Pročitaj mi članak
Београд – Треба ли Србија да размишља о путу којим су ишле Норвешка, Исланд и Лихтенштајн и да затражи пријем у Европско економско подручје (ЕЕП), које и за нечланице Европске уније отвара врата јединственог европског тржишта, а не захтева политичку интеграцију? Идеју, коју је разрадио професор економије Борис Беговић, сматрајући да би Србији било боље у ЕЕП, стручњаци различито посматрају. По једнима, овај клуб би пре него Унија био по мери Србије, по другима, овај европски „рукавац“ није лек за српске бољке.
Беговић полази од тога да после уласка Хрватске у ЕУ нова учлањења не треба очекивати барем десет година, а да инсистирање Србије на пуноправном чланству у ЕУ ствара изванредне могућности за политичко условљавање, које се све више своди на признавање независности Косова. Политичка замка, по њему, могла би се избећи уласком у ЕЕП, чиме би се добио приступ јединственом тржишту.
Слично Беговићу размишља и економиста Бошко Мијатовић:
– Ако у политичким односима постоји проблем који би спречавао учлањење Србије у ЕУ и уколико би Србија дигла главу и заоштрила одбрану Космета, онда би требало да крене на тај алтернативни пут сарадње са ЕУ. Не видим ниједну предност коју би Србија имала ушавши у ЕУ у односу на неке земље које нису њене чланице, а у оквиру ЕЕП имају развијене облике сарадње, од бесцаринског промета робе, па надаље.
Без чланства у Унији Србија остаје ускраћена за могућност да утиче на послове ЕУ, али Мијатовић каже, за наш лист, да то није битна мањкавост ЕЕП-а, јер и када би била пуноправан члан ЕУ, глас Србије не би значајније одјекивао:
– Верујем да би и ЕУ била спремна да пређе на овај режим и зато је потребно да се ова опција детаљније размотри, а не да се из незнања и бојазни доносе одлуке на рачун Србије и српског народа.
По професору Јовану Теокаревићу са Факултета политичких наука, ЕЕП, међутим, није добра идеја.
– Погледајмо шта је била Норвешка када се одлучила за овакав аранжман са ЕУ. Била је далеко испред овога где је Србија данас, а имала је и високе приходе од нафте, па је одлучила да јој не треба чланство у ЕУ – каже нам овај професор.
Он сумња да би Србија наставила да се реформише без тога да испред себе има ЕУ као оријентир и мотивациони фактор. Такав је случај био, подсећа, са свим постмилошевићевским владама, јер се у Србији запиње само под притиском. Наводи и да ниједна држава која је започела интеграцију са ЕУ није стала када је добила кандидатуру:
– Не видим да су наше потребе и интереси другачији од земаља које су наставиле путем интеграција.
Размишљање о ЕЕП, према Милици Делевић, председнику скупштинског одбора за евроинтеграције, најпре подразумева да се установи могућност пријема Србије у ЕЕП, јер би за пребацивање са пута у чланство на неки други аранжман била потребна сагласност чланица ЕУ.
– Друга важна ствар је та да Србија процени да ли јој је у интересу да спроводи одлуке ЕЕП на које не може да утиче. Тачно је да као чланица ЕУ Србија никада неће бити утицајна као Немачка или Француска, али би имала могућност да ствара савезништва, а има примера да су мале чланице ЕУ успевале да блокирају неке одлуке – каже Делевићева.
Аргумент да је ЕЕП затворен клуб, по Беговићу, не стоји. Он, за наш лист, каже да нигде није видео такав пропис, а чак и да јесте тако, то указује да не постоји процедура коју ЕУ није прекршила:
– Овде је једино питање да ли ће Србија да каже: будући да сте нам отели Косово, и рекли да је то „суи генерис“, онда је и Србија „случај за себе“ или ће бити послушан ђак, који неће ништа друго да ради осим онога што му каже учитељица.
Што се тиче могућег пада мотивације за даље реформе у Србији ако она испред себе не би имала ЕУ као оријентир, Беговић се позива на искуство које је показало да су одрживе само оне реформе које имају подршку домаћих снага.
Уласком у ЕЕП, Србија не би изгубила шансу да се прикључи ЕУ. Исланд се, рецимо, пријавио за чланство у Унији 2009. године пошто је доживео финансијски слом због светске економске кризе. Али, како је земља кренула путем привредног опоравка, најновије анкете показују да је више од половине Исланђана за повлачење кандидатуре за чланство у Унији.
ПРАВИЛА
ЕЕП, који обухвата земље Европске уније плус Исланд, Лихтенштајн и Норвешку, основан је 1994. године и овим државама омогућава да учествују у унутрашњем тржишту ЕУ. Оне су у обавези да усвоје све законе ЕУ који се тичу јединственог тржишта, осим прописа о пољопривреди и рибарству. Швајцарска, која такође није чланица ЕУ, није се придружила ЕЕП, али са ЕУ има сличан споразум.
КАКВЕ ВЕЗЕ ИМАМО СА ШВЕДСКОМ
НА примедбу која се често чује да оно што је за Норвешку, није за Србију, професор Беговић нам каже:
– А зашто, онда, улазимо у ЕУ, у којој су изузетно развијене земље попут Холандије, Шведске или Данске? Какве везе имамо са њима? Суштина приступања ЕЕП је активирање механизама конкурентности. Када постоји конкурентски притисак, свако даје свој максимум.
(Вечерње новости)
