Pročitaj mi članak
Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ
Промене у међународној политици не би само отвориле косовско питање, већ још неколико нерешених питања на Балкану.
И Париско-дејтонски споразум и Охридски оквирни споразум су суштински документи о замрзавању конфликта.
Косовско питање би било отворено само у ширем контексту стварања новог безбедносног оквира на целом Полуострву.
Наравно, захтев Албанаца ће бити да се дозволи реализација њихове великодржавне идеје, на шта би Србија, да би заштитила сопствени положај, морала да тражи низ уступака око поделе КиМ (дакле, у игру улазе северна Метохија, источно Косово и екстериторијалне енклаве), уједињавање са Српском и концесије у саобраћајном повезивању са луком у Бару.
Једина гаранција безбедности пред проширивањем Албаније, за Србију је институционално-државно заокруживање српског етно-простора.
Замрзавање конфликта зато не представља „сукоб нових генерација“ Срба и Албанаца у будућности, већ само нове преговоре у новим, по Србију повољнијим околностима.
Насупрот томе, прихватање Споразума елиминише поделу као решење у будућности, јер се Србија одриче суверенитета над Косовом и Метохијом.
Многи ће ово пробати да оспоре са правно-формалне стране, позивајући се на Преамбулу (још увек непромењеног) Устава Републике Србије. Суштински међутим, повлачење институција Републике Србије представља управо одрицање од суверенитета на делу територије. У таквим околностима, максимум на који можемо рачунати у „преломном тренутку“ када долази до промене у светском политичком систему, јесте размена територија: северни део Косова за Бујановац и Прешево.
Ово је за Србију неповољно, јер нам слаби територијалну повезаност са долином Вардара и скопском агломерацијом, а такође, Србија се тиме одриче и коришћења територијалних коридора у источном делу Косова зарад јачања сопственог утицаја у Приштини.
Разменом се проблематизује и питање припајања Српске, јер би укупни положај Србије био слабији, па би и одговор на отварање геополитичког жаришта у Рашкој области био слабији. У случају размене о источном делу Косова и северној Метохији не треба ни трошити речи. Такође, ово ће бити само могуће уколико се српско становништво одржи у Северној Митровици. Уколико дође до масовног одсељавања, Србији се сужава простор за трампу (и своди се на Лепосавић и Ибарски Колашин где ће се Срби вероватно одржати у сваком случају).
Потпуним слабљењем јужног геополитичког вектора и стварањем Велике Албаније, у Србији ће ојачати средњоевропски геополитички вектор који је једносмеран и у модерној историји је служио само као проводник западних (или прецизније речено немачко-тевтонско-католичких) утицаја у Србији.
„Килавом трампом“ Србија се дугорочно увлачи у позицију чистог геополитичког објекта, услед чега ће српско питање у Црној Гори и БиХ бити решено само од себе, по инерцији.
ДРУГИ проблем који се јавља у оваквом развоју догађаја је што би Србија морала да постане чланица НАТО-а! Нормализација односа са тзв. Републиком Косово је увод у актуелизовање геополитичког жаришта у бујановачко-перешевској зони.
Албанци би били политички неписмени и глупи, кад не би у наредним годинама (деценијама!) користили Бујановац и Прешево за сваки уступак који им је потребан.
Пошто је НАТО већ у игри као некакав „усмени гарант“ спровођења Споразума на северу Косова, онда је НАТО и фактор сигурности бујановачко-прешевских Албанаца. Србија неће смети да предузме ниједну акцију у Бујановцу и Прешеву (институционалну, политичку, безбедносну) без сагласности НАТО. У таквим околностима, боље је бити у НАТО, него ван њега. Са друге стране, претерано фокусирање на Бујановац и Прешево ће оставити мало простора и времена за бављење осталим геополитичким жариштима: Рашком облашћу и Војводином. То је још један разлог за улазак у НАТО.
Чланство у НАТО значи реализацију већ описаног сценарија о увлачењу Србије у позицију чистог геополитичког објекта са пратећим последицама у Црној Гори и БиХ. Српско питање је за НАТО део проблема, а не део решења.
Србија је последња у низу балканских земаља чијим захтевима треба излазити у сусрет. Због тога би Србија скупо платила свој улазак у НАТО.
Поред свега, као и Бугари, Срби би морали да се ритуално одрекну симпатија према Русији. Ово би значило улазак Србије у друштво земља у којима ће бити изграђене инсталације за ракетне системе којима се геостратегијски ограђује Русија. Тиме се Србија уписује на списак приоритетних руских непријатеља. Али, ако је само то решење да се после признавања „Републике Косово“ сачува остатак земље и избегну драматичније последице, онда је и то некакво решење.
Истина, Србија би тако ушла у нови период који би по свему подсећао на времена „османлијске окупације“, али бисмо сами за то били криви.
Нека будуће генерације суде садашњим и окарактеришу данашње политичке потезе као: мудрост или глупост, последицу кратковидости или једино могуће решење…Суд историје је суров, али је увек правичан.
