Pročitaj mi članak- Teško nalazimo razloge kome pridodati sopstveni glas, ali je razloga za glasanje protiv režima napretek - Srpske partije još uvek ne uviđaju da su nacionalna i državotvorna pitanja bitnija od osvojenog broja poslanika i zato se od njih ne može očekivati ništa više od sitnosopstveničke špekulacije - NATO nije nikakav odbrambeni savez nego je puki instrument za ostvarivanje neokolonističkih, globalističkih, imperijalnih interesa globalista
Ванредни парламентарни и покрајински избори, односно локални избори у 65 јединица локалне самоуправе расписани су за децембар јер Вучићев режим слаби. Вучића ће сваки протекли дан коштати покоји изгубљени глас, његова опција стајаће боље сад у децембру него у марту или септембру догодине. Вучићева рачуница је сасвим проста ̶ обезбедити гласове бирача за још четири године владавине како би све смртоносне пројекте које је наменио Србији — спровео.
Власт изборима покрива резултате катастрофалног учинка на општем, а особито на спољнополитичком и економском плану, и максимализује подршку бирачког тела журећи са њеним капитализовањем. Вучићев рејтинг је у силазној путањи, осипа се, па осим инструмената за анестезирање спољних притисака, избори му у овом тренутку омогућавају повољне услове за освајање већине. Вучић не сме да дозволи консолидацију опозиције, а никако не сме да сачека решавање косовског питања, јер ће након тога ЕУ и Американци фаворизовати његове противнике.
Делимични локални избори расписани су због унутарстраначких размирица, рашчишћавања компромитованих локалних прилика, покушаја да се ојача нарушена страначка структура у тим срединама, а с друге стране да се не ризикује губитак великог броја локалних самоуправа (отуда расписивање градских избора за Београд, али не и београдских општинских избора, нпр).
Покрајински избори расписани су због „несимпатичне“ напредњачке покрајинске врхушке, с намером да се покрајинско руководство замени без губљења власти, али и пригушено, без гласних страначких обрачуна. Ни у једној војвођанској општини неће се одржати ванредни локални избори. Власт на локалу у Војводини остаће напредњачка ма шта се десило на покрајинском нивоу. Међутим, индикативно је да је Вучићу прихватљивији ризик од губљења покрајинских избора од опстанка садашњег покрајинског менаџмента (Мировић енд компани).
С друге стране, делимично изборно захватање и опрезна игра указују да је Вучић несигуран у општу победу и пипаво улази у изборни инжењеринг ризикујући само оно што мора, онемогућујући или превенирајући фронтални изборни пораз у једној битки.
Изборне прилике
Ни овога пута ствари суштински нису одмакле од основне одлике бирачке дилеме: тешко налазимо разлоге коме придодати сопствени глас, али је разлога за гласање против режима напретек. Одавно у Србији има тако мало разлога за гласање за неку опцију, а толико чврстих и темељних разлога за гласања против бахате власти. Никако због избирљивости и цепидлачења, него зато што скоро ниједна, или можда ама баш ниједна политичка партија не брине о општем него о личном интересу страначких вођа и клијентеле око њих.
Најгласнија опозиција Вучићевом персоналном режиму је групација окупљена око еврофилске идеје, али у њиховој пракси нема опозиционог деловања према основама Вучићеве политике. Та се “опозиција” разликује од власти тек утолико што би Вучићеву политику брже и беспоговорније спроводила уз понеки додати зачин у виду увођења санкција Русији и Кини. Истине ради, својевремено је Вучић од њих преузео ту политику док се пењао ка власти, па је у неким аспектима радикализовао, а у некима ублажио. Осамостаљење Косова је убрзао, девастирање државне имовине је појачао, општу криминализацију распламсао је у широком фронту, а организовани криминал усавршио до бизарности. Но, успорио је издају српских интереса када је реч о Русији и Кини. Вучићева политика у основи је заправо хибридизована еврофилска, ДОС-политика, коју дословно спроводе исти кадрови-доспрелетачи, а коју би Ђиласова групација сада агресивније и темељније хтела опет да намеће Србији са позиције власти. Запад није задовољан квалитетом и квантитетом Вучићеве сарадње, као што ономад није био задовољан Тадићевим учинцима. Они увек хоће више и брже, али спровођењем политике коју већина не подржава троши се подршка власти, власт се мења а колективни запад само учествује у симулацији смене власти која се одвија тако да оду црвени, дођу плави, оду плави, замене их црни, или жути, а сви они инструментализују америчку спољну политику. То је разлог што се одређеним партијама даје подршка без које се избори у Србији, а и ширем региону изузев Мађарске, не могу добити, то је чинилац који читав процес чини пуком трговином. Партије се унапред обавезују да ће спроводити натоовску политику, политику која је искључиво у функцији остваривања интереса америчке спољне политике коју називају и глобалистичком, неоконзервативистичком итс. Партије се обавезују на вазалство и тргују суверенитетом сопствене државе и грађана зарад личног богаћења.
