Pročitaj mi članak
Пошто су одбори за индустрију и екологију Европског парламента већином гласова прексиноћ одбацили кандидатуру Аленке Братушек, бивше словеначке премијерке, за потпредседницу Европске комисије задужену за енергетику, актуелни шеф Владе Словеније Миро Церар вероватно има помешана осећања. Може да се радује, јер се од почетка противио „европском излету” своје претходнице на премијерској функцији, желећи да кандидује друге људе, а опет, мора да осећа дозу непријатности с обзиром на то како је Братушекова „представила” себе, а тиме и Словенију, у европској јавности. У најкраћем, њен наступ у ЕП оцењен је као дебакл, будући да није владала добро ни енглеским језиком ни материјом којом је требало да се бави. Има ли случај „Братушек” сличности са међународним каријерама српских политичара – Горана Свилановића, Вука Јеремића, Снежане Самарџић-Марковић или Милице Деловић?
Братушекова је у јулу предложена за словеначког представника у ЕК и то у време док је била техничка премијерка Словеније, будући да је на мајским изборима изгубила власт а нова влада тада још није формирана. Уз то, она је спретним маневром ових дана избегла да пред њено саслушање у ЕП буде објављен извештај словеначке етичке комисије о томе како је Влада Словеније изабрала њу за кандидата, јавља наш специјални извештач из Брисела Ненад Радичевић. Братушекова једноставно није из поште преузела пошиљку у којој је био још 9. септембра написани извештај етичке комисије која је испитивала тај случај, а према закону извештај може бити објављен тек када она буде имала увид и одговори на њега.
Да апсурд буде већи, у јулу је већина чланова словеначке владе којој је председавала Братушекова гласала против листе са четири кандидата за европске институције на којој је било и њено име. Заправо шест је гласало против, а пет је гласало за. Међутим, коришћена је специјална процедура по којој је неопходно да најмање седам министара буде против да би предлог био одбачен. То се није десило и Братушекова је предложена, при чему се она није суздржала од гласања на тој седници владе.
Ово место иначе „носи” плату од 13.000 до 19.000 евра нето у зависности од тога у којој је категорији опорезована, плус око 3.100 евра за станарину и уз то премију за месечну презентацију од око 900 евра.
Ако се испостави да је дефинитивно изгубила овакву апанажу, Братушекова на томе може да „захвали” и недостатку политичке подршке у земљи па су све закулисне радње око њеног покушаја да направи европску каријеру, а којих је очигледно у њеном случају било, испливале у јавност.
И у случају бившег министра спољних послова СР Југославије Горана Свилановића, политичка подршка је оно што му је кварило планове о наставку европске каријере. Наиме, те 2007. године, имао је прилику да постане први генерални секретар Савета за регионалну сарадњу, организације која је наследила Пакт за стабилност југоисточне Европе где је Свилановић у то време био функционер. За то је имао и подршку председника пакта Ерхарда Бусека, али не и тадашњег српског премијера Војислава Коштунице. Можда због тога што је 2005. године потписао предлог такозване Даматове међународне комисије да Косово стекне надзирану независност.
Пошто су стизали сигнали да ће Београд сигурно добити ово место уколико кандидат буде Свилановић, медији су рачунали да ће тако и бити, а онда је шеф владине Канцеларије за сарадњу са медијима Срђан Ђурић објавио да влада никада није донела одлуку да Свилановић буде кандидат, већ да то буде Милан Симурдић.
Испоставило се, писала је „Политика” у то време, да је сагласност за Свилановићеву кандидатуру из Министарства спољних послова, а на предлог председника Србије Бориса Тадића, отишла у седиште Пакта за стабилност југоисточне Европе у Бриселу без одлуке Владе Србије, којој формално-правно припада право да предлаже кандидате за такве функције. То се десило 31. марта, када је био последњи рок за подношење кандидатуре. Влада је, међутим, сагласност опозвала и за кандидата предложила Симурдића, некадашњег амбасадора СРЈ у Хрватској.
Његова кандидатура отишла је у Брисел после истицања формалног рока па је изабран кандидат Хрватске Хидајет Бишчевић, иако на европском нивоу није имао претерано добру репутацију.
Свилановић је шест година касније остварио своју амбицију. Наиме, од 1. јануара прошле године он се налази на челу Савета за регионалну сарадњу, наследивши управо Бишчевића, а у међувремену је радио у Оебсу.
Снежана Самарџић-Марковић имала је више среће јер почетком 2012. године, када је конкурисала за место генералне директорке новог Директората за демократију Савета Европе у Стразбуру, њен УРС је био део власти, а она актуелна министарка спорта. Па иако је, како „Политика” незванично сазнаје чак и лидер странке Млађан Динкић био затечен информацијом да она напушта владу и одлази на функцију у СЕ, њено за јавност изненадно и брзометно напредовање је ипак „покривено” изјавама поноса што ће неко из УРС-а бити на тако важном месту.
Као један од разлога за њен излазак из владе сигурно није био занемарљив мотив у виду европске плате од 13.000 евра, која је десетак пута већа него она коју је имала у Влади Србије. Опет за то је морала да се бори са 120 кандидата из свих земаља чланица СЕ.
Захваљујући сопственој амбицији, али и пријатељској подршци која му је стизала од многих држава афричког и азијског континента, мада неки кажу ипак понајвише оној која је стигла из Москве, наш Вук Јеремић је 2012. постао „председник света”, односно председник генералне скупштине УН на годину дана.
Упркос великим отпорима у земљи и критикама да се Јеремић, док је још био министар посветио припреми међународне каријере, део српске јавности је бранио Јеремићеву амбицију наводећи да Србија може само да има користи од његовог председавања ГС. То су људи који заступају тезу да је боље да у међународним институцијама и организацијама има што више наших људи.
Како сазнајемо међу овдашњим функционерима нарочито су популарне међународне финансијске институције. Милица Делевић, дотадашња шефица Канцеларије Владе Србије за европске интеграције, отишла је на место заменика генералног секретара Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) уз потпис тадашњег првог потпредседника владе Александра Вучића како је то он сам открио на једној скупштинској седници.
Почетком 2013. године у банкарски свет се отиснуо и Влајко Сенић, у то време државни секретар у Министарству финансија и привреде. Закључком владе, без неке посебне процедуре или услова, он је послат за представника Србије у Светској банци. О његовој плати се не зна ништа посебно, осим да је исплаћује Светска банка, али је познато да су примања у СБ велика чак и за америчке прилике.
Избегавајући да се директно одреди да ли је неморално и ненормално то што појединци користе функције у својој држави као одскочну даску за положаје у међународним организацијама и институцијама, Александра Јоксимовић, директорка Центра за спољну политику, указује да људи који се кандидују за те функције су обично већ етаблирани у неком облику међународне комуникације. То су, како каже, они који су већ познати у неким круговима међународне заједнице и који поседују одређене вештине и знања.
„То је систем лобирања и ту, врло често, лична иницијатива игра врло значајну улогу.Људи унапред размишљају о кретањима на том наднационалном нивоу у време када им престаје функција у земљи. За то користе различите канале лобирања у иностранству. Јер, да бисте дошли на једну важну међународну функцију, поред подршке унутар земље, потребна вам је и велика подршка других земаља, али чешће одређених личности које имају утицаја у одређеној институцији”, истиче Александра Јоксимовић.
(Политика)
