Да Запад не крије више своје право лицемјерно лице, јасно је сада и сваком разумном бићу на земљи.

Уцјене, услови и директиве су омиљене политичке методе западних званичника, према свима који не слиједе њихов политички курс, поготову према Србији, на коју се са огромним апетитом, и на куриозне начине, сви редом иживљавају, омаловажавајући је тиме до максимума.

Александар Вучић је недавно изјавио у Нишу да је Србија потпуно лојална Европској унији, али и да тражи од Уније да поштује виталне и националне интересе Србије, те да не очекује да уништавамо сопствену економију зарад тапшања по рамену.

Изјава пријатна за ухо!

Позитивно је још, што српски премијер то није изјавио из разлога што га већ рамена боле, од досадашњег силног тапкарања, него вјероватно из сопствене спознаје.

Вучић је истакао такође да Србија не само из историјских и традиционалних, већ и из економских разлога не може да уводи санкције Русији. „Водимо политику која одговара Србији“, његове су ријечи.

Али зашто актуелна и предходна Влада, овакве ставове раније није износила?

Погрешна и наивна српска политика, био би одговор на то питање, за коју још не знамо, да ли ће се у овом садашњем облику и даље наставити, или ипак, ако се премијерове изјаве не буду показале као шупља прича, на неки мудар дипломатски начин, преобразити у неку разумнију форму.

О аутору

Драган Ђоговић је бизнисмен, уметник, публициста, хуманитарац и активиста.
Рођен у Сарајеву, српски држављанин. Живи од своје ране младости у дијаспори.

Читаоци који прате моје публициране текстове, у овим и другим разним медијима, сазнања су да су сва данашња актуелна политичка дешавања, биле садржајне теме појединих мојих текстова, описана далеко испред времена њиховог накнадног настанка.

У том контексту, овим словима у овом тексту, категорично поново износим своје мишљење, које ће се испоставити у блиском временском периоду тачним, – да Запад уопште нема искрену намјеру да уврсти Србију као чланицу у ЕУ, и да никада неће престати са уцјенама и условима, све док не дође до свог жељеног циља.

Србија је жестоко притиснута леђима уза зид, – стога се поставља следеће питање, шта ће премијер Србије Александар Вучић предузети, кад се неки услови ЕУ и САД трансформишу у још гору форму, која се зове ултиматум, – потурити поново раме за тапшање и наставити плесну игру на трубу коју му на ухо свирају, или неким новим потезима, извршити преокрет у српској дипломатији, и поткрепити часно своја горе наведена излагања?

Досадашњим политичким концептом српске Владе, да се одржи неутрални став између Запада и Истока, сулуда је варијанта, која неће имати ефекта, и доноси само штету на свим сферама, што де фактно значи да Влада не може дуго истрајати том стрампунтницом, јер то Запад никада не би прихватио.

Бити спона између Истока и Запада, могуће је само ако се Србија званично утемељи као независна држава, без претензија да буде чланица Европске уније.

Европа се тренутно налази у фази политичке и економске нестабилности. Турбуленције на економском европском тржишту су све жешће, а глобални мир се убрзано нарушава из дана у дан. Сходно томе, бриселске исхитрено донесене мјере не наговјештавају ништа добро српском народу, док Србија покушава поред свега тога и даље да се укрца на фамозни европски брод, који тоне, а да то скоро нико од актуелних српских политичаране још не назире.

Устаљене фразе – тезе, да Србија због своје перспективне будућности мора бити у саставу ЕУ, продукт су заблуде у процјени српске Владе, или инструмент покушаја испирања мозга, свих оних који не подржавају Србију, на путу њене интеграције у ЕУ.

Србија посједује потенцијал, (на коме јој завиде многе земље свијета), да изађе из своје економске кризе, и постане уважена и богата држава. Да би се тај потенцијал искористио на ефикасни начин, потребни су и умни потенцијали, креатори иновативних пројеката, које имамо, али нису нажалост у саставном домену актуелног економско-политичког естабилишмента.

Уколико би се српска политичка елита, храбро и успјешно оградила од утицаја Запада, и повукла своју кандидатуру приступу у Европску унију, задобила би симпатије и подршку цијелог свијета, која би Србији одједном отворила неслућене перспективне могућности, на путу њеног развоја.

Земље БРИКС-а , које преузимају ускоро примат политичке и економске моћи у свијету, биле би у том случају главне инвестиционе окоснице српској привреди, што је апсолутно довољно да једну малу земљу као што је Србија, дугорочно етаблизира у ранг економско стабилних држава.

Многе европске концерне би исто због све већег пореског намета, и трошкова пословања у домаћим земљама, прелагеровале своју производњу у Србију, и тако парирале конкурентним компанијама на европском и свјетском тржишту.

Што је најважније поред свега тога, Србија би била једна од малобројних држава у Европи, које су својом неутралношћу задржале традиционално право на властиту националну политику, без утицаја Запада и његових арогантних стриктних директива.

Има ли ичега позитивнијег и љепшег, за једну државу и њене грађане од тога? Нема!

Наставили српски политички врх, водити своју унутрашњо-вањску политику, повинујући се свим притисцима Запада, зарад интеграције у ЕУ, схватиће веома брзо, да је то била фатална грешка.

(СРБИН.ИНФО)

Oznake: Dragan Đogović, EU, spoljna politika Srbije, Srbija, srpski put