Pročitaj mi članak
Београд – Иницијатива премијера Србије за успостављање заједничког дана сећања на све жртве рата је непромишљена и лакомислена. Иницирана је у атмосфери тоталног негирања ратне прошлости, пре свега геноцида у Сребреници. Сребреница мора постати део нашег идентитета јер само тако је могуће превазићи прошлост. Помирење није могуће на негирању геноцида јер се тиме стварају претпоставке за његово понављање.
Он је био у функцији стварања етничке државе и зато је сине qуа нон осуда Милошевићеве геноцидне политике. Да се геноцид не би поновио неопходно је борити се за слободу говора и против наметнутих расправа попут ове која је тренутно на делу. Стиче се утисак да је искоришћен инцидент у Сребреници како би се овом иницијативом показала великодушност Београда. У то спада и посета босанског Председништва одмах након Сребренице, оцењује у разговору за Данас Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права.
*Шта је онда неопходно учинити пре излажења са таквим предлогом да би он добио смисао и димензију искрености?
– Помирење је сложен процес и захтева моралне и етичке норме на које се поменута иницијатива не ослања. Она је један вид српског национализма који покушава заобићи или превидети контекст у којем су се злочини дешавали. Све то личи на банализацију идеје о помирењу и злочина као таквог.
*Јавност у Србији је готово једногласно оценила да регион очигледно није зрео за такву иницијативу, с обзиром на негативне реакције које су стигле из Хрватске, Косова и из БиХ.
– Не изненађује да регион није прихватио ту иницијативу у форми како је понуђена. Паралелно са „конструктивним“ иницијативама Београд преко српских медија води бесомучну кампању против читавог региона. Да би таква иницијатива имала резонанцу у региону, Србија мора направити свој ратни биланс, прихватити нову реалност у региону и поштовати пресуде Хашког трибунала. То је минимум. Уместо тога имамо на делу национални историографију која ствара нову митологију која свакако није у функцији помирења. Она само продубљује неспоразуме и искривљује, односно фалсификује истину о ратовима деведесетих.
*Могао се чути и коментар да је Ангела Меркел предложила заједнички дан сећања на жртве да би био другачији одговор региона. Да ли би се то могло уопште очекивати од Меркелове?
– Међународна заједница је подстицала и подстиче помирење у региону, али начин на који то ради је неадекватан и површан. Она је урадила оно што је могла. Основала је Хашки трибунал, који је остварио извесне резултате, али очигледно недовољне да би утицао или допринео процесу помирења. Извршила је притисак на све земље у региону да оснују судове за ратне злочине који тек треба да одиграју улоге уколико за то буде политичке воље. Међутим, међународна заједница не узима у обзир политички и историјски контекст без којег нема разумевања оног што се дешавало деведесетих. Кључно је, дакле, разумевање бруталног распада Југославије. Није могуће помирење само тако што ће сви на тржиште изнети своје жртве. Без истине нема помирења. Зато мислим да никакав предлог са стране не би био реална опција. Очигледно да унутар нашег друштва није створена критична маса која би била спремна да поведе дијалог на одговоран начин.
*Чини се да међународна заједница има разумевања за овакав однос владајуће гарнитуре према улози у ратовима деведесетих?
– Запад нема велики избор. Сарађује са онима који су тренутно на власти. А то су данас људи који су били део Милошевићеве ратне политике. Осим тога, њима је стало да Србију окрену ка ЕУ. Међутим, превиђају неке чињенице без којих није могућ искорак нити помирење. То се уосталом манифестује приликом обележавања било којег датума из рецентне прошлости. Неопходно је поћи од карактера рата, дакле од агресије Србије и ЈНА на Југославију, односно на Словенију, Хрватску, Босну и Косово. Запад, чини се, олако прелази преко тога барем у комуникацији са Београдом. То је битна претпоставка не само за регион него пре свега и за саму Србију. Србија није прихватила пораз јер још увек има илузију да је могућа рекомпозиција Балкана (пре свега независна Република Српска). Ту илузију потхрањује и Русија, која се и сама упутила Милошевићевим стопама. Обе стране рачунају на нестабилне међународне односе, међутим, својим деструктивним понашањем највише раде на штету својих држава и народа. Запад не може стабилизирати регион, пре свега Босну, без промене постулата на којима почива мировни споразум. Грађански мир није могуће остварити на лажима и неправди каква је направљена Бошњацима.
*Недавно сте били мета оштрих критика и увреда због ставова изнетих о односу Србије према ратовима. Како одговарате и разумете то?
– Овај последњи напад послужио је кампањи која се води против целог региона и у склопу је целокупне атмосфере којом се у овом тренутку покушава створити слика конструктивне Србије након катастрофалних потеза везано за резолуцију о Сребреници и њеном неспремношћу и да се носи са реалностима региона. И наравно важно је спречити било какву дисонанцу у односу на доминантан став када је реч о прошлости.
Мањина
*Припадате стравичној мањини.
– Београд је својим понашањем последњих неколико месеци само потврдио да је српски национализам још увек жилав и да је главна препрека Србије на путу ка ЕУ. Поставља се питање да ли она то уопште жели. Мислим да је то суштина понашања власти. Она се објективно налази под притиском властите инерције и незрелости, те инерције друштва и његове неспремности за промене. Наравно, и Русије и веома јаких центара моћи у самој Србији. Русија очигледно неће дозволити Србији да се самостално одређује о својој будућности.
(Данас.рс)
