Подешавања / Settings

Од 2000. године до недавно Србија није била држава већ савремени Терезинштат. Она није имала владе већ еквиваленте некадашњем Јуденрату и владаре са овлашћењима попут оних које су у Терезинштату имали Бењамин Мурмелштајн, Паул Епштајн и Јакоб Еделштајн. Судбина Зорана Ђинђића веома подсећа на судбине послдње двојице са списка. Ваљао је докле год је логор […]

Србији је као хлеб насушни потребан чврст ослон на будућу руску православну империју која ће као таква лакше наћи заједнички језик са умереним исламом, а самим тим и неке од рецепата за то решење просто пренети и имплементирати на наше просторе и на тај начин нас заштити од НАТО џихадиста, а и самог НАТО пакта и обездуховљене ЕУ.

На трагу некадашњег немачког предлога да се питање јужнословенског живља на Балкану најлакше може решити његовим укључењем у Аустроугарску царевину, тако сада ЕУ и НАТО пакт путем и НАТОвског формалног освајања Црне Горе, пренешено поручују Србима да се неко бездржавно српско уједињење може остварити само у оквиру њихових интеграција с’ тиме, што НАТО интеграције безусловно предходе свим другима.

Амерички војно-политички естаблишмент и корпоративни гуруи, уз повремене и за нашу унутрашњу употребу наручене хвалоспевне Кирбијеве излете, ипак стабилно опструишу Вучићеву политичку тактику и одбијају да прихватe​ њен садржај као искрен и на дуже стазе одржив и у таквим околностима га сада примају у госте.

Америчке калкулације су јасне: што мање њен главни савазник на Блиском истоку оличен у Исламској држави буде имао противника, то боље по инетресе САД а ако ти могући противници се одлуче на повлачење и бежанију и у тој бежанији као своју крајњу дестинацију изаберу Европу, тим по америчке интересе још боље.

Вучићеви поданици шире конструкцију и подметачину да у Србији постоји сукоб елите и власти.

Такав сукоб једноставно није могућ јер већ петнаест година све српске власти и елите су пород истог легла апстрактног космополитизма који заговара став да је српски народ духовно и културно несавршен, недовршен безвредан и да болесном упорношћу живи своју таму и незнање.

Хасан Ченгић је неоспорно најмоћнија босанска муслиманска фигура која делује „из сенке”.

Циљеви због којих је NATO створио ДОС су остварени: мање нас је за 473.000, украдено је 52 милијарде долара…

Европа би била приморана да у том случају албанске терористе, без обзира на диктат из Вашингтона и Лондона, остави на милост и немилост словенском оружју.

У томе свему јесте и највећа туга. Пали су због бескичмењачке француске левице, Шираковог лихварства и крвожедности, Саркозијеве алавости и среброљубља, Левијеве филозофске школе у којој су УЧК и њена посестрима Исламска држава „ослободилачки покрети“ а Срби и Руси православни хегемони, Кушнеровог лекарисања без граница где су душе остајале испред а људски органи заиста „шетали“ без граница.

Да није 1999. године мост у Варварину пун цивила, од чега највише омладине, ракетирао авион ратне авијације неке од афричких држава?

​​ Зли покушај претварања Србије у љуштуру без облика и смисла у којој потом и неће бити тако тешко не бити Србин већ неки Србијанац, становник југоистока Европе, Западног Балкана, виртуелни грађанин ЕУ и преживели члан повлашћене милијарде ГМО становника планете или нешто томе слично се показало као врло сложен и тежак пројекат без обзира на низ болних удараца и дубоких рана које су задаване Србији од стране мондијалистичког инжењеринга у последњих двадесетпет година.

Геополитички и есхатолошки, католичко-јудејски НАТО пакт и Исламска држава су лице и наличје једне те исте медаље, шиљци на истом трозупцу којег држи њихов заједнички Анти-Бог, тако да све њихове сукобе у међувремену треба посматрати као размирице у породици.

Евроунијатски владини и невладини активисти нам деценијама упорно говоре да је Бог (када им одговара да Га има) високо, а Русија далеко и да се сходно томе морамо препустити од њих скројеној судбини.

Једно је јасно, из позиције гомиле која је хрлила и радовала се да буде обманута Срби са севера Републике и њеног централног дела су почели да се претврају у озбиљан део нације који се лагано приближава ставовима судржављана на северу Космета и сународника у Српској, дакле у део нације који је, и ако последњи, ипак почео, ако не баш да рачуна, онда да калкулише шта се још може урадити у општем српском интересу који су током евро заноса добрано игнорисали.

Није баш да су ова наша територија и народ толико евронеприступачни како нас странци грде. Ето, после кратке паузе, опет сви слободно долазе и одаламе нам по шамар кад год им се прохте и због чега год да им се прохте