Прочитај ми чланак
(Фонд стратешке културе – Марина Рагуш)
У последњих неколико месеци, више него приметно је подизање „борбене готовости“ (про)западног невладиног сектора који је добио додатан импулс за (про)НАТО кампању.
Приметно само за оне којима је јасно, да ће Србија (ипак) напустити статус неутралности и прићи НАТО-у. Није само прецизно јасно да ли је 2020. година та граница до које треба „обрадити“ јавно мњење у Србији или која година касније. Зашто 2020?
Разлог је јасан-до тада треба да се оформи рефионална „заједница“ шест западнобалканских земаља познатија као Г6.[1] Тако окупљене државе Западног Балкана треба да постану чланом ЕУ и (врло вероватно) НАТО-а. Стога, када пишемо о евроинтеграцијама требало би овај „појам“ да читамо евро-атлантске интеграције с акцентом на атлантске. За онај други (већински) проценат српског јавног мњења који ставове дефинише према медијским фреквенцијама, проНАТО кампања скоро да је неприметна. С разлогом.
Однос већинске Србије према НАТО-у према свим последњим истраживањима је по НАТО катастрофалан: према истраживању Нове српске политичке мисли (новембар 2013)[2] преко две трећине српске јавности је против чланства у НАТО. Због ове чињенице, НАТО промотери испод медијских фреквенција отпочели су мобилисање оног дела јавности (млади и интелектуалци) за које верују да ће на неком будућем референдуму одлучити о уласку Србије у Северноатлантску алијансу.
Тако је јавна дипломатија НАТО одвојила буџет за Западни Балкан и покренула цео механизам који би требало да „испере“ сећање на НАТО агресију на СРЈ, 1999. године и увери грађане Србије да им није место уз Русију, већ уз НАТО.
Паралелно с тим, државне институције од интереса за атлантисте се „реформишу“, мобилишу се кадрови унутар система који „разумеју“ (НАТО) будућност региона, одржавају се панели који би требало да „сруше“ мит о братским односима с Русијом[3], медијски се „прозивају“ русофили као и представници Руске Федерације који су се „дрзнули“ да се активније позабаве окупацијом Србије.[4] Јасно је да је НАТО позвонио на узбуну и скренуо визир ка Балкану. На радару Северноатлантске Алијансе, Западни Балкан је, очито, узнемирујуће засветлео. Узнемирујуће онолико колико је Русија одлучила да Србију постави за главног стратешког партнера на Балкану.[5]
Стога, за атлантисте: „ Србија се налази пред избором-наставак европских интеграција и сарадње с НАТО-ом, као нужних, али не и довољних процеса за наставак демократизације друштва и његово хватање прикључка са стабилним и развијеним политичким Западом, или наставак путинизације, коме је српско друштво очито и само склоно, али сада већ и са огољеним интересом Русије да нам у том процесу „помогне“.“[6] С друге стране, за оне који бележе све активности испод медијских радара дилеме нема:
„Ни садашњи државни врх није ’гадљив’ по питању чланства Србије у НАТО. Дакле, континуитет неспорно постоји.Рекао бих да Влада Србије није да не жели, већ не сме да донесе одлуку о даљем приближавању НАТО-у јер се 8 од 10 грађана Србије противи чланству у НАТО-у. Дакле, до даљег приближавања НАТО-у може доћи само кришом, ван очију јавности, корак по корак, технократским процесом који јавност не може да испрати нити да разуме,“[7] изричит је Александар Митић некадашњи ТАНЈУГ-ов дописник из седишта НАТО у Бриселу, данас директор Центра за стратешке алтернативе.
После Бриселског споразума као и свих пратећих условљавања НАТО је извесно проценио моменат за даљи притисак на Србију. Тај притисак, према Митићу, тећи ће кроз „техничка питања“ каква су стандардизација, сарадња преко мисија ЕУ и политички притисци. „Власт, такође, показује да јој не смета да на истакнуте функције постави личности које отворено лобирају за чланство Србије у НАТО.
Такав је случај с Тањом Мишчевић, (некадашњом, прим. аут.) помоћницом Драгана Шутановца, и главним архитектом повезивања питања ЕУ и НАТО у Министарству одбране, која је недавно постала шеф преговарачког тима са ЕУ. Како тек објаснити случај Франка Фратинија, који месецима лобира за чланство Србије у НАТО и који је кандидат за генералног секретара НАТО-а, а постаје саветник државе која је прогласила војну неутралност. Да ли ће његова улога бити управо та да „преобрати“ кључне људе у власти у смеру НАТО интеграција“[8], јавна је дилема Александра Митића.
