Прочитај ми чланак
Већ неко време имам утисак да се превише ствари, које нас враћају у болну и не тако давну прошлост, издешавало за кратко време – током последњих месеци – на ту бивше Југославије, да би то могла бити пука коинциденција. Намеће се питање: коме је то у интересу? Приметила бих да нису само мени пала у очи ова турбо-дешавања, која се своде на подгревање страсти, које су се, наизглед, у неком тренутку смириле. На шта тачно циљам?
Почело је пуштањем Шешеља – без пресуде, без видљивог повода и чак без икаквог очекиваног условљавања. Чак ни оном делу јавности, који је био веома обрадован оваквим развојем догађаја, није промакла ужурбаност и непрофесионализам у епилогу, који је Хашки суд дао „случају Шешељ“. Као и увек, првенствено хрватска, а затим о бошњачка јавност, потпуно ирационално су почеле бацати дрвље и камење на српску владу, као да је она иницирала или донела овакву одлуку… Што ни теоретски није могуће, то је сваком јасно.
Прашина није стигла да се слегне, а већ је „рехабилитован“ Дража Михаиловић. Најчуднији је избор самог термина „рехабилитација“, с обзиром да се под њим не подразумева ослобађање „ђенерала“ од било какве одговорности за дела четника у Другом светском рату, него се, у ствари, одузима легитимитет суђењу, које је вођено против Драже Михаиловића и које је у правном смислу имало низ пропуста. Но, као да је циљ био управо да се узбурка јавност, јер ни овај пут чињенице и здрави разум нису преовладали над емоцијама – како Дражиних присталица, тако свих оних, који су се осетили повређени овим чином. Изван Србије, а и у Србији…
Скоро паралелно с овим догађајима десио се напад џихадиста из БХ-федерације на полицајце кантона Републике Српске. Дакле, конкретан догађај с конкретним губицима. Очекивала би се много жешћа осуда од стране српске јавности (с обе стране Дрине), међутим, по обичају, ми најмање ценимо своје жртве. Све је прошло без етикетирања Бошњака као џихадиста и без резолуција…
Уједно, нова председница Хрватске изостаје на обележавању спомена жртвама Јасеновца (чији број и даље хрватски званичници минимизирају, односно умањују равно 15 пута у односу на реалне чињенице!). С друге стране, Китаровићка помпезно најављује прославу фамозне „Олује“, акције чишћења Хрватске од Срба! Како се у Библији каже, „чега се паметан стиди, тиме се будала поноси“. (Извињавам се, али изрека тако гласи. За све оно друго нека се извине нама!) Срби ни на ово нису реаговали онако како би супротна страна учинила, да се нашла у идентичној ситуацији. Наравно!
Као гром из ведра неба нас је погодила вест о догађајима у Македонији. И сами знате колики значај је Европска Унија придавала догађајима у редакцији француског листа „Charlie Hebdo“, међутим, македонску епопеју с Албанцима, која замало није прерасла у рат, ЕУ је окарактерисала као „напад оружане групе“, чак без експлицитне осуде тог „напада“. Да ли је цео пројекат „албанског баука“ само начин дестабилизације Македоније (а сада и Грчке!) у циљу опструкције новог руског „јужног тока“, који је требало да пролази кроз Македонију и Грчку, као што тврди М. Лазански, не знам… али ми делује као логичан закључак. Одједном смо, од Хрватске до Грчке, постали огромно „буре барута“, које сваки час понегде плане…
Но, нажалост, овде није крај. „Бранитељи“ у Хрватској и у БиХ демонстрацијама дижу међунационалне тензије… Захтев за изручење Насера Орића Србији није уважен (иако се зна да је поменути одговоран за убијање Срба у околини исте оне Сребренице, за коју се везују само српски злочини!). Орић је изручен сарајевским властима, које нису нашле за сходно да га притворе или да провере наводе оптужнице. С друге стране, Хрватска тражи изручење капетана Драгана… И овај пут поново нема реципроцитета: нити Србија инсистира да капетан Драган буде изручен Србији, нити било ко намерава да га изручује Србији. Успут, поново се намеће питање које ме стално мучи: зашто ми тако мало ценимо своје, а дајемо за право другима, када они то раде?! И чак им излазимо у сусрет…
И наравно, вишекратно прежвакавана тема – резолуција о Сребреници… О скандалозности текста резолуције сам писала не само ја, него и многи други. Томе ништа не бих додала. Довољно је рекла посланица ХДЗ у парламенту Босне и Херцеговине Борјана Кришто, која је назвала ову резолуцију „доливањем уља на ватру“, након што су судови рекли шта су имали о датој теми… Дакле, ако наши противници (а ХДЗ од свог оснивања води милитантну и антисрпску политику!) на такав начин виде скандалозну резолуцију, да ли је потребан још неки коментар?!
Да ли је овај покушај дестабилизације Балкана са нама у вези само посредно (конкретно, ради дискредитације оних снага које подржавају „јужни ток“ и руске интересе на Балкану) или је усмерен на рушење неких балканских држава и њихових влада? Вероватно обоје. Конкретно, Н. Груевски је постао „колатерална штета“ тих дешавања… Или је његова наклоњеност Русији, заправо, и била разлог свих дешавања у Македонији? Сличан сценарио – рушење одређене непожељне владе, након вештачки изазване дестабилизације, а све уз помоћ освешћених „демократских снага“ је – „déjà vu“. Код нас је то било рушење Слободана Милошевића, а у Украјини Виктора Јануковича. Последња жртва оваквих „паклених америчких планова“ је био и Никола Груевски.
Међутим, какве год игре да су у питању, макар из пристојности, „старица Европа“ би могла да покаже своју наводну културу и да осуди све „терористичке акте“ и да ода почаст свим жртвама. То је израз елементарне пристојности. Двоструки аршини, изостанак осуде појединих догађаја (углавном уперених против православних народа – Срба, Македонаца, Руса!) не служе Европљанима на част. Ако играју улогу, коју им је наменио редитељ Б. Обама, треба барем да је одиграју беспрекорно, како ништа не бисмо посумњали.
Извор: Србин.инфо – Соња Павлова
