Pročitaj mi članak
Време је да говоримо отворено! Чињеница је да су и власт, и опозиција на истој страни. Свако из свог разлога. Која је то иста страна? Па та да је свима доста Космета и да се сви дистанцирају од Русије, макар до следећих избора ако не и трајно.
Нови режим има сва обележја претходних антисрпских режима од 2000-те наовамо. Није им ништа важно сем ЕУ. Задужују се истим па и већим интензитетом него ови пре њих. Споменике албанским терористима не руше месецима. Виђају се са шиптарским првацима и дају им легитимитет. Економски је суноврат а ништа паметно не чине да се из њега извучемо.
Хапсе омражене тајкуне али уједно продају српску земљу муслиманима који својим грађанима секу руке и који су финансирали муџахедине који су Србима секли главе и са њима играли фудбал. Не хапсе српске генерале јер су сви већ похапшени, али никад се не зна на шта ово може да изађе… Подигли су границу на Косову, нуде столицу Косово у УН …
Опозиција? О демократама да не причамо. Њима је једино криво што ово што се ради, не раде они него нова коалиција Николић-Дачић-Вучић. Они нису смели јер су имали тзв „патриотску“ опозицију. Значи хтели су али нису смели… ЛДП више нема сврху. Ова власт ради све што су они не само причали него што су се и надали а нису смели да кажу. То се види јер перјанице НВО сектора Весна Пешић, Ненад Прокић, Соња Бисерко,Жарковић, Басара и други, величају нову владу …
ДСС? Посебна енигма. Уз све замерке које су се могле њима прилепити које нису мале од испоручивања великог броја српских генерала у Хаг па надаље, ипак су имали један принципијелан став око Косова и Метохије. И то је чињеница, и то им се мора признати. Али шта им је он донео? Донео је то да не могу у власт никако.
Да су обележени као реметилачки фактор на Западу а ми сви знамо из блиске историје да сви наши политичари пате за милошћу запада. И зато прагматично страначки размишљају да је добро да они дижу галаму у Скупштини и држе принципијелан став око Косова, али да би било најбоље да ова власт заврши посао и да се питање Косова више не потеже. Тада ће они осудити издају али ће имати шансу да у неком следећем дељењу карата узму део колача власти..
Једино се код њих надам да грешим и да ће одолети ускопартијским интересима. Верујем још увек да се Коштуница неће тако понашати иако скоро сви из његовог најближег окружења размишљају баш овако као што сам написао.
Остала ванпарламентарна опозиција? СРС као организационо велика странка је разбијена. Пројекат разбијања који је почео стварањем напредне странке наставља се поновним покушајима одвајањем дела бивших посланика кроз стварање неке нове НВО која ће прерасти у партију. Најгоре је то што су је основали они који су били навећи Срби док су били посланици. А сада када пара више нема ајде мало да причамо о политици… То су они који су били најодговорнији за лоше резултате странке јер су годинама били они који је воде. Питање је да ли је то случајно?
Идеје странке су јасне и несумњиво национално добре али будућност странке умногоме зависи од повратка Војислава Шешеља из Хага. Ако се ускоро врати странка ће врло брзо израсти у велику и битну странку и можемо рачунати на какве такве промене на политичкој сцени Србије. Уколико се не врати биће потребна велика снага и време да поново постане битан фактор на политичкој сцени Србије.
Двери очигледно немају више будућност. Из једноставног разлога што немају довољно развијену организацију. И оно што су имали по неким општинама у којима су прешли цензус ушло је у власт са напредњацима. Неспорно да имају добру идеју али имали су и много новца да је промовишу. Сада одједном новца нема и нема идеје? Хм…
Што се тиче друге добитне приче за изборе, на основу које се покупе гласови патриотских гласача, њу чини све оно што се односи на повезивање са Русијом. О томе се прича пре избора а после њих углавном се заборави.
Годинама се овде саботира свако присуство Русије. Сетимо се неких проблема: од добијања дозвола за изградњу „Јужног тока“, преко стицања статуса посматрача у ОДКБ-у, до игнорисања приступању Уговору о европској безбедности, отварања још које руске банке и осигуравајуће куће, приступању НАТО савезу …
И где смо сада? „Јужни ток“ није још почео да се гради, у политичким институцијама ОДКБ-а нас нема, УЕБ се не спомиње, једна велика руска банка је супела да уђе на српско тржиште само куповином аустријске банке, а НАТО нам је на вратима тј. учествујемо у НАТО мисијама. И даље посредно идемо ка атлантским интеграцијама. Ништа се није променило. Ентузијазам новог режима и одушевљење Русијом је нестало и налази се на нивоу Ђинђићеве владе тј скоро да је равно нули.
Намеће нам се опција Брисел или смрт.
Није тако. Србија је у тежој позицији него раније, и то узимајући у обзир целокупну нашу историју. Тако је иако наша земља није у рату. Ми смо кроз историју пуно пута били поробљени али смо увек имали жељу да се ослобађамо. Рађали су се хајдуци, српски борци који су знали да је слобода светиња за коју се треба борити. Данас први пут имамо људе који желе да буду поробљени. Најгоре је што су они сада на власти и још нас убеђују да је то добро. Ипак то не значи да смо докрајчени. Биће тешко али морамо се борити. Због наше деце.
др Стевица Деђански, Председник Центра за развој међународне сарадње.
(Видовдан)
