Прочитај ми чланак
Све владе од 2000. године означене су као про-западне, али антисрпска политика Запада једва да се променила. Запад подржава про-западне владе у Србији (свуда), али не и про-српску политику и интересе.
Д.С: Од 2012. Србија има нову владу. На власт су се вратиле неке снаге од пре 5. октобра 2000. Очигледно је српском народу било доста владе Демократске странке и бившег председника Бориса Тадића. С друге стране, садашња влада описује европске интеграције као један од својих приоритета. Има ли промена у дневној политици у поређењу с неолибералним „демократама“ које подржава Запад? Посебно, какву улогу има СПС, ваша бивша партија?
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Српску „демократију“ припремили „стелт“ бомбардери и „томахавк“ ракете (1)
Ж.Ј: Све време после такозваних „демократских промена“ из октобра 2000, без обзира на то ко је побеђивао на изборима, владе су формирали центри моћи на Западу. Српска демократија има „генетску“ грешку. Припремили су је „стелт“ бомбардери, крстареће ракете Томахавк и пројектили с осиромашеним уранијумом, касетне бомбе, графитне бомбе и друге врсте бомби.
Демократија која је изграђена уз десетине, ако не и стотине милиона америчких долара, немачких марака, британских фунти, норвешких круна, коју појачавају „независни“ масовни медији и стотине такозваних невладиних организација које се финансирају из иностранства, показала се „отпорном на промене“. За сада.
Д.С: Априла 2013. Србија и сепаратистичке власти косовских Албанаца у Приштини потписали су „Бриселски споразум“ о „нормализацији односа између Београда и Приштине“. У јесен су одржани регионални избори у покрајини, које Београд први пут није бојкотовао, али с друге стране косовски Срби су у великом броју игнорисали ове изборе. Да ли сада постоји раскол међу косовским Србима због става београдских власти? Да ли мислите да је косовско питање „замрзнути конфликт“ и да ће то бити у наредним деценијама?
Ж.Ј: Такозвани Бриселски споразум о начелима нормализације представља диктат Србији да се одрекне дела своје државне територије – Косова и Метохије. То није споразум, јер Србија је била уцењена и под претњом да ће опет бити изолована, а да ће преостали Срби бити избачени. То није компромис, јер Србија и 120.000 Срба у покрајини нису добили ништа у замену за прихватање „реинтеграције“ у фантомску „Републику Косово“, сем два обећања: прво, да ће преговори о чланству у ЕУ почети јануара 2014; и друго, да преостали Срби у покрајини, за сада, не смеју бити етнички очишћени, као што је био случај с 250.000 њихових земљака којима још увек, после 15 година, није дозвољено да се врате у своје домове у покрајини.
Такозвани преговори у Бриселу били су само још једна англо-америчко-немачка формула којом је проблем требало да буде узет из руку Савета безбедности УН, чиме би се неутралисала подршка Русије и Кине Србији и одстранила Резолуција 1244 (1999) Савета безбедности УН којом се Србији гарантују суверенитет и територијални интегритет и аутономија за Косово и Метохију у оквиру државе Србије. У суштини, „преговори“ су исценирани као начин да се формализује остварење циљева НАТО агресије из 1999. Да се легализује узурпација државне територије уз пристанак, потпис и печат Србије.
Ефекти „хуманитарних“ и „паметних“ достигнућа још увек су видљиви на рушевинама у центру Београда, и осећају се у функционисању „демократије“ у којој се повећава незапосленост и неухрањеност, и која има најгоре здравствене услуге…
Ово не може бити трајно решење: то није компромис, већ диктат; супротан је основним начелима међународног права садржаним у Повељи УН и Хелсиншкој повељи; супротно је легитимним виталним интересима и Уставу Србије; представља кршење Резолуције 1244 (1999) Савета безбедности УН која обавезује све чланице УН; то је манипулација која има за циљ да Русија (и Кина) више не подржава Србију и не учествује у тражењу компромиса за проблем у ком Русија очигледно има свој интерес; то је политика која није мудра и која је кратковида.
ЕУ се налази у дугорочној кризи, њена спољна и безбедносна политика немају никакву перспективу ако је заснована на диктатима и методима из колонијалног периода, нарочито с обзиром на то да односи у свету постају мултиполарни.
Д.С: Како видите односе између Србије и других бивших југословенских република?
Ж.Ј: Односи с бившим југословенским републикама и свим суседним земљама треба да буду највиши приоритет. Да би били чврсти и стабилни, ови односи морају бити обавезно засновани на начелима реципроцитета, немешања, отворених граница и пуног поштовања права националних мањина. Чињеница да су неки суседи чланице ЕУ и НАТО-а не би требало да ограничава нашу сарадњу која, природно, има многе економске, инфраструктурне, културне и друге предности.
Озбиљан проблем у односима с Хрватском су стална дискриминација Срба, политичке препреке слободном и безбедном повратку српских избеглица, неплаћена компензација за имовину онима који не желе да се врате и, посебно у последње време, оживљавање усташко-фашистичке анти-српске атмосфере у Хрватској. У складу с Дејтонским мировним споразумом Србија је успоставила специјалне паралелне односе с Републиком Српском.
Ове односе треба даље развијати и нико не треба да их третира као штетне по односе с целом Босном и Херцеговином. Србија треба да буде широм отворена за сарадњу са Сарајевом свуда где Сарајево покаже заинтересованост. Постоји само један изузетак – нема ревизије Дејтонског мировног споразума и стварања унитарне државе у којој ће постојати доминација муслимана (Бошњака).
Као гарант Дејтонског споразума, Србија треба да подржава Босну и Херцеговину као заједницу три равноправна, конститутивна народа (Срба, Бошњака и Хрвата) и два равноправна ентитета (Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине). Идеје о мајоризацији у сарајевским институцијама, наводно у интересу „функционалне државе“, представљају не само еклатантно кршење Дејтона, већ и корак ка обнављању сукоба. Нико не треба од Београда да очекује да изврши притисак на садашње руководство Републике Српске да се одрекне уставних права и одговорности Републике Српске дефинисаних у Дејтону да би задовољио очекивања било Сарајева, било Брисела и Вашингтона.
Д.С: Очигледно је да Русија и Кина постају све важније за регион Балкана. Да ли су ове земље и земље евроазијске заједнице алтернатива ЕУ интеграцијама Србије? Штавише, Русија и Кина су традиционални политички савезници Србије. Да ли мислите да ће то бити основа за даљи и дубљи развој сарадње?
У складу с Дејтонским мировним споразумом Србија је успоставила специјалне паралелне односе с Републиком Српском.
Ове односе треба даље развијати и нико не треба да их третира као штетне по односе с целом Босном и Херцеговином.
Србија треба да буде широм отворена за сарадњу са Сарајевом свуда где Сарајево покаже заинтересованост.
Ж.Ј: Дозволите ми да прво кажем да су Русија и Кина незаобилазне силе у светским односима. Недавна збивања у свету, посебно у Европи, на Блиском истоку и Далеком истоку су показала да њихов утицај расте. Будући светски поредак незамислив је без поштовања нове расподеле моћи која је заснована на све већој економској, политичкој и војној снази Русије, Кине и неких нових интеграција.
Јасно је да светска економска криза не може бити решена без ове две силе, без земаља БРИКС и Г-20. Процеси током којих се решавају такве кризе као, на пример, у Авганистану, Сирији, Ирану, сада у Украјини, једва би напредовали без непосредног учешћа Русије и, у многим случајевима, Кине.
Србија има традиционално добре и пријатељске односе с обема земљама. То је формализовано и потврђено потписивањем докумената о стратешком партнерству с њима. Русија је, на пример, наменила око пет милијарди УСД за инвестиције у Србију током наредне три године. Ове инвестиције ће побољшати модернизацију инфраструктуре, енергетског сектора, петрохемијске индустрије
Русија финансира изградњу гасовода Јужни ток кроз Србију, који је важан за дугорочну енергетску сигурност земље, али овај пројекат додаје нови квалитет геополитичкој релевантности Србије као земље транзита и раскрснице (цевовода).
Кина је такође укључена у изградњу стратешки важних пројеката као што су мостови (Дунав), производња електричне енергије у термоелектранама, аутопутева итд. На недавно одржаном регионалном самиту Кина-Југоисточна Европа у Букурешту, Србија је третирана као највише рангирано тржиште за кинеске инвестиције.
Неке земље и њихове регионалне интеграције које су биле зависне од монопола и привилегија у неразвијеним земљама морају се прилагодити новим реалностима јер су Русија и Кина, без политичких условљавања, постале пожељни економски и политички партнери у многим земљама. Уколико то не учине, Европа и свет ће се суочити с напетостима, новим поделама и чак конфронтацијама. На пример, уколико НАТО, као реликт хладноратовске ере, не буде распуштен, ако његово самопрокламовано право на интервенције, у ствари на агресивне ратове који су у супротности с Повељом УН и међународним правом, не буде напуштено, свет ће се поново суочити с новим војним блоковима, трком у наоружању – с новим озбиљним ризицима и претњама миру и стабилности. Европи и свету ово није потребно.
Д.С: Европска унија себе види као нову суперсилу. С друге стране, ЕУ се налази у најдубљој економској кризи у својој историји. Фискална политика ЕУ и Немачке „реколонизује“ јужне земље на периферији, као што су Грчка, Португал, Шпанија итд. Штавише, видимо све већу милитаризацију ЕУ, понекад у сарадњи с НАТО-ом, некад независно од НАТО-а. Организација Солидарверкштат Естерајх критикује ЕУ и тражи суверен, неутралан и социјално оријентисан развој Аустрије. Да ли сматрате да је то могуће, да ли сматрате да и за Србију нема алтернативе ЕУ интеграцијама, или је то само пропаганда и догма коју шири елита?
Србија има традиционално добре и пријатељске односе с обема земљама.
То је формализовано и потврђено потписивањем докумената о стратешком партнерству с њима.
Русија је, на пример, наменила око пет милијарди УСД за инвестиције у Србију током наредне три године.
Ове инвестиције ће побољшати модернизацију инфраструктуре, енергетског сектора, петрохемијске индустрије.
Ж.Ј: Високо плаћена аутократија ЕУ тешко да је објективна. Они настоје да имитирају империјалне манире и методе САД. Чињеница је да је светска криза погодила највише ЕУ и САД. Али је врло ризично и опасно ако САД, НАТО и ЕУ усвоје политику преношења терета кризе на друге земље војним средствима. Уосталом, финансијска и економска криза је чедо њиховог сопственог неолибералног система.
Потрага за јефтином енергијом, јефтиним стратешким минералима, великим тржиштима и стратешким комуникацијама је достигла своју границу. Дошло је време када је потребно прилагодити се овим границама а не имитирати суперсиле, без обзира да ли војним или финансијским средствима.
Свака озбиљна земља треба да има алтернативе, па и Србија. Није препоручљиво да ЕУ буде једина алтернатива, посебно у периоду брзих и суштинских промена у односима у свету. ЕУ до сада није показала да схвата легитимне интересе Србије, а још мање у подршци Србији на међународној сцени. Управо супротно. Не треба заборавити „непристрасне“ улоге које су имали Геншер, Солана, Фишер, Бадинтер, Петрич, Ахтисари. Спровођење политике „једине алтернативе“ било би као кад би се добровољно прихватио живот затворених очију, у полу-уснулом стању, или чак као кад би се добровољно ставио јарам на сопствени врат.
Убеђен сам да Србија треба да остане неутрална и да развија уравнотежене односе са свим земљама и интеграцијама које прихватају Србију као стварног партнера, који поштују њене легитимне интересе и достојанство, у складу с универзалним начелима.
Србији су потребни други партнери онолико колико је она потребна њима. Ни више ни мање. То треба да буде водећи приступ српске спољне политике. Али, Србија мора бити одговорна према сопственим потенцијалима – економским, људским, природним, културним, геополитичким. Да би Србија била прихваћена и поштована у иностранству као равноправан партнер, веома је важно да ти потенцијали буду унапређени.
Агресивни НАТО, с империјалистичком стратегијом, није место за мирољубиву Србију. За Србију је боље да има добросуседске односе с ЕУ него да чланство у ЕУ плати прихватањем диктата и одрицањем од сопствених права у односу на Косово и Метохију као интегрални део државне територије.
Србија треба да одржава нормалне односе са свим суседима, укључујући ЕУ, али и да активније шири своје односе с Русијом, Кином, Индијом, Бразилом, Азијом, Латинском Америком, Африком, са свим несврстаним земљама. Верујем да је то прави начин за Србију да опет постане веома просперитетна земља на плану привреде, етнологије, науке, културе, животног стандарда за своје становнике. У сваком случају, постоје много бољи начини да се заради и обезбеди пристојан живот, него да се обезбеђују плаћеници за НАТО и учествује у пљачкању природних и економских богатстава других земаља.
Д.С: Како сагледавате развој односа између Аустрије и Србије у будућности? Да ли мислите да би било мудро да организације као што су Београдски форум и Солидарверкштат Естерајх сарађују у нашој заједничкој борби против рата и империјализма а за суверенитет и социјално оријентисану државу благостања?
Ж.Ј: Србија и Аустрија имају традиционално плодну економску, научну и културну сарадњу. Дунав и десетине хиљада Срба који живе и раде у Аустрији чине да су Србија и Аустрија блиске, суседне земље. У прошлости две земље су уско сарађивале у оквиру европске групе несврстаних и неутралних земаља, дајући важан допринос миру и стабилности на нашем континенту. Нису нам потребни посредници у инвестирању или трговини.
Аустрија са својом високом технологијом и знањем, како у индустрији тако и у пољопривреди, може играти још јачу улогу у развојној политици Србије. Две земље могу да промовишу заједничко ангажовање у трећим земљама, нарочито у Африци. Оне такође треба да размењују искуства у очувању неутралности за коју мислим да ће бити још важнија у периоду дубоких промена у Евро-Азији и у свету.
(Разговарао Дејвид Стокингер, уредник Веркштат Блата, Аустрија)
