Прочитај ми чланакОсим лидера, у српским политичким странкама готово да нема особе која је толико важна, моћна, која нон-стоп ради, свуда стиже, у све се разуме, о свему има мишљење... Било да је реч о позицији или опозицији, ситуација је готово идентична - први човек је неприкосновен, а остали заменици, потпредседници, функционери, омладина као да не постоје.
Такав утисак се стиче ако се погледају страначки сајтови, где се све врти око лидера: његове изјаве, наступи, снимци, фотографије… Да ли су страначки прваци заправо егоцентрици или је посреди додворавање или је то заправо сасвим нормална појава, ствари су за расправу.
Међутим, оно што је такође чињеница јесте да су странке у Србији лидерске, и то не само данас, већ деценијама уназад, и да је одувек, прећутно, важило правило да је лидер једнако партија. Управо то странке у Србији демонстрирају што у јавном животу, а још више на својим сајтовима, где је све што кажу и ураде „спаковано“ на једном месту.
У том погледу нарочито предњаче демократе, на чијој интернет страници далеко највећи простор добија председник странке Драган Шутановац. У наслову осам најважнијих вести које су објављене на сајту ДС-а помиње се Шутановац, а све најважније објаве илустроване су и његовом сликом.
Слично је и са напредњацима. На њиховој интернет страници највише простора добило је пет изјава Александра Вучића, председника СНС-а, које су постављење на најистакнутију позицију. За разлику од ДС, на овом сајту нашло се помало простора и за друге водеће људе странке.
Ништа боље није ни код социјалиста. И на њиховом сајту главне вести се односе на активности председника СПС-а Ивице Дачића. Од овакве странчке праксе, чини се, само одудара сајт ПСГ, на коме доминирају саопштења Покрета, илустрована логом. Међутим, оптужбе водећих чланова странке које су крајем прошле године испливале у јавност ( да ауторитарно води ПСГ и о свему сам одлучује) указују да ни Саша Јанковић није имун на неприкосновено лидерство.
Како објашњава докторанд Факултета политичких наука Бобан Стојановић, све ово и није толико изненађење, јер у српским партијама и политичким покретима постоји изражена лидерска црта, па чак и тамо где они нису толико истакнути и уочљиви.
– Постоји доза те лидерске црте што у кампањама што у дневном раду. Чак и за странке које не инсистирају толико само и искључиво на лидерима, попут ДЈБ и ПСГ, опет су лидери, хтели не хтели, најистакнутији – каже Стојановић.
Са једне стране, каже он, грађани се везују за лидере и странке са тим рачунају јер се они „идентификују са лидером, а не са страначким програмом“.
– Људи немају појма о већини посланика, али знају њихове шефове, Вучића, Дачића, Шутановца… У свему томе вероватно има и мало сујете и ега самих лидера – наводи он.
Међутим, проблем је ако су на локалним сајтовима они заступљенији од људи који су на челу тих средина. Онда то, каже он, говори о жељи лидера да све контролише, умањује рад људи са локала, а може се тумачити и жељом лидера да буде нетакнут у странци.
Истицање лидера није својствено само за Србију, већ се тренд који је постојао и одржао се све до данас, каже за „Блиц“ др Невен Цветићанин из Института друштвених наука. Тако је, наводи, било и са Хелмутом Колом у Немачкој, Шарл де Голом у Француској, Роналдом Реганом у САД, данас са Ангелом Меркел.
– Код нас је можда то део и балканске културе, где се лидери брзо и праве и троше, што је био случај са Војиславом Коштуницом, Добрицом Ћосић, Вуком Драшковићем… – наводи он, и истиче да се у неким државама људи унапред припремају да преузму лидерске позиције, за разлику од Србије где они настају у специфичним политичким околностима.
Ипак, за разлику од веб сајтова српских странака, поједине партије из света нису толико ослоњене само и искључиво на лидере.
То није случај ни са ЦДУ Ангеле Меркел, нити са партијом актуелног председника Француске Емануела Маркона, па чак ни са странком првог човека САД Доналда Трампа.
