Pročitaj mi članak
(Фонд Стратешке Културе)
Сувереност је тековина модерне државе и везује се за њу. Поред територије и становништва, суверена власт је трећи елемент који одређује сваку државу, па сувереност подразумева независност и супрематију државне власти, с тим што је и држава ограничена правним нормама које је сама донела и којима је чак и саму себе ограничила.
Према важећем Уставу Републике Србије носиоци суверености су грађани те ниједан државни орган, политичка орагнизација или појединац не може присвојити сувереност од грађана Републике Србије, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана. Грађани Републике Србије сувереност врше референдумом, народном иницијтивом и преко својих слободно изабраних представника. (чл. 2 Устава).
Принцип владавине права je основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима, а подразумева, између осталог, и обавезу власти да се повинује Уставу и закону. (чл. 3 Устава).
Грађани Репулике Србије никада нису дали сагласност никоме да крши важећи Устав Републике Србије, те да Косово и Метохију, заједно са становништвом, предаје сецесионистичком режиму у Приштини, и да истовремено са уступањем територије и становништва преда и све надлежности које карактеришу државну власт, а које по важећем Уставу припадају искључиво Републици Србији. Бриселски споразум предвиђа укидање државе Србије на Косову и Метохији и предају тог дела наше територије сепаратистима који су своју сецесионистичку власт формирали на бази најмонструознијих злочина и терористичких аката насиља над српским становништвом и над другим грађанима који су исказали лојалоност Републици Србији,а који живе на територији Косова и Метохије.
Резолуција СБ УН 1244 која се заснива на принципима и циљевима Повеље Уједињених нација као и на Хелсиншком документу, у више наврата апелује на широку аутономију и суштинску самоуправу Косова, али исто тако гарантује и примену принципа суверености и територијалног интегритета СР Југославије, чији је Србија правни следбеник.
Наш Устав у седмом делу названом „територијално уређење“ предвиђа да грађани имају право на покрајинску аутономију и локалну самоуправу, које остварују непосредно или преко својих слободно изабраних представника, да Република Србија може законом поверити аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправепоједина питања из своје надлежности, затим право аутономних покрајина да самостално прописују уређење и надлежност својих органа и јавних служби. Надаље, Устав прописује да је скупштина највиши орган аутономне покрајине, да се посланици бирају на период од четири године на непосредним изборима тајним гласањем у складу са одлуком скупштине АП, да Република Србија има Аутономну покрајину Војводину и Аутономну покрајину Косово и Метохију, те да ће се суштинска аутономија Аутономне покрајине Косово и Метохије уредити посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену Устава. Такође, Устав уређује и надлежности аутономних покрајина тј. набраја која су то питања од покрајинског значаја, а затим одређује да је статут највиши правни акт аутономне покрајине.
Посебан закон о суштинској аутономији Аутономне покрајине Косово и Метохија до сада није донет. Неовисно од те чињенице и упркос томе, ипак је парафиран Бриселски споразум и усаглашен План имплементације истог, а и један и други акт, како је то већ више путаистакнуто, флагрантно крше важећи Устав Републике Србије и подривају њен уставноправни поредак. Иако се такво дрско и отворено кршење важећег Устава дешава наочиглед целокупне српске јавности, ни један орган државне власти није нашао за сходно да реагује како би се заштитио уставноправни поредак земље и територијална целина Републике Србије.
Влада је прихватила Бриселски споразум, а Народна скупштина Републике Србије је донела «Одлуку о прихватању извештаја Владе о досадашњем процесу политичког и теничког дијалога са ПИС у Приштини уз посредовање ЕУ, укључујући и процес имплементације постигнутих договора» при чему се није ни осврнула на чињеницу да се Бриселским споразумом предвиђа да се сепаратистима призна уставотворна, законодавна, судска власт, право на оснивање властите полиције и читав низ других решења која су супротна важећем Уставу РС и која директно задиру у сувереност Републике Србије.
У условима одметања највиших органа државне власти од властитог Устава, народ Косова и Метохије, пре свега Срби, али и припадници других народа који су лојални Републици Србији, су у више наврата јасно изразили свој јасан политички став и мишљење везано за њихов даљи живот на Косову и Метохији. Тако је 14. и 15. фебруара 2012. године одржан референдум Срба на северу Косова и Метохије чија излазност је била око 75% уписаних бирача, који су се убедљивом већином од 99,74% изјаснили да не желе да прихвате институције тзв. републике Косово.
Референдум је подржан и од стране Скупштине заједнице општина АП КиМ када је Србима са Севера упућен позив да «у пуној мери» изађу на гласање и «покажу своју лојалност и приврженост држави Србији». Након што је Бриселски споразум парафиран, 22.04.2013. године одржан је сабор народа са севера Косова и Метохије када је једногласно усвојена Декларација о одбијању Бриселскг споразума као неуставног акта који укида институције Републике Србије на северу КиМ. Том приликом донета је и Одлука о оснивању Скупштине Аутономне покрајине Косово и Метохија која би обављала надлежности из круга уставних надлежности АП и која би имала привремени карактер до доношења посебног закона о суштинској аутономији АП КиМ по поступку предвиђеном за промену Устава, како је то нашим Уставном и прописано.
На заједничкој седници скупштина општина Косовска Митровица, Звечан, Зубин Поток и Лепосавић од 06.06.2013. године донети су закључци којима је поново констатовано да се Бриселски споразум, као политички договор који није инкорпориран у правни систем Републике Србије, не може стављати изнад важећег Устава, те да се као такав не може примењивати, да је за Србе са КиМ прихватљиво расписивање избора искључиво од стране Републике Србије и по прописима Републике Србије. Срби са Косова и Метохије су и овом приликом изразили своју вољу и донели чврсту одлуку да се конститутивна седница Привремене скупштине АП Косова и Метохије одржи у првој недељи месеца јула текуће године.
Борба Срба са Косова и Метохије за поштовање Устава Републике Србије суштински представља борбу за очување Републике Србије и њене државности. Све одлуке које су донете од стране Срба са КиМ и резултати спроведеног референдума имају свој чврст темељ у Уставу Републике Србије и представљају израз уставног начела које прописује да су носиоци суверености грађани, те да ни један државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвоји сувереност од грађана нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана. Грађани су своју слободну вољу изразили кроз Устав Републике Србије и њене законе које су дужни да поштују сви, укључујући и највише органе власти у земљи. Грађани Републике