Штрајкови, протести и блокаде – Вучићу се догађа НАРОД!

Д. Љутић

10:01 16.05.2023.

Опасност по државу лежи у чињеници да ће нестати мит који она пласира "инвеститорима" о земљи познатој по послушним радницима, који се могу газити преко сваке мере људскости и достојанства, без проблема и без правних или других последица. Сигурно да ће резултат ове серије штрајкова бити уписивање Србије на мапу земаља за које још увек можда има наде.

Мештани села из околине Чачка, Лучана и Пожеге започели су још 1. маја блокаду радова на изградњи ауто-пута „Милош Велики“ јер им није плаћена одузета имовина на траси ауто-пута. Пољопривредници апсолутно никакав договор нису постигли на састанку са премијерком Србије Аном Брнабић и крећу у протест. Радници Рударског басена „Колубара“ протестовали су у Лазаревцу, јер су незадовољни због промене правне форме Електропривреде Србије (ЕПС) из јавног предузећа у акционарско друштво. Део радника кинеске компаније „Зиђин Копер“ у Бору, на истоку Србије, протестовао је због плата и Правилника о раду, за који сматрају да је штетан по запослене. И, тако, крај се не назире.

Ако се погледа на разлоге за организовање новијих штрајкова и блокада у Србији, они су на први поглед врло разнородни: ниске откупне цене, проблеми са приватизацијом, кашњење субвенција, ниске или никакве плате, реструктуирање, отпуштање. Само је било питање када ће обесправљеним радницима прекипети и када ће своје тињајуће и нарастајуће незадовољство исказати на овај бунтовни начин. Зна ли Србија где је граница понижења? Свакодневно понижавање, од вожње у штрокавим аутобусима до циничних изјава да готово да немамо више незапослених. Ко се још плаши да ће остати без парчета пите и јогурта. Да ли се људи који преко владајуће странке добијају минималац увећан за 20 одсто осећају понижено? Да ли су љути? Или су срећни јер имају посао који им је обезбедио лично Вучић?

Опасност по државу лежи у нечему другом. Да ће нестати мит који она пласира „инвеститорима“ о земљи познатој по послушним радницима, који се могу газити преко сваке мере људскости и достојанства, без проблема и без правних или других последица. Могу ли, дакле, бити успешни покушаји да се ова власт доведе до нивоа спознаје да је она сервис и слуга грађана у оквиру државних дужности? Дакле то, а не корумпирани и окрутни, инфективни паразит, који раздрагано слави на телу умирућег друштва? Ако то није могуће, а скоро је сигурно да није, питање је како све то разјурити тамо где ко припада, и то тако да се више не враћају.

Где ће се бес радника зауставити и колико ће они бити успешни у својим захтевима, остаје да се види. Али сасвим је сигурно да ће резултат ове серије штрајкова бити уписивање Србије на мапу земаља за које још увек можда има наде. Социјални бунт има у себи синтезу отпора против угрожавања свих људских слобода, при чему је право на пристојан живот витални услов за сваку од њих.

Данас сме да нас лаже и бије ко стигне, а неки још размишљају смемо ли да се бранимо и побунимо.