Идеја ЕУ је давно дошла до својих природних граница а кренуо је и процес њеног опадања и редефинисања – зато долази време да се Србија окрене Евроазијској унији.

 

Евроазијска Унија je организација која треба да настане почетком 2015. године на основу позитивних искустава царинске уније Русије, Белорусије и Казахстана. Поред ових држава које ће бити њене чланице, званични кандидати за приступање су и Јерменија и Киргистан. Украјина практично има статус посматрача а ова организација је привлачна и многим државама на пост совјетском простору и ван њега на ширем простору Евроазије. Иако настаје са Русијом у свом центру, Евроазијска унија је осмишљена на суштински другачијим основама у односу на СССР. То је и значајно унапређење у интеграционим процесима у односу на ЗНД.

Док је фокус интеграције у СССР-у био заснованан на идеологији и крутом администативно командном систему, у ЗНД-у на транзицији и мирном разилажењу, у случају Евроазијске уније је он стављен на заједничком интересу држава и њиховом економском просперитету. Њени крајњи домети, границе, утицај и могућности за сарадњу се не поклапају са пост совјетским простором и иду знатно шире ка целом простору Евроазије како кроз директно учешће појединих држава тако и кроз разне видове сарадње са другим организацијама.

Евроазијска унија је осмишљена да буде одржива, прагматична и функционална организација која ће донети економски и друштвени напредак својим чланицама и њиховим грађанима. Приликом дефинисања унутрашње организације Евроазијске уније избегнута су поједина негативна и искоришћена бројна позитивна искуства ЕУ која су прилагођена специфичностима пост совјетског простора и евроазијске идеје. Врховно тело Евроазијске уније је Врховни евроазијски савет кога чине председници држава чланица. Овај савет разматра суштинска питања од заједничког интереса држава чланица, дефинише стратегију, правце и перспективе развоја. Евроазијска комисија је централно извршно, наднационално тело на нивоу Евроазијске уније која преко својих савета, одбора служби и консултативних тела игра улогу заједничке владе. Механизми одлучивања у овој комисији искључују доминацију једне чланице у односу на друге. Комисија је и перманентно регулаторно тело чији знатан део одлука аутоматски постаје део законодавстава држава чланица. Са друге стране то не значи губитак суверенитета јер се најважнија питања решавају заједно по принципу консензуса.

Евроазијска унија није некакав краткорочни, импровизовани пројекат заснован на неутемељеној идеји, инспирисан реал-политичким циљевима, експанзионистичком доктрином или опстанком на власти. То није ни ауторитативна, хегемонијска анти-западна зона утицаја Русије којом се жели обновити ривалитет из времена хладног рата или спроводити интеграциони процеси на евроазијском простору који су супростављени ЕУ.

Евроазијска унија је заснована на јасној и утемељеној евроазијској идеји из које су разрађени конкретни циљеви који се доследно спроводе у пракси. Класична евроазијска идеја која је настала кроз учења Трубецкоја, Савицког и Гумиљева, доживела је своју модерну надградњу кроз велики допринос Александра Панарина. Кроз политику Владимира Путина, Нурсултана Назарбајева и Александра Лукашенка видимо примену ове идеје у пракси.

Евроазијска идеја је заснована на сарадњи и суживоту цивилизација а не на једном унифицираном културно цивилизацијском моделу као што је то случај у ЕУ. Зато у евроазијским интеграцијама није потребно структурно прилагођавање ни напуштање сопственог културно цивилизацијског модела и система вредности ради прихватања западног, који са собом носи бројне девијације. Зато се и евроазијске интеграције брже спроводе јер није потребно ускладити све сегменте државе и друштва. Стожер евроазијских интеграција је Русија, која по мишљењу Александра Панарина поседује комуникацијско интегративну способност да ублажи противуречности и олакша сарадњу цивилизација јер је и сама дуго функционисала као мултиетничка и мултиконфесионална док је истовремено примењивала индивидуални принцип Запада и саборни принцип Истока.

