Исламски Калифат се од непријатеља религије, а који се на религију највише позивају и њоме покривају, из политичког и метафизичког изненадно по силини наступа „Исламске државе“ претворио у ратни циљ који у позадини има политички програм делом заснован на цитатима из верских књига и предања, али који у садашњем облику мобилише под оружје милионе бесних и заведених „верника“ који Куран читају као листу пуких и једноставних наредби и схватају га само на основу „тумачења“ од Исламске државе лиценцираних свештеника а све уз подршку милиона врло опипљивог али прљавог новца.

Наизглед, деца Бушовог „сукоба цивилизација“ и „пропасти пројекта мултикултуралности“ Ангеле Меркел су су већ стигла да и својој деци тутну оружје у руке.

Да ли је тако ?

После на светској сцени дуго одржаваних и добро познатих Ал Каиде, Ал Аксе, Ал Нусре, Ал Хиџре, Ал Такфире, Каша, Исламског Џихада, Боко Харама,Талибана ,Хезбоалаха, Хамаса и других, Исламска држава се „изненада“ појавила и фуриозно под своју контролу ставила четрдесет одсто и онако растуреног Ирака, једну трећину већ дубоко израњаване Сирије и један град у Либану.

У међувремену,у Либији из бацача ракета не пуцају само млађи од седам година. Газа и Либан су војно-политички оматорели вулкани којима се у активностима редовно смењују димуцкање и огромне ерупције. На Калифат нису остале имуне ни многе наоружане групе и ћелије у Мароку и Алжиру а посебно у Пакистану.

Радост наивних због тутњаве и грмљавине политичких „пролећа“ у исламским државама сменила је горка чињеница да је једино оно „пролеће“ у Тунису претекло у претходно осмишљеној форми.

Остатаак живог ткива исламаског света настављају да цепају потпирени крвави сукоби, отворене припреме нових ратних сукоба, војне управе, побуне, терористичке акције и политичке нестабилности за које се још не зна какав резултат могу избацити.

Исламска држава је уз пут, марширајући ка Багдаду, скинула из свог почетног назива Ирак и Левант и тако послала одговарајуће поруке иранском Ајатолаху, Саудима, Хашемитима и Ердогану. Асад је њихову поруку схватио одавно и заједно са народима Сирије им одговара онако како уме и колико може.

Од Исламске државе су се после кратког почетног савеза нагло удаљили остаци ирачке Баас партије покојног председника Садама Хусеина. Осим „исфрустрираног“ европског Запада дифузну операцију Калифат намрштено посматрају ирански ајатолах, садашња војно-цивилна власт у Египту, Курди и из својих специфичних разлога Сауди, јорданска краљевска породица и турска елита.

Намештено намрштено исту операцију посматрају и тринаестоличне САД, Велика Британија и Француска.

Малезија и Индонезија, са несразмерно малим утицајем у исламском свету у односу на бројност и величину за сада успевају да по потреби затварају и отварају свој информативни простор и државне границе за све у вези са дешавањима око Исламске државе, но и ту је питање времена када ће доћи до првих већих напрслина.

Исламска Држава је највише регрутовала Суните и њена највећа жртва јесу за сада Шиити, Хришћани и остале мање верске заједнице али за Исламску Државу је Калифат изнад Шиита, Сунита, Алавита, Вехабија и изнад „камења и зидова“ у Меки и Медини и изнад свих краљева, емира, шеика, ајатолаха, мула и мевлана.

Исламска Држава иде „Од Бога указаним Правим путем“ испуњава „Пророкова пророчанства“, руши секуларизоване државе-републике и монархије које су „отеле од Бога све божанске атрибуте власти те их пренеле на одабрану елиту и тако обезбожиле и народе и државе па тако Аллах џ.ш. више није Ел-Екбер (врховни ауторитет), ни Ел-Мелик (суверени владар), ни Ел-Хакем(врховни законодавац).“

Исламска Држава на мети има поништење свих посредних и непосредних резултата Светског ционистичког покрета од 1898. године до данас, Сајкс-Пикотовог споразума из 1916.године ,Балфурске декларацију из 1917. године као и свих каснијих тајних и јавних споразума који и даље имају дејство на територијама будућег Калифата.

Исламска држава је огорчени непријатељ и свим исламским свештеницима које ми са овог нашег парчета планете препознајемо као умерене исламске теологе. Исламска држава има намеру да по окончању посла међу „својим“ светом, оружје у пуној моћи и снази окрене према хришћанским земљама.

