Избегавајући опасне крајности, Србија је изабрала средњи пут. Тиме се, барем за неко време, избегава конфронтација која једној малој и сиромашној земљи никако није потребна.

Прошли четвртак је медијски обележен наступом амбасадора Русије Александра Чепурина на округлом столу „Косово–Крим: сличности и разлике”, који је организовао Центар за развој међународне сарадње. Аутор овог текста је учествовао на том скупу.

О АУТОРУ

Бранко Радун је дипломирао историју на Филозофском факултету у Новом Саду.
Аутор је бројних радова из области политичког, економског, религијског и културног живота Србије.
Уредник је интернет магазина Видовдан.орг.
Као политички аналитичар, објављује радове у НСПМ-и, Политици, Геополитици, Видовдан.орг. и страним часописима.
Редовни је коментатор домаћег политичког живота у дневним и недељним новинама, радио и ТВ станицама.

Руски амбасадор је рекао да је Косово отргнуто од Србије, а да се Крим ујединио са Русијом у складу с међународним правом. Навео је и то да је Србија рекла, мислећи на изјаву Александра Вучића, да „неће ништа урадити што би могло да наруши наше односе и нанесе нам штету”, истакавши да су они тиме „задовољни”. С друге стране, из ЕУ, а пре свега из Немачке, долазе поруке да су и они задовољни позицијом Србије поводом украјинске кризе.

Нажалост, многим земљама у региону се под притиском ЕУ придружила и Црна Гора у осуди Русије и увођењу санкција највећој држави на свету. Санкције Подгорице сигурно нису нешто што ће забринути Москву,али су јасна порука од каквог су материјала направљени балкански и европски политичари. У овом делу Европе Србија је вероватно једина земља (уз Босну, то јест Републику Српску) која није осудила Русију и која јој није увела санкције.

Зашто је овакво балансирање између истока и запада позитивно постигнуће? Зато што је Србија као и друге државе била под жестоким притиском да осуди Русију,што би било и срамотно и штетно за нашу земљу. Наравно да овом одлуком нису задовољни ни НАТО лобисти који су желели да Србија поклекне под притиском, али ни русофили који би волели да је из Београда стигла отворена подршка Русији за присаједињење Крима. Што, наравно, у оваквим геополитичким односима снага није реално.

Избегавајући опасне крајности, Србија је изабрала средњи пут који у овом тренутку и јесте најмудрији. Тиме се, барем за неко време, избегава конфронтација која једној малој и сиромашној земљи на брдовитом Балкану никако није потребна. Ескалација сукоба у Украјини и могућа подела ове државе могла би да обнови талас притисака из САД и ЕУ да Србија осуди Русију, што би отежало спољнополитичку позицију земље.

Очигледно је да треба одржати неутралну или несврстану спољнополитичку позицију колико је то могуће. Барем гледано ситуационо – то јест у одређеном контексту и међународној ситуацији градити такву позицију која би ојачала и нашу спољнополитичку позицију. Србија је осуђена својом историјом и геополитичким положајем да буде „исток западу и запад истоку”. То је и слабост, али и снага наше позиције. Стога треба максимално искористити ту позицију „између истока и запада” зарад добра и напретка земље и привреде. „Јужни ток” је један од таквих пројеката којим се преко наше територије повезују исток и запад, а од кога бисмо ми имали огромне користи.

Други елемент у трансферу геополитичке позиције у економску стратешку предност јесте повлашћен царински статус Србије на руском тржишту. Тако би се агресивном стратегијом привлачења капитала, домаћег и страног, у производњу која би била пласирана на руско тржиште српској привреди дао значајан замајац. Комбинација западног капитала и нових технологија с могућношћу пласирања робе на руско тржиште са нижом царином шанса је која до сада није искоришћена.

Исто тако није редак став који се може чути од руских званичника да они немају ништа против процеса српских евроинтеграција (осим ако не би тиме кочили развој српско-руских односа). Мотив за неке руске инвеститоре у Србији је и српски статус потенцијалног члана ЕУ, што би значило да се овде за руски бизнис отварају још једна европска врата.

Иако припадамо евроскептицима који не верују у спремност ЕУ на проширење на Балкану, као ни у корист коју од проширења данас могу имати нове чланице (за разлику од оних који су ушли деценију раније), не треба потценити ни овакво резоновање руског или неког другог пословног света који долази ван ЕУ. Но ради очувања оне већ поменуте неутралне или несврстане позиције,чини се да је најреалнији статус специјалних односа са ЕУ, а без формалног чланства. Таква позиција би нам отварала врата и на истоку и на западу на начин да од тога имамо неке користи. А не као у протеклих десет и више година да радимо и са истоком и са западом у корист сопствене штете.

(ПОЛИТИКА)

Oznake: branko radun, EU, Rusija, sankcije Rusiji, Srbija