Државотворна опозиција, тачније групација партија која себе тако назива не наступа као једна изборна листа. Пропустила је шансу да кредибилно и озбиљно формулише алтернативу свакој партији која спроводи програм америчке спољне политике. Део тзв. државотворне опозиције, уместо међусобно, ипак се лакше договорио са Вучићем и више је разлога за то:
– Дугорочна стратегија: ни Западу, ни еврофилској опозицији, ни СПС-у, а поготово Вучићу не одговара заједничка државотворна листа. Суверенистичка политка има велики потенцијал који њени непријатељи држе под контролом. Много је „кртица“ у редовима националне опозиције.
– Кратковида тактика: уколико је број партија на листи мањи, а листа пређе цензус, партије ће освојити већи број посланика. Заједничка државотнорна листа освојила би већи број мандата, али странке унутар зеједничке листе добиле би мање него што ће узети од међусобне расподеле две чланице, уз прелазак цензуса, разуме се.
Политички капитал који би се остварио заједничким наступом државотворне, суверенистичке опозиције био би респектабилан пре свега са становишта потенцијала да се очувају основни државотворни интереси Србије и српског народа. Доказивањем да је број освојених мандата битнији од политичког садржаја (а то су дефакто учинили рушењем заједничке листе) многи су показали да је за њих политика трговина и полигон за стицање личне користи, а не дисциплина за остваривање државотворних и националних, односно општих интереса грађана.
Српске партије још увек не увиђају да су национална и државотворна питања битнија од освојеног броја посланика и зато се од њих не може очекивати ништа више од ситносопственичке шпекулације. Сасвим сигурно такве странке немају потенцијал да одбране било шта друго сем свог парцијалног, личног интереса или метеријалног бенефита.
На жалост, показало се да је Србија од 2000. године наовамо изгубила и протраћила време и пропустила прилике да оздрави и ојача јер се ниједна озбиљна политичка странка није бавила суштинским националним и државотворним интересима. Имадосмо кратковиде странке – акционарска друштва и предузетничка удружења, калкулантске дворске или салонске свите, или у најбољем случају наивне политичаре које је запад надиграо и трагично преварио, и мноштво група или појединаца који су се обогатили и пристојно омастили. А државу су разорили, друштво затровали, Србију и Српство увели у (можда) неповратно нестајање.
Такозвана ЕУ
Сада и врапци на грани знају да идеја ЕУ не постоји у оном облику каква је представљана и какву смо прихватили крајем прошлог и почетком овог века. ЕУ је одавно скинула маску политичке и економске организације и бесрамно показује лице крила НАТО, потпуно огрезло у милитарној, ратоборној суштини. Ова организација одавно не оправдава сопствен назив. А више не преза ни да сопствене бираче ниподаштава и презире. ЕУ одавно не постоји као правно лице. Они су вазали без своје воље, спроводници тоталитаризма.
Срби треба озбиљно да промисле какву међународну интегративну политику треба да баштине са особитим освртом на то што су догађаји и факти показали да од тзв. ЕУ не треба очекивати равноправан третман ни у чему. Тзв. ЕУ искључиво се равна према интересима који су у дубокој колизији са српским националним и државотворним интересима. Сваки изазов између Србије и тзв. ЕУ био би решен на потпуну штету народа и државе Србије.
Дрска је превара, непоштено и недемократски то што се партикуларно или можда чак лично политичко опредељење октроише и као ексклузивно намеће у Србији без потврђивања народне воље. Међу српским партијама скрасило се мноштво евроатланских лобиста који од референдума о ЕУ беже главом без обзира, али им то не смета да, упркос расположењу народа, гурају Србију у евроинтеграције.