Коначно, последњих неколико месеци интезивирања активизма у смеру ка НАТО потврђује последње. Да побројимо (тек) неке од догађаја, како би написано било у утемељењу јасније, а које је организовала НАТО контакт Амбасада Републике Словачке у Србији:
Октобар-деветог октобра делегација чланова „Регионалне академије за демократију: Сарадња у безбедности и правди“ (РАД) посетили су Словачку, Чешку и Мађарску, у оквиру излета Вишеградске туре (6-12. октобар текуће године). Делегација је бројала 12 представника из седам земаља Западног Балкана: чланови парламента, представници невладиног сектора, локални политичари. Главни организатор РАД-а био је Београдски форум за политичку изузетност (Соња Лихт, председник); координатор Вишеградске туре била је Словачка Атлантска Комисија. Пројекат је подржан од стране Међународног Вишеградског Фонда.
Током туре се, у Братислави делегација састала у просторијама Института за студије безбедности Министарства одбране Словачке (9-10. октобар) са представницима: Института, министарством одбране Словачке и припадницима Главног штаба оружаних снага Словачке. Циљ састанка био је разговор о питањима регионалне сарадње у области одбране и војске међу земљама Вишеградске групе као пример сарадње за земље Западног Балкана.
Десетог октобра делегација РАД-а састала се с члановима одбора за иностране послове Националног савета Словачке Републике. Председник одбора Франтишек Шебеј рекао је да је интеграција Западног Балкана један од приоритета Словачке и земаља В4. У оквиру дискусије представници обе стране сложили су се да земље В4 могу да пруже сопствена искуства земљама Западног Балкана у областима као што су интеграција у ЕУ и НАТО у сфери политичке и економске трансформације. Од 14 до 18. октобра, словачка Атлантска комисија и Атлантски Савез Србије организовали су серију јавних расправа у регионима Србије под називом „Тура Партнерство“. Циљ пројекта организованог уз подршку НАТО одељења за јавну дипломатију, Словачке амбасаде у Београду, и СловакАидбио је подстицање расправе о НАТО-у, Партнерству за мир и сарадњу са Србијом у регионима Србије кроз серију јавних дискусија.
Тура је обишла Крагујевац, Ниш, Нови Сад, Зајечар и Београд. Констатовано је да је НАТО незаобилазан саговорник Србије и да Србија жели да промовише свој политички дијалог с Алијансом. Двадесетпрвог октобра подржана је реформа у области одбране и војске Србије у оквиру планираног и еволуираног процеса НАТО-а као и усвојене циљеве Србије за наредни период.[9]
Тридесетпрвог октобра текуће године Министар одбране Србије Небојша Родић и Амбасадор Словачке у Србији Јан Варшо разговарали су о приоритетима одбрамбене сарадње за наредну годину и упркос рестриктивном буџету договорено је подстицање активности од заједничког интереса: обука и заједничко учешће у мултинационалним операцијама; војно образовање и сарадња у области ваздухопловства (као главна област сарадње између два партнера); учешће припадника Војске Србије (ВС) на вежби Способан Логистичар, размена кадета војне академије (од 2007. године 16 официра ВС завршило је курс штабних официра на Академији Војске Словачке ), сарадња у мисији УН на Кипру. Српска страна показала је заинтересованост за словачка искуства у вези са аспектима одбране придруживања ЕУ, као и словачком кноw-хоwу области експлозивних убојних средстава.
Новембар: Од 5 до 7. новембра одржан је други круг расправа студената (пројекат МЕСА 10 [10]) универзитета Словачке и Србије. Дебате су биле посвећене односима Србије и НАТО-а, регионалној сарадњи и активностима и програмима НАТО за земље Западног Балкана. Према Милану Јежовици аутору и вођи пројекта-циљ пројекта је да понуди „шансу за студенте из Србије и Словачке да разговарају о теми НАТО и безбедности“[11]. Пројекат је организован од стране МЕСА 10 (Братислава) у партнерској сарадњи са Центром за евроатлантске студије у Београду а подржан од стране Националне задужбине за демократију (НЕД).
Шестог новембра текуће године у Врњачкој Бањи одржан је четврти Међународни форум виших подофицира из Централне и Југоисточне Европе. На форуму су присуствовали представници оружаних снага из региона БиХ, Македоније, Словеније, Хрватске, Црне Горе као и представници Сједињених Америчких Држава, Немачке, Румуније, Мађарске и НАТО-а.