Они који после јавне декапитације двојице америчких новинара од стране џелата из редова Исламске државе те Обаминог бомбардуцкања њихових положаја по Ираку (већином да би заштитио нафту коју за амерички интерес чувају Курди) мисле да ће први на мети Исламске државе после сејања хаоса по арапском свету и исламским државама Африке бити римокатоличке државе су у великој заблуди.

Западне римокатоличке државе ће бити ту и тамо и даље спорадично нападане појединачним терористичким акцијама али следећи на реду за фронтални напад су Православни хришћани и њихове државе. Подвлачим, не на мети Ислама, него на мет Исламске државе и њених суб продуката.

За разлику од исламских терористичких организација које су првенствено сејале смрт од њујоршких кула, преко мадридске Атоће и лондонске подземне железнице, Исламска држава је првенствено природни наследник и савезник децоубица из Беслана, крволока из московске позоришта Дубровка, метро станица Љубјанке, Белоруске, Третјаковска, Парка мира, блока стамбених зграда у југоисточној Москви, рок концерта у Тушину, тролејбуса у Волгограду, рођена браћа и сестре ингушетијских, дагестанских и чеченских „мученика и мученица“ и кавкаских шехида.

Геополитички и есхатолошки, католичко-јудејски НАТО пакт и Исламска држава су лице и наличје једне те исте медаље, шиљци на истом трозупцу којег држи њихов заједнички Анти-Бог, тако да све њихове сукобе у међувремену треба посматрати као размирице у породици.

Да су са Исламском државом и ђаво и шејтан однели шалу увидели су и и православни и исламски теолози па је тако дошло до руско-иранске комисије за дијалог „Православље – Ислам“ која је своје заседање имала 24. августа ове године у Техерану на коју је руска страна послала делегацију коју су чинили професор Московске духовне академије протојереј Владислав Ципин, секретар у Одељењеу за спољне црквене односе Сергије Звонаров и још два лица од којих је једно стручњак са Оријенталног института при Руској академији наука.

Иранску делегацију је предводио Али Мухамед Хелми,челник Организације за неговање исламске културе а чинили су је и чланови Центра за међурелигијски дијалог.

Учестала је и преписка врхунских исламских теолога са патријаршијом у Москви.

Исламска држава са својим јенки џихадистима је примећена још у фази стварања у НАТО лабараторији те је и она убрзала рад на формирању евроазијских интеграција као једног од предвиђених из низа конкретних и ефектних одговора на опасност коју по савремени свет она са својим творцем-НАТО пактом чини.

О насушној потреби и могућим начинима зближавања православних и муслимана на територији Евроазије је одлично говорио др Душан Пророковић у свом тексту из 2013.године „Православље и Ислам или сусрет цивилизација у евроазијском кругу“ из којег бих посебно истакао следеће редове :

„Решење се мора тражити у концепту „сарадње цивилизација“. А концепт православно-исламске сарадње се и не може развијати на другој страни, осим унутар евроазијског геополитичког концепта. Евроазија као „месторазвој“ је простор вишевековног стрпљивог спајања једних са другима, што је на крају резултирало стварањем посебног етничко-религијског баланса и изградњом заједничког културно-вредносног обрасца. Будућност не треба тражити постхришћанском Западу у обрасцу нововавилонског мелтинг пот-а, већ у унапређењу постојећих међуетничких и међурелигијских односа, и усавршавању вредносног оквира. То су рецепти за најпре умиривање постојећих нетрпељивости а затим и постепену изградњу поверења, што је предуслов успостављања дугорочних квалитетених међусобних односа.“

И покојни Московски патријарх Алексеј II је у делу одоговора на писмо које су му упутили 138 исламских теолога рекао :

„Хришћанство и ислам су ангажовани данас на веома важном задатку у свету. Они траже могућност да заједнички подсете човечанство на постојања Бога и присуство духовне димензије код човека и у свету. Ми сведочимо о међузависности мира и правде, морала и закона, истине и љубави……

Свака доктринарна афирмација у хришћанству или исламу се не може посматрати изоловано од свог јединственог места у интегралном теолошком систему да не би, у супротном, нечији верски идентитет био уништен…. Неки људи и међу хришћанима и међу муслимана су изразили бојазан да развој међурелигијског дијалога може довести до верског синкретизма и уништења граница између религијских традиција. Време је, међутим, показало да један разуман систем сарадње између религија помаже да се сачува и нагласи јединствена природа и идентитет сваке од њих.“

Да ли се Србија као држава и Срби као народ а као издвојени, удаљени и изоловани словенски православни народ и држава могу сматрати мање угроженим од Исламске државе или неких њених огранака у односу на Русију?

