Прочитај ми чланак
Десет година од убиства Зорана Ђинђића, у Србији је и даље немогуће отворити полемику о политичком учинку трагично настрадалог премијера Србије.
И поред тога што је Ђинђићу живот окончан на бруталан начин, његово убиство не би смело да у Србији направи цензуру према сваком критичком мишљењу о бившем председнику Демократске странке.
Плакати које је по Београду поставио покрет СНП Наши – „Зоран Ђинђић, страни агент, не државни херој“, можда нису прикладни за десетогодишњицу од његовог убиства, али свакако не могу да буду оцењени као „терористички акт клерофашиста“, како то покушава ових дана да представи другосрбијански картел.
Слична ситуација се догодила и прошле године када су у Крагујевцу префарбане уличне табле са именом Зорана Ђинђића. И тада је покренута лавина по медијима. Jедноставно, невероватна је реакција српских „титоиста“, који су после оплакивања Маршала (изашло из европске моде) нажалост добили нову прилику за идолопоклонством у лику трагично убијеног премијера.
Интересантно је како исти они који се саблажњавају над плакатима и префарбаним таблама са Ђинђићевим именом, из свег гласа подржавају руске панкерке „Пуси риот“, које су сатанистичким наступом у Цркви Христа Спаситеља у Москви (светог места где се обављају крштења и помени) најгрубље увредиле свеце и православне вернике. Јер, ето то је слобода изражавања и политичког мишљења. Поставља се питање зашто онда кречење уличне табле са Ђинђићевим именом и лепљење плаката са другачијим мишљењем, другосрбијанци такође не схвате као слободу изражавања?
С обзиром на то да не верују у Бога, другосрбијанци и еврофанатици (преобучене комуњаре) су принуђени да створе култ личности. Некада су имали Тита, а сада несрећног Зорана Ђинђића. Тако је претходних година сваки град у Србији добио централну улицу, булевар или трг са именом покојног премијера, баш као што је то некада био случај са Јосипом Брозом. У исто време, многи српски великани немају ни своје сокаче.
Пуно се улагало и у стварање култа Зоранове личности, па је од његових цитата створена нека врсте другосрбијанске „библије“. Наравно, оспоравање Ђинђићевог политичког деловања је строго забрањено. Звучи познато?
Убиство премијера јесте била велика трагедија, али то не може да амнестира све Ђинђићеве лоше политике одлуке, од оних када је деведесетих година водио тајне преговоре са Милошевићем током демонстрација опозиције, до сумњивог финансирања Демократске странке, давања зеленог светла за пљачкашке приватизације, разарање домаћих банака и судства.
Данас је у Србији забрањено да у јавном наступу подсетите на изјаву покојног премијера из 1999. године, када је са безбедне удаљености позвао НАТО да настави да бомбардује Србију, „јер Милошевић само што није пао“.
Оно што ће остати забележено је чињеница да је под Ђинђићевом Владом, враћена веронаука у школе. Ипак, тадашњи премијер није у почетку био за ту идеју, али када је видео да ДСС због тога убира политичке поене, брзо је схватио да је кокетирање са црквом добро за рејтинг.
Најгоре је од свега што Ђинђићев култ граде исти они, којих се пред крај живота Ђинђић одрекао. Јасно је да је већ пред крај 2002. године, покојни премијер схватио какав се косовски сценарио спрема Србији у Бриселу и Вашинготну. Да ли би он другачије водио косметску политику, никада нећемо сазнати. О његовој улози у српској политици, требало би да суди историја са одређене временске дистанце, а не да се сваки 12. март у Србији претвори у некадашњи 4. мај. Право је чудо да Демократска странка претходних година није увела и сирене у време Ђинђићеве смрти…
Другосрбијански картел покушава да на некрофилској политици оживи свој мртви рејтинг. Ипак, проблем за њих је што све више Срба почиње да схвата да живи у окупацији.
Алексеј Димитријевић