Петнаестог новембра, Међународни студентски НАТО самит „СИМ НАТО 2013“ одржан је у Београду. Главни циљ: симулација одлучивања у НАТО. Учествовало око 100 студената из 50 земаља света. Догађај је организован од стране НВО „Удружење за међународну сарадњу и дијалог (АФИЦАД)“. Отварању манифестације присуствовао је и словачки Амбасадор Јан Варшо, који је том приликом говорио о значају размене информација и искустава између Београда и Брисела и о улози јавне дипломатије у информисању о партнерству Србија-НАТО.
Двадесетосмог новембра министар одбране Словачке, Мартин Глвач срео се са Амбасадором Србије у Словачкој Шани Дермакуом у оквиру билатералне посете Амбасадора Министарству одбране Словачке. Обе стране су се сложиле да ће Министарство одбране Словачке припремити нацрт међувладиног Споразума о сарадњи са Министарством одбране Републике Србије. Споразум би требало да формира основни оквир војне и безбедоносне сарадње између две земље. Министар Глвач је нагласио да је Србија важан партнер Словачке у региону Западног Балкана. Истог дана (28. новембар) у Београду одржана седница Групе НАТО-Србија за реформу одбране а у циљу евалуације испуњености агенде групе.
Између осталих присуствовао је директор Дирекције за НАТО политику и планирање Френк Боланд. Тридесетог новембра 2013, заменик Премијера и Министар иностраних послова Словачке Мирослав Лајчак обратио се петом годишњем стратешком форуму у ЦхâтеауБéлау Словачкој са говором под називом „Превазилажење кризе: Могућности за ЕУ, НАТО и Централну Европу“. Шеф словачке дипломатије фокусирао је продубљивање сарадње између САД и ЕУ. Организатор скупа била је Словачка Атлантска Комисија.[12]
Овој хронологији треба придодати и оснивање регионалне групе Атлантских Савета на Западном Балкану (19. новембар),[13] панел у организацији ИСАЦ фонда „Неутралност и улога Србије у европској безбедоносној заједници-Како даље?“(18. новембар)[14] и прву Београдску недељу НАТО која се одржала од 3-6. децембра текуће године.[15] Дакле, с потпуно извесном намером извукли смо испод медијских радара догађаје који би требало свима нама да одговоре на дилему: Да ли је Србија, заиста, војно неутрална? Или, да ли Србију „увлаче“ у НАТО до 2020. године?
Одговоре, верујемо свако од вас појединачно ће наћи у редовима који садрже само фактички приказ агенде која се (не тако успешно) скрива од очију шире јавности у Србији. Без вредносног става, без икаквих квалификација, циљ нам је био да вас обавестимо каква нас блиска будућност чека, под претпоставком да протагоности јавне дипломатије НАТО успеју да „исперу“ сећање на агресију НАТО-а 1999. године и њене катастрофалне последице по здравље и живот грађана Србије.
Наставиће се….
[1] http://srb.fondsk.ru/news/2013/09/20/g6-borba-za-zapadni-balkan.html
[2] http://balkans.aljazeera.net/vijesti/gradani-srbije-za-juzni-tok-i-evropsku-uniju
[3] http://fakti.org/serbian-point/rusi-su-nasi-najbolji-prijatelji-ali-ko-je-djavolji-advokat
[4] http://ceas-serbia.org/root/index.php/sr/
[5] http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=201521
[6] http://ceas-serbia.org/root/index.php/sr/prenosimo/1927-tuzni-tok
[7]http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Klizi-li-Srbija-ipak-u-NATO.sr.html
[8] Isto
[9] Hronologija događaja prema partnerskom biltenu broj 8/2013 koji publikuje NATO kontakt ambasada Republike Slovačke u Srbiji.
[10] http://mesa10.org/press-release-second-round-online-student-debates-nato-serbia/
[11] isto
[12] Hronologija događaja prema partnerskom biltenu broj 9/2013 koji publikuje NATO kontakt ambasada Republike Slovačke u Srbiji.
[13] http://www.atlanticcouncil.rs/#
[14] http://www.isac-fund.org/cir/?subaction=showfull&id=1384887232&archive=&start_from=&ucat=2&
[15] http://ceas-serbia.org/root/index.php/sr/prenosimo/1876-odrzana-prva-beogradska-nedelja-nato