Не јер смо ми први које су заједнички обе стране горе поменуте медаље жестоко оружано напали и територијално распарчали и тај процес, што се њих тиче, није ни близу завршетка.

НАТО пакт и претходнице Исламске државе Србе нападају још од 1991.године на целој територији бивше СФРЈ.

Република Српска Крајина, Срби у Федерацији БиХ, Савезна Република Југославија, наше су прве жртве овог монструма који је касније своје деловање наставио отимањем од Републике Србије Ибарског Колашина, Косова и Метохије и тренутно се примирио са спавачима који чекају знак за наставак деловања на Косову и Метохији, Врањској котлини, Рашкој области,Федерацији БиХ, потезу Улцињ-Бар – Тузи и потезу Плав-Гусиње.

У Новом Пазару, Сјеници и Тутину још од 1992.године постоје ћелије Хезболаха а од 2000.године су у огромном броју присутни и чланови вехабијског покрета којег финансирају Сауди, а од почетка агресије на Сирију су примећени вло активни скаути Исламске државе. Из тог краја је Исламска држава већ регрутовала око стотину добровољаца и међу њима је већ десетак погинулих.

На Косову и Метохији постоји неколико врло активних пунктова за скупаљње добровољаца који попуњавају редове Исламске државе и који већином одлазе на сиријски фронт одакле су имали своја видео крвава јављања земљцима у стилу оних које слеђених лица задњих месец дана Американци имају прилику да гледају.

Нажалост, амерички грађани због тога што жртве нису биле ни Американци, ни западни Европљани нису могли да путем својих медија виде две претходне декапитације које су јавним видео поруком обзнанила двојица Шиптара са Косова и Метохије, бораца Исламске државе у Сирији, а од којих је један на свом снимку рекао да ради само оно што је већ радио Србима на Косову и Метохији док је био у ОВК.

Нису амерички грађани могли да виде тај снимак као што ни за време општег лова на Србе по бившој СФРЈ нису могли да виде снимке на којима позирају бандити ОВК и босански муџахедини држећи одрубљене српске главе, а коијх су до тих ситуација стизали уз претходно садејство авијације и артиљерије НАТО пакта.

Срби се налазе на удару још једне силе која сања Калифат али са сасвим другом перцепцијом у односу на Исламску државу и то коз покушај обнове Хилафета (Отоманског царства).

О томе сањари господин Ердоган, извршилац Даутоглуове „дипломатије стратешке дубине“, неоосманиста по оцени професора Дарка Танасковића, панисламиста по оцени професора Ненада Кецмановића.

Господин Ердоган је у победничком постиизборном говору као градове и регије који требају такође да славе његову победу посебно навео Босну и Сарајево, Македонију и Скопље, Косово и Приштину, Санџак и Нови Пазар те тако нимало скрито исцртао обрисе нуклеуса прижељкиваног Хилафета у којем би поред споменутих подручја радо видео и туркофонске државе са псотсовјетског простора,за почетак.

Калифатско-хилафетски уплив можемо очекивати и кроз тзв „арапске инвестиције“ и „турске пројекте“ јер делом тог новца индиректно управљају и финансијери Исламске државе и спонзори политичког програма који заступа Ердоган.

Та опасност је стварна јер ако такве инвестиције нису могле да избегну контаминацију „на лицу места“ и као такве су продрле и на берлинску берзу какве ми тек финансијске деривате тог новца, са овако високим степеном коруптивности у власти и у њој дубоко инфилтрираним олигархским агенатима можемо очекивати?

Како се понашати у тако неизгледној ситуацији?

И поред разједињености исламске заједнице на овим просторима, штетног утицаја који она трпи од НАТО-а, Сауда и Исламске државе – СПЦ и Србија треба да ради заједничког добра, првенствено дугорочно одрживог мира, пронађу у редовима свих исламских заједница за мир искрено заинетересоване људе и без обзира на сва подметања на која ће наићи од прешевских па до пазарских и маочких екстремиста, са њима започну озбиљан међурелигијски дијалог, а ману се турских добрих услуга и „посредовања у међумуслиманским споровима“.

