Прочитај ми чланак
(Политика)
„Тешка ситуација, брате”, чујем како прошле недеље, у аутобусу 706 који из Земуна вози до Зеленог венца, каже млађи човек свом другару, такође младићу, који кроз смех одговара, констатује и пита: „Ма, какви тешка, брате, биће још тежа, значи, пред нама је нови Видовдан! Хоће бити – неће бити, датум за Европу, значи, шта ако буде, шта ако не буде? Знаш, брате, шта се дешава на Видовдан!”
Овај дијалог младићи су започели док је аутобус прелазио Бранков мост, тако да се њихов разговор заједно с њима изгубио у подземном пролазу на Зеленом венцу, када су изашли на последњој станици.
Шта су и како су даље доконали не знамо, може бити да су почели да набрајају важне Видовдане за које знају, о чему већ годинама нашироко распредају медији, новинари, историчари и аналитичари. Расправа о Видовдану постала је нека врста редовне теме, при чему се помало заборавља да су ту готово моду пре четврт века обликовали политичари и политичке странке.
Одеждом Видовдана огртали су се власт и опозиција, поготово њихови лидери, били су спремни да га пригрле и левичари и десничари, конзервативци и либерали, родољуби и глобалисти, заљубљеници у транзицију и чувари наслеђа које транзиција неумољиво разара, такође и екстремисти разних боја.
После различитих употреба и злоупотреба, ишчитавања, разумевања и тумачења уназад четврт века, мит Видовдана је прекривен и неком врстом новог, на различите начине кројеног огртача, испод кога се у све гушћој магли губе његови изворни садржај и смисао. Можда се чак може рећи да је произведен нови мит о Видовдану, пошто су његове изворне вредности и симболичка значења – борба за правду, слободу и истину, по цену највеће жртве, сабијани у све тешњу Прокрустову постељу дневне политике, у амбициозне, али кратковиде пројекте, који су поменуте вредности поништавали, чак извргавали руглу.
Уместо да је време ослобађања од политичких, идеолошких и свакојаких других догми и стега,означено као време демократизације друштвеног, културног и научног живота, у протекле три и по деценије донело дубље разумевање, аналитичко разлагање и тачнију реконструкцију видовданског мита, његовог места у традицији и култури српског и не само српског народа, овај мит је постао нека врста жртве дневне политике и међу Србима, пошто се то на страни десило одавно.
Од Косовског боја 1389. српски народ је кроз предање таложио и прочишћавао искуство, поруке и поуке тог боја, да би на самом врхунцу изградио косовски циклус епске поезије. Она ће постати родно место косовског култа, а онда и видовданског мита. Разуме се да је то било могуће тек после 1804. и рађања модерне, самоосвешћене Србије, у којој се кроз косовски култ испољавала битна истина о борби једног народа за правду и слободу.
На крилима те жеђи за слободом и правдом, започето је, пре свега у српској књижевности током 19. столећа, испредање нити које ће се сплести и у видовдански мит. У крилу књижевности обликован је онај пресудни садржај који ће отворити могућност да у зору 20. века сржна истина Видовдана добије и своје филозофско утемељење. Објављујући 1914. године „Видовданску етику”, учинио је то 22-годишњи припадник „Младе Босне”, потоњи чувени хелениста и професор етике Милош Ђурић.
Убрзо потом, аустријског престолонаследника Фрању Фердинанда, који је хтео да се баш на Видовдан 1914. провоза улицама Сарајева, погодили су хици Гаврила Принципа. Посета натемпирана баш на Видовдан нека је врста прве јавне, политичке употребе и злоупотребе Видовдана.
Покушаћемо да ову тврдњу поткрепимо подсећањем на неке чињенице.
У видовданској нисци чије чворове пребирамо уназад, 28. јун 2001. још дуго ће бити предмет спорења – да ли тог дана Влада Републике Србије случајно или намерно Хагу испоручила ранијег председника Слободана Милошевића, за кога су изрицане тврдње да је преузео „право на Видовдан” говором на 600-годишњицу Косовске битке, 28. јуна 1989. на Газиместану.
Само три године касније, Милошевићева опозиција, окупљена у пројекту Депос, ставила је до знања да хоће да приграби Видовдан за себе и 28. јуна 1992. започела серија протестних скупова обједињених под називом Видовдански сабор.
Четврт века раније, када је професор др Миодраг Поповић 1976. објавио студију „Видовдан и часни крст”, чинило се да су велике теме косовског култа и видовданског мита смештене у оквир критичке историографије и да ће убудуће бити сагледаване у научном кључу, уместо да буду предмет трговања на политичкој пијаци.
Подстицај таквој врсти анализа дао је још 1961. млади, проницљиви критичар Зоран Мишић, који је у НИН-у објавио есеј „Шта је то косовско опредељење”. Његова анализа, осим што је изазвала знатну забуну у ондашњој партијској номенклатури, раздрмала је и интелектуалне и научне кругове.
Битне догађаје који су се одиграли на Видовдан помиње у свом прилогу др Чедомир Антић, па их нећемо понављати.
Том низу једино ћемо додати да је Србија баш на Видовдан 1881. склопила Тајну конвенцију са Аустро-Угарском, иако је тај уговор стављао Србију у политички веома зависан положај.
Кнез Милан Обреновић је, према наводима Гргура Јакшића, настојао да потписивање тог тајног документа одлаже до августа, али је аустроугарска влада одлучила да одлагања не буде, него да „гвожђе кује док је врело”. Тако је Тајна конвенција потписана баш 28. јуна, чиме је означен и почетак оног низа историјских збивања, у којима су симболичко место Видовдана, његова употреба и злоупотреба имали тако важну улогу.