У свом програмском тексту о евроазијским интеграцијама из октобра 2011. године Владимир Путин је изнео став да Русија и Евроазијска унија треба да постану један од полова савременог света. Он је истакао да Евроазијска унија треба да буде мост између Европе и динамичног азијско пацифичког региона. Указујући да ЕУ и будућа Евроазијска унија деле исте унутрашње принципе, правила и компатибилност регулативе, Путин је указао на неопходност проширивања и обједињавања сарадње од Лисабона до Владивостока, тј. од Атлантика до Пацифика. То значи да концепт евроазијских интеграција подразумева шире, секундарне интеграционе процесе на евроазијском простору како са ЕУ тако и са другим организацијама и државама. То се у почетку може остварити кроз зону слободне трговине а временом и кроз поједине елементе царинске уније, заједничког економског простора, координиране макроекономске политике и заједничке инфраструктурне пројекте. То се може постићи и без формирања ширих наднационалних структура. Зато и поред јасно видљивог ривалитета евроазијске интеграције нису суштински супростављене европским интеграцијама. Следећи даљу логику Путинових ставова може се закључити да је крајњи пожељан расплет интеграционих процеса на евроазијском простору конвергенција европских и евроазијских интеграционих процеса у јединствени процес.

Путин је том приликом указао да је Евроазијска унија у потпуности компатибилна са европском идејом (не и ЕУ) и истакао да греше сви који тврде да је чланство у овој организацији противуречно европском избору. На тај начин он је указао на јединственост, а не супростављеност европске и азијске компоненте Русије и Евроазијске уније. Порука је тада била упућена државама попут Украјине, Јерменије и Молдавије али се у потпуности могла односити и на Србију. Порука у ствари гласи да би се евроазијским интеграцијама спроводили природни процеси у пуном интересу тих држава, а да би се оно што њима нуди ЕУ кроз зону слободне трговине могло много лакше остварити кроз поменуту конвергенцију евроазијских и европских интеграција.

Међутим, сведоци смо актуелног ривалитета између ЕУ и НАТО пакта са једне стране и Русије и Евроазијске уније око Украјине, других земаља пост совјетског простора али и држава у ширем региону Балкана. Узрок тог ривалитета није Русија већ НАТО пакт и поједини кругови на Западу. Понуђени споразум о специјалним везама Украјине са ЕУ који не води пуном чланству и конкретној економској помоћи имао је једино за циљ њено одвајање од Русије као и спречавање и одлагање природних евроазијских интеграционих процеса. Зато поздрављамо мудру одлуку украјинског руководства и њено даље приближавање Русији и Евроазијској унији. Ако вратимо филм уназад, можемо закључити и да је пријем Бугарске и Румуније у ЕУ имао за циљ стварање дубљег коридора према Русији и спречавање природних евроазијских интеграционих процеса како ових држава тако и Србије и српског народа у целини. Одлуке о приступању ЕУ од стране тих држава нису водиле бољем економском положају и животном стандарду њених грађана већ колонијалном статусу и њиховом осиромашењу. Развој кризе у Грчкој и на Кипру указују да шири регион Балкана има одређени, не мали потенцијал када су у питању евроазијске интеграције, првенствено кроз припадност православној цивилизацији и културном моделу. Почетком градње гасовода Јужни ток тај потенцијал је додатно повећан управо у државама које се налазе на његовој траси. Идеја ЕУ је давно дошла до својих природних граница а кренуо је и процес њеног опадања и редефинисања…

Зато је коначно јасно да је наметање евроатланског пута Србији до њеног самоуништења има заправо дубљи циљ – одвајање ширег региона Балкана од Русије, природних евроазијских интеграционих процеса и одлагање дезинтеграционих процеса на периферији ЕУ.

Наставиће се…

(Двери)

Oznake: evroazija, Rusija, Srbija, unija