Када већ,и на Пророковићеву и нашу општу жалост, због природа својих власти Србија, Република Српска и Црна Гора не могу овог момента да буду део евроазијских интеграција онда макар могу да уложе снажне напоре да део евроазијске стратегије која је наишла на добар пријем код тамошњих муслимана, покушају да примене и на овим просторима, рецимо кроз Пророковићев опис донекле у Евроазији већ успешно имплементираних процеса и прво „..умире постојеће нетрпељивости, а затим постепено граде поверење, као предуслов успостављања дугорочних квалитетених међусобних односа.“ и у духу речи Алексеја II „потраже могућност да заједнички подсете човечанство на постојања Бога и присуство духовне димензије код човека и у свету. Да сведоче о међузависности мира и правде,морала и закона,истине и љубави….“

Нису векови нашег и руског сусретања са Исламом много различити.

И њихови и наши су пуни ожиљака.

Различите су само позиције кретања у такав дијалог.

Руси су у њега кренули као велика и економски, војно и духовно моћна држава.

Ми у сличан дијалог можемо кренути са позиција државе и Цркве које су прве пружиле најзначајнији отпор „постхришћанском Западу“ и које су га, за сада, зауставиле на Ибру и границама Републике Српске и који – постхришћански Запад-, били тога домаћи и босански муслимани свесни или не, у свом походу не би стао на нама, него би касније насрнуо и на њих и претворио их у безличну смесу богумилштине и псеудоислама, а како им то већ сада показује њихов „левитирајући“ положај у Федерацији БиХ и Косову и Метоохији где имају пуно од пуке и празнољуштурске туркофилије,налицканеихсаудијских сакралности и подмуклог екстремизма, а врло мало садржајног Ислама и где им је институција традиционалне муслиманске породице у изумирању.

Јасно је да је у једном таквом дијалогу сам себи место већ одузео председник Босанског националног већа у техничком мандату ,господин Есад Џуџо (девојачко Џуџевић) као експонент Церићевог милитантног и Зукорлићевог политичког Ислама и који сматра да се исламска заједница на територији Рашке области и Црне Горе мора објединити са ИЗ Босне и Херцеговине у складу са „Шеријатом и османлијском традицијом“ при томе апсолутно игноришући постојање традиционалне ИЗ Србије на челу са реисом Адемом Зилкићем и мешихата на челу са муфтијом Мухамедом Јусуфспахићем.

Господин Џуџо свесно пренебегава чињеницу да ИЗ Србије не постоји и није на овој територији опстала на основу саудисјке традиције и поклона техеранских мула већ баш на основу договора старе српске државе и Османлија те сгходно томе и на основу Шеријата тако да је рад на уништењу интегритета ИЗ Србије антиисламски чин највишег ранга и на трагу екстремизма којег сада демонстрира Исламска држава.

За разлику од јаловог дијалога са Римском црквом која је један од оснивач,а али и највећи патрон јудео-католичке коалиције која планету на разно разне начине (Исламска држава, рат у Украјини) вештачки гура планету у ахируз-земан и последње доба кад им очито време није и која истински жели сукоб цивилизација и победу у том сукобу без обзира на цену у људским животима и ресурсима, дијалог са Исламом на нашим просторима ,,ако обе стране победе сопствене страхове, да развој међурелигијског дијалога може довести до верског синкретизма и уништења граница између религијских традиција“ може већ на кратак рок дати плодоносне резултате као што су коначни раскид са идејом југословенства и прелазак на друге видове партнерстава која искључују било који вид хегемоније и дискриминације те самим током процеса међурелигијског дијалога упоредно индукују стварање национално и духовно просвећенијих и освећенијих политичких елита у својим народима које ће кроз међусобно договорени економски протекционизам(ставрањем царинске уније као бедема наспрам агресије западноеверопског извозничког лобија,заједничким мегапројектима у пољопривреди,заједничким пројектима у енергетици, заједничкој стратегији одговора на климатске ванредне ситуације и сл), кроз позитиван и активан однос према Евроазијском савезу као моделу који је донео мир и економски просперитет заједничком животу стотинама милиона православних и муслимана.

Да међурелигијском дијалогу приђемо држећи се упутстава и мудрих речи покојних Алексеја II и веома уваженог исламског теолога др Фадлура Рахмана Ел Ансарија чија је методологија проучавања Курана одавно указала на опасности у којима се свет сада налази и који је неуморно позивао на сарадњу Руума (наследника Византије) и муслимана.

Стара пословица у муслимана каже да „када су сва врата замандаљена Алах онда отвора главну капију“.

Када је тако, онда бујрум, да му макар са наше стране помогнемо да је не тражи дуго.

(Сви ставови изнети у тексту нису нужно ставови редакције СРБИН.ИНФО која је објавила овај чланак)

(СРБИН.ИНФО – Оливер Вуловић)

Ознаке: екуменизам, ИД, Исламисти, исламски калифат, Муслимани, Оливер Вуловић, Србија