Прочитај ми чланак
„Евентуално формирање војске на Космету од стране привремених институција имало би несагледиве последице по мир и стабилност у региону. Оно би, практично, ван снаге ставило Кумановски споразум, а суштински довело под велики знак питања и Бриселски споразум о нормализацији односа између Београда и Приштине, што свакако није у интересу Србије“.
У јеку вишемесечне борбе унутар Косова и Метохије по питању формирања нове окупаторске шиптарске владе Косова огласила се окупаторска председница Атифете Јахјага, која је обећала да ће у најскорије време доћи до формирања шиптарске војске Косова, чиме би се заокружила државност ове територије под управом међународних снага безбедности. Српска јавност се пословично не бави превише ситуацијом на Косову и Метохији тако да није било реакција на овакву најаву из Приштине нити смо сазнали да ли се нешто чини да до тог формирања војске дође и да ли Србија има икакве могућности да на тај процес утиче, било позивањем на одредбе Кумановског споразума, било на неке елементе Бриселског споразума.
Српске власти су небројено пута недвосмислено саопштавале да никада неће признати „Републику Косово“, али изгледа да имају недовољно снаге да утичу на било које процесе у јужној српској покрајини. Зато изгледа да је претварање шиптарског Косовског заштитног корпуса, који је нека врста „лаке војске“, у праву војску прећутано и да су једине реакције стизале од појединих представника српске заједнице са КиМ који су се очекивано успротивили таквим најавама.
На самом КиМ администрација у Приштини има проблема да формира нову окупаторску шиптарску владу која би као једну од првих ствари требало да донесе одлуку о стварању војске, што би ваљда требало да покаже озбиљност тих институција и њихову способност да у пуној мери управљају тим делом територије Републике Србије.
„Време“ је разговарало са (НАТО лобистом) и некадашњим министром одбране Републике Србије Драганом Шутановцем, који је током свог мандата имао прилике да разговара са различитим актерима из НАТО-а и других међународних институција и који и данас важи за човека који је добро информисан у овој области.
„ВРЕМЕ“: На почетку, ваш коментар на најаву да ће се убрзо приступити формирању окупаторске шиптарске војске Косова?
ДРАГАН ШУТАНОВАЦ: Забринут сам због такве врсте најава. Друштву у коме цвета организовани криминал, које готово ништа не производи, у коме стопа незапослености вртоглаво расте и у коме су угрожена елементарна људска и мањинска права, формирање војске је оно што је најмање потребно. Годинама уназад говорим да Косово више није војни проблем. И данас сматрам да се те околности нису промениле, зато не видим смисао формирања војске Косова.
Шта се, у међувремену, променило, па је данас извесније да ће до формирања војске доћи?
На самом Косову и Метохији променило се много тога, нажалост, не набоље. Оно што се променило набоље је су односи Београда и Приштине. Дијалог који је довео до својеврсне нормализације односа је додатни аргумент да Косову војска није потребна. Са друге стране, поставља се питање зашто међународна заједница не инсистира пре свега на јачању криминалистичке полиције која би адекватно могла да одговори потребама косовског друштва у целини, већ прећутно даје сагласност на идеју формирања војске. Подсећам да је недавно убијен жандарм Новица Синђелић, а ми још не видимо резултате истраге „косовске“ полиције на расветљавању тог трагичног догађаја.
У којој мери је изјава из НАТО-а да је то унутрашње питање Косова – контроверзна?
Ту изјаву, дату на веома ниском нивоу, тумачим као пробни балон да се испита колико ће бити снажна реакција Србије. Зато је веома важно да званични Београд партнерима у Бриселу недвосмислено стави до знања да је за Србију апсолутно неприхватљиво формирање војске Косова. Њиме би ван снаге био стављен Кумановски споразум од 9. јуна 1999. године, што би свакако имало далекосежне последице по мир и стабилност у читавом региону. Верујем да по овом питању српска влада може да рачуна на широку подршку у дипломатској активности спречавања реализације ове неприхватљиве идеје. Од владе очекујем да најхитније заузме потпуно јасан став по питању могућег унилатералног кршења Кумановског споразума. Као министар одбране који је у периоду 2007. до 2012. урадио доста тога на приближавању Србије западним савезницима, без задршке пружам подршку на спречавању реализације ове неприхватљиве идеје.
Према вашим сазнањима, на који начин НАТО утиче заправо на формирање ВК?
НАТО, односно поједине чланице овог савеза, једном је већ учинио грешку помажући у формирању ОВК иза које су остали злочини против албанског, српског као и другог становништва на Косову и Метохији. Морамо учинити све да наше партнере убедимо да би формирање војске Косова у великој мери обесмислио процес нормализације на релацији Београд–Приштина.
Уколико дође до формирања ВК, да ли ће то бити косовска улазница у НАТО?
Пуноправно чланство Косова у Северноатлантској алијанси подразумевало би да нашу јужну покрајину, као независну државу, прво признају земље чланице НАТО: Грчка, Румунија, Словачка и Шпанија. Међутим, подсећам да је још 2003. године руководство привремених органа са Косова, након што је тадашњи српски премијер Живковић у Вашингтону понудио помоћ у виду војног ангажовања у Авганистану, такође понудило припаднике својих безбедносних снага за ангажовање у Авганистану. Није тајна да су Косовске безбедносне снаге (КСФ) годинама увежбавале интероперабилност са НАТО-ом и да би формирањем војске Косова та војска могла да буде и партнер, али и савезник Алијанси, то је реалност.
У контексту српских унутрашњополитичких прилика, како је могуће тумачити овакав развој догађаја на Косову? Ово је заокруживање државности које ће и Србији помоћи да „прихвати реалност“ или у Србији не постоји никакво интересовање да се утиче на било које процесе на Косову? Да ли Србија на било који начин може да утиче на овај процес?
Србија хитно мора да покрене низ дипломатских активности како би могла да утиче да се овако негативни процеси зауставе, што би, противно Кумановском споразуму између НАТО-а и Србије и Резолуцији 1244 СБУН, било формирање некакве војске на Косову. Ово је пар еxцелланце питање националне безбедности око којега су се, усвајајући Стратегију националне безбедности у Народној скупштини, сагласиле све релевантне политичке партије у нашој земљи. Подсећам, Кумановским споразумом Србија је обезбедила мир али и изгубила суверенитет, како над КиМ тако и део суверенитета унутар централне Србије на копну (унутар 5 км од административне границе) и у ваздуху (25 км). Формирањем копнене и ваздушне зоне безбедности Војска Србије изгубила је право да се самостално и без одобрења команданта КФОР-а ангажује у тим зонама. Србија и 15 година након потписивања Споразума поштује ту одлуку и морамо захтевати да сви потписници Споразума имају исти однос.
У супротном, Србија мора да нађе начин да заштити своје виталне интересе. Неприхватљиви су двоструки аршини по којима Србија треба да има „разумевање“ за супротну страну, а да је њен статус, у исто време, формално-правно исти као дан након потписивања Споразума 1999. године. Влада Србије је прећутним одобравањем измештања контроле лета из КФОР-а у Мађарску већ показала велику дозу кооперативности, а да заузврат, колико знам, наша страна није добила ниједан уступак. Тако, на пример, Србија још не може да постави радар за цивилну контролу авио-саобраћаја на Копаонику. Уколико неко жели да са Србијом гради партнерске или пријатељске односе, то мора да буде засновано на истим основама и у обостраном интересу.
Каква је, према вашим сазнањима, досадашња комуникација између Косовских безбедносних снага и снага безбедности Републике Србије? Да ли је било икада неке врсте бар неформалне комуникације?
Наше снаге безбедности, према још важећем Кумановском споразуму, комуницирају искључиво са КФОР-ом и та сарадња била је на високом, рекао бих, задовољавајућем нивоу.
Каква је ваша процена, да ли ће формирање ВК појачати тензије у регији?
Евентуално формирање војске на Косову од стране привремених институција имало би несагледиве последице по мир и стабилност у региону. Оно би, практично, ван снаге ставило Кумановски споразум, а суштински довело под велики знак питања и Бриселски споразум о нормализацији односа између Београда и Приштине, што свакако није у интересу Србије.
