не сме нарушавати, а гарантована су јој сва права и привилегије.
Косово ће признати СПЦ, укључујући и све што се користи у религијске сврхе, и то као саставни део СПЦ у Београду. Косово ће морати да поштује име и унутрашњу организацију СПЦ.
Косовске институције и ауторитети ће имати приступ просторима које заузима СПЦ само са њеном дозволом. Заштитних зона биће више од 40 а, предвиђено је, чуваће их међународне снаге, све док нова мисија која ће заменити ЕУ не одлучи да пренесе одговорност на Косовску полицијску слкужбу.
Један део дугова да преузме Србија
У анексу шест се наводи да ће Косово морати да преузме један део међународних дугова Србије, укључујући и дуг Светској банци, Париском и Лондонском клубу.
Косовски део ће бити одређен у преговорима Косова и Србије, на принципима који су се користили у сукцесији у случају СФРЈ.
Анекс девет предвиђа међународног цивилног представника који прати имплементацију овог плана, после његовог евентуалног усвајања у СБ УН. Првог човека нове мисије поставља међународна управљачка група, након консултација унутар ЕУ.
У овој групу су Француска, Немачка, Италија, Русија, Велика Британија, САД, ЕУ, Европска комисија и НАТО. Анекс десет предвиђа да међународна европска мисија замени садашњи УНМИК, првог човека мисије поставља Савет ЕУ, „а може да постави кога год мисли да је потребно на централном или локалном нивоу, да би се уверио да је све у реду“.
У фебруару 2007. године Скупштина Србије, одмах по конституисању новог сазива, усвојила је већином гласова Резолуцију о Косову, којом су одбачени сви ставови из предлога специјалног изасланика генералног секретара УН Мартија Ахтисарија.
Посланици су се сложили да се тим планом крши сувереност и територијални интегритет Републике Србије као међународно признате државе.
За Резолуцију је од 244 присутна посланика гласало 225, док је 15 посланика коалиције окупљене око ЛДП гласало против, три посланика СВМ нису гласала, а посланик Албанаца са југа Србије Риза Халими у тренутку гласања није био у сали.
„У овом предлогу (Мартија Ахтисарија) Косову и Метохији се неосновано и у супротности са међународним правом придају атрибути суверене државе, чиме се на противправни начин полажу темељи за стварање нове независне државе на територији Србије“, наведено је Резолуцији, коју је дан раније поднела Влада Србије.
Јула 2007. у Савету безбедности УН прекинути су преговори о предлогу резолуције о Косову, који су започели почетком априла.
Чланице Савета безбедности нису успеле да се договоре, а САД и пет чланица ЕУ одустале су суочене са претњом руским ветом од наставка процеса решавања статуса српске покрајине у СБ и најавили да ће даљу бригу о том процесу преузети Контакт група.
После прекида преговора о новој косовској резолуцији, бригу о том питању преузела је Контакт група, у намери да организује нову, 120 дана дугу, рунду преговора Београда и Приштине, али без јасних назнака о потезима који ће уследити после њиховог окончања.
Творци предлога – САД, Велика Британија, Италија, Белгија, Француска и Немачка, предложили су да Београд и Приштина још 120 дана преговарају о статусу покрајине, али и да се укине резолуција 1244 из јуна 1999. године.
Влада Србије одбацила је идеју о доношењу нове резолуције у Савету безбедности и поновила залагање за наставак преговора са Приштином заснованих на Резолуцији 1244 СБ УН.
У фебруару 2010. одржан је скуп под називом „Сабор Срба са Косова и Метохије“ на којем је одбачен план шефа мисије Еулекс Питера Фејта и косовсог премијера Хашима Тачија о интеграцији северног дела Косова и Метохије.
Власти у Београду да бране српске националне интересе
Срби са Космета, како је наведено у закључцима који су донети на Сабору, сложили су се да очекују да власт у Београду брани српске националне интересе у јужној покрајини, да јача српске институције у покрајини, чиме ће Кфору, Еулексу и НАТО-у показати да нису паралелне, већ стварне и аутохтоне.
План Беџета Пацолија, потпредседника косовске владе и лидера Алијансе за ново Косово, предвиђа да би север КиМ био слободна економска зона, попут зоне Џебал Алија у Дубаију.
„Север је болна тачка и било би пуно једноставније када би Косово директно разговарало са Србима како живети даље, економски сарађивати, укинути границу, омогућити слободно кретање људи, робе и капитала. Од 2007. се залажем да се економским средствима реше многи проблеми. Сматрам да је на северу одавно требало да се интервенише инвестицијама“, рекао је Пацоли јула ове године.
На констатацију да није могуће постићи договор са Србима на северу уколико се спомиње државност Косова, он је рекао да се због тога залаже за разговоре.
План бившег председника Србије Бориса Тадића обухватао је четири тачке: решења за манастире СПЦ, гаранција за Србе у енклавама, питање државне имовине и имовине грађана Србије на КиМ, посебно решење за север Косова.
План Карла Билта, шведског министра спољних послова и Ерхарда Бусека, бившег координатора Пакта стабилности југоисточне Европе, познат је под називом Ахтисари плус. Тај план је најчешће навођен као Билтов план за координирање независности Косова и Метохије између Европске уније и Приштине, представљен на самиту шефова држава ЕУ 14. децембра 2007. у Бриселу под називом “Европска стратегија за Косово”.
Процес „координације“ независности Косова је, према плану, како је објављено у више медија у Србији, требало да одржи „привид“ поштовања међународног права.
Да би се одржао тај „привид“, међународно војно и цивилно присуство на Косову је требало да буде засновано на Резолуцији Савета безбедности УН 1244, уз помоћ одлуке генералног секретара УН који би дао ауторитет мисији ЕУ у области полиције и правосуђа, писао је Билт.
Северу Косова Билт је наменио судбину источне Славоније – односно постепене реинтеграције севера у независно Косово – а Србија и Косово би требало да имају споразуме о добросуседским односима који би били директно везани за процесе Споразума о стабилизацији и придруживања (С СП) и Србије и Косова.
Међународна кризна група је пре самопроглашења независности Косова сугерисала да све стране треба да се сложе да Космету неће бити дозвољено да се уједини са Албанијом, да неће бити његове поделе и да ће се међународно присуство у покрајини наставити по више основа облику чак и после постизања споразума.
Према писању медија, јула ове године Међународна кризна група заложила се за подељени суверенитет на северу Косова.
Карнеги Европа сугерисала је регионалну аутомију севера Косова.
По њима ЕУ би морала да покрене амбициозније разговоре Београда и Приштине, као и представника северног Косова, настојећи да се регионалном аутономијом за север некако превазиђе постојећа подела.
(Танјуг)