Шта чинити
Државотворно бирачко тело требало би да гласа за оне који са тим гласом неће поткусуривати краткорочне математичко-трговинске изборне формуле. Мора се препознати кредибилна политичка странка, односно кредибилни људи који гарантују заступање начелâ која прокламују не само у кампањи него и у пракси. Лакмус-папир за утврђивање таквог кредибилитета свакако је праг толеранције у договорању постизборних компромиса и коалиција. Срљање партија ка власти уз кршење програмских начела јасан је показатељ карактера партије.
Грађани којима је стало до Србије треба да знају да се на овим изборима отвара питање свих питања — однос Србије према НАТО. То је језгро политичке суштине ових избора.
Иако има много других, важних тема: од економије до Косова, просвете, здравства, социјалних невоља, тзв. евроинтеграција, регионалних проблема у односима са суседима итд, кључно одређење на овим изборима требало би да буде однос према НАТО. Србија је закорачила озбиљним корацима ка тој организацији још раније, а данас је много ближе НАТО, него што би требало да буде, не само имајући у виду њену декларативну војну неутралност, него и дубинско расположења народа. Неутралност се не остварује блиском сарадњом са НАТО. Грађани су резолутно против те опције. То је вододелница око које политички актери показују прави карактер те је веома важно да се тзв. европска опозиција о томе изјасни.
Стратешки посматрано, однос према НАТО је најбитнији и најтемељнији чинилац који даје одговор на питање да ли Србија постоји или не. Чак и тзв. евроинтеграције, као и решавање косовског питања само су успутне станице и прелазна стања до утврђивања коначне адресе Србије. Да ли ће се Србија приволети царству небеском и остати Србија, или царству земаљском постајући вазал демона.
НАТО није никакав одбрамбени савез него је пуки инструмент за остваривање неоколонистичких, глобалистичких, империјалних интереса глобалиста који не бране безбедност сопствених држава, него покоравају државе у потрази за економском коришћу и империјалистичким пленом. НАТО од својих чланица захтева беспоговорну лојалност, добровољност у одрицању од слобода и апсолутну глувоћу за све људско. НАТО има права на све, а његов противник нема права ни на шта. Уколико се Србија приброји овој војсци, српска идентитетска структура биће сасвим разорена. (Више о НАТО погледати овде и овде).
Свака истински суверенистичка странка требало би да припреми политички пакет мера за активно и делотворно супротстављање евроатлантизму, а консолидација и артикулација ове политике требало би да постане највиши национални приоритет.
Државе чији су интереси супротстављени интересима великих сила Запада озбиљно су дестабилизоване. Што су интереси мањих супротстављенији, утолико су теже оствариви. Кисинџер је давно рекао да амерички непријатељи вероватно неће добро проћи, али да амерички пријатељи сигурно неће добро проћи. Србији би засигурно од америчког загрљаја попуцале све кости.
Међу суверенистичким партијама има кукавичијих јаја, подметнутих Вучићевих опозиционара чији је задатак да јавно, фиктивно покрију десни део спектра. У одређеним приликама и по специјалним задацима они раде за Вучића и себе, а не за Србију. Са њима не може бити принципијелне сарадње јер ће се у свакој ситуацији продати владајућој групацији за извесну количину привилегија и новца. Реч је о квазинационалној, псеудодржавотворној опцији чији је задатак да ни на који начин озбиљно не угрожава власт, да из те позиције црпе финансијске и материјалне бенефите, а да делује у циљу слабљења суверенистичког блока, тј. странака десног спектра. Њихова реторика биће демагошко проруска, предмет критике биће опште и апстрактне политичке адресе, са убојитијим нападима на противнике актуелне власти него на саму власт. Такве групације добијаће гласове истинских патриота и поштених људи, али ће их свакипут издати и кад год Вучићу или сличном властодршцу затреба асистенција и помоћ, такве странке ће му је пружити, за извесну своту новаца, разуме се.
После ових избора требало би да се профилише озбиљна, јака, модерна, умерена странка деснице укорењена у традиционалним вредностима, са погледом у реалну садашњост и антиципирајућу будућност, и резолутно антинатовска. У данашњици, у реалној стварности Србија не може постојати ако постане део НАТО.
Време за делање на овом пољу озбиљно истиче. Ако се та битка изгуби ниједна друга се не може добити.
Москва о посети Столтенберга Балкану: Провокација, САД и ЕУ подстичу србофобијуhttps://t.co/UYvAAT1OZA
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 29, 2023