Због свега наведеног, отвара се и питање руског постављања око Споразума о нормализацији односа Србије и „Косова“.
Углавном из незваничних извора, већ се могло прочитати да је Русија непријатно изненађена оним што се десило. Решавање српског питања по већ описаном сценарију слаби Србију, оставља Балкан под потпуном контролом НАТО-а, па и реализација руских планова везаних за Јужни ток не може имати исти ефекат као што би био случај у другачијем развоју ситуације.
Руско „морање“ да се нешто предузме у овом тренутку проистиче из компатибилности „геополитичких интереса“.
Уколико изгуби свако упориште на Балкану, Русија преноси геополитичко тежиште у сопствени меки трбух – на сопствене јужне границе. То је увек тако било у последњих два века, па је теорија Николаја Данилевског једнако актуелна и данас, као и у времену када је писана.
Изгуравањем Србије са јужне стране и даљим геополитичким јачањем албанског фактора, као и уласка „остатка Србије“ у НАТО, Србија би у односу на Русију у најбољем случају заузела позицију коју већ има Бугарска. Дакле, долазили би на власт у Србији политичари попут Георгија Парванова, који би имали већег разумевања за одржавање веза са Москвом, али би спровођење договореног било тешко изводљиво и саботирано са свих страна.
У Москви постоји и прилично политичара који понављају како и Русији одговара да Србија уђе у ЕУ и који понављају да на Косову „Руси не могу бити већи Срби од Срба“.
Фјодор Лукјанов је тако изјавио како би признавање „Косова“ од стране Србије било и повољно за Русију, јер би онда Русија могла да покрене акцију легитимизације статуса Јужне Осетије и Абхазије (у изјави подгоричким Вјестима од 08. априла).
Ово подсећа на ставове Андреја Козирјева. Његове занимљиве анализе биле су језгровите и методолошки изграђене, само у основи проблематичне: он је полазио од претпоставке да са западне стране Русији не прети апсолутно ништа!
Даље српско попуштање на Косову управо значи проблематизовање позиције Јужне Осетије и Абхазије и појачава западне притиске да се врате под окриље Тбилисија. Једини „геополитички профит“ који би Русија могла да извуче из слабљења српске позиције, јесте да је на време „трампи“ за преузимање контроле над Грузијом, коју би усисала у ОДКБ. Тиме би осигурала своју кавкаску границу.
Међутим, ништа не указује да би САД на тако нешто могле пристати. Чак напротив, атлантистичке акције у Узбекистану и Азербејџану, вероватно као припрема за организовање неког устанка у Ирану који ће бити повод за оружану интервенцију нове „коалиције вољних“, указују да значај Грузије расте и да се САД неће тако лако помирити уколико, очекивано, њихов пулен Михаил Сакашвили буде поражен на предстојећим председничким изборима.
Русија је са формирањем постојеће владајуће већине у Србији повратила сопствени утицај који је копнио од 2010. године, али ово потенцијално опозиво признавање „Републике Косово“ једноставно тера Москву на убрзавање одређених активности.
Русија, наравно, има низ других ствари које представљају приоритете у њеној спољној политици. Међутим, све ово је битно подвући због две ствари.
Прво, на прсте једне руке се могу набројати земље западно од Русије, у којима је подршка даљем јачању укупних односа са Русијом на овако високом нивоу (у истраживањима спровођеним од 2007. године од 57 до чак 71% становника Србије је за унапређење односа са Русијом). У Србији се на изборима побеђује тако што се говори о чврстим везама са Русијом.
Чак је и најпрозападнији српски политичар у последњих пола века, бивши председник Борис Тадић, морао јавности да говори о четири стуба спољне политике и стратешком партнерству са Русијом.
Русија у Србији има широко отвроена врата и уколико на њих не уђе, питање је како ће то учинити у неким другим земљама. Србија је за Русију, у том смислу, велики тест.
И друго, теза како „Руси не могу бити већи Срби од Срба“ више се не може износити. Оно што се дешава у Србији, а поготово потписивање Бриселског споразума, нема везе са грађанима Србије, већ са политичким представницима који су подлегли притиску западних земаља, САД и Немачке пре свега.
Уколико настави са досадашњим постављањем, Русија ће свакоме ко то буде хтео, представљати параван за долазак на власт и испуњавање западних диктата.
И Русија може извршити сличан притисак и одложити примену парафираног Споразума. Тиме би и отворила простор да Србија у наредним месецима размисли о пуноправном чланству у ОДКБ што би водило ка замрзавању косовског конфликта и ојачало североисточни геополитички вектор међу Србима, али и осталим балканским православним народима.
Ако то не жели, то је право Русије, у складу са проценом њених званичника и њеним интересима. Само, тада поменуту тезу више званичници из Москве не треба ни да помињу. Она ће се излизати као и аустријска саопштења о подршци европским интеграцијама. Русија се може водити другачијим интересима и доносити другачије одлуке. Срби ће сами бити криви за положај у којем ће се наћи, ту нема дилеме. У таквом развоју ситуације службене активности српских званичника на Божић и Ускрс неће бити само непријатан „политички гаф“, већ подразумевајућа обавеза. Међутим, такво понашање је против елементарне (гео)политичке логике.
Како би то објаснио Никола Пашић, Русији се ситуација „наместила“.
Могуће је да званичној Москви одговара и додатно „загрејавање ситуације“ и да се ова српска сага о (не)примењивању Споразума продужи још неколико месеци. Лако је образложити како би руски утицај сваког месеца растао. Ипак, треба имати у виду да је тачка после које више нема повратка назад организовање локалних избора на северу Косова и потпуна легитимизација институција „Републике Косово“.
За своју „игру“ у Србији Русија има неколико месеци, све после тога се може подвести под пропуштене шансе са дугорочним последицама. Пре свега по Србију, али и по одржавање пристојног руског утицаја на Балкану.
И Русији и Србији је повод за ново постављање дала сама ЕУ. Предложени План о спровођењу Споразума, према аутору већ прозван „Ђентилинијев план“ уводи сасвим нове елементе у све о чему говоримо.
Како је то добро приметио Обрад Кесић, Споразумом о нормализацији односа Србија је прихватила да повуче своје институције са територије Косова и Метохије и то је њен велики, али једини уступак! Сада се Планом спровођења тражи да направи петнаест нових уступака. И свака од тих петнаест тачака је потенцијални услов који се мора испунити зарад добијања некаквог формалног уступка у процесу евроинтеграција.
Врхунац је успостављање трочланог надзорног органа који би чинили двојица премијера и баронеса Ештон. Ако случајно премијер Дачић и покуша нечему да се успротиви, да буде прегласан!
Тако Србија мора у потпуности да легитимизује накарадно спровођење лошег плана. Све ово треба имати у виду кад говоримо о референдуму. Крупан корак је начињен прихватањем Споразума. По свему, он се може поредити са уставним променама 1974.
Зато се и потенцијална предреферендумска расправа мора проширити: и што се тиче рокова за одржавањем референдума; и што се тиче тема о којима се мора расправљати.
А помињање Русије је у контексту распарава на тему: има ли Србија алтернативу. Да, Србија је има! И није само интерес Србије да се чвршће везује за Русију.
Постоје велики интереси руске стране, што посао стварања искреног и истинитог стратешког партнерства олакшава и убрзава. Такође, помињање Русије је неопходно и због још једне ствари. То може бити „српски кишобран“ у случају и да се не распише референдум.
Уколико владина политика не добије подршку на референдуму, Споразум би се морао поништити, потпис са њега повући, а вероватно би све водило ка расписивању нових избора.
Зашто би Александар Вучић све ово ризиковао? Један од првака СНС, председник општине Вождовац Драган Вуканић рече како од нас „траже да не будемо Срби. Треба сви да постанемо Немци. Је ли то циљ? Морају да схвате да се један народ са озбиљном историјом која је део европске историје не може избрисати. Отвараће се и друга питања. Ево већ је почело у Војводини…“ (у интервјуу Вечерњим новостима од 6. маја).
Паметно збори председник Вуканић, али онда остаје питање како може бранити одлуку о спровођењу Споразума. Тога је свесно и руководство СНС.
Подршка коју добијају по „страначкој дубини“ је формална, није суштинска и све ово их може коштати пуно. Поготово кад се отпочне са применом решења.
Уколико желе да избегну неповољан развој ситуације и по земљу и по себе, могу тражити да Русија буде гарант неспровођења Споразума.
Споразум је потписан, и млеко је просуто, али још увек крчаг није разбијен. Нека се одржи у нашим рукама, па ћемо га полако пунити.
Не би ово био први договор на Балкану који није спроведен. Колико само одредаба Резолуције 1244 или Париско-дејтонског споразума није спроведено!
Према томе, нека Албанци заједно са западним пријатељима тумаче Споразум како они хоће, Србија уз подршку Русије може тумачити како ми то хоћемо. Наставићемо да живимо у „паралелној реалности“, суштински уводити косовско питање у режим замрзнутог конфликта и спречавати отварање осталих геополитичких жаришта на својој територији.
ЕУ сада има формални основ да настави са процесом евроинтеграција тзв. Републике Косово, што је огроман уступак на који би Србија требало стално да указује кад јој неко из Брисела припрети неким неповољним одлукама.
У таквој ситуацији, Србија би још могла и да помене да ће повући свој потпис уколико се настави уцењивање од стране ЕУ. Само, требало би Србија да има кадро руководство да такву политику припреми и оствари. А да ли га има?
То ће показати наредне недеље.
Зависиће пуно и од тога колики притисак буду српски политичари трпели од стране противника Споразума, како се одрже косовски Срби, али и какве процене буде имала Русија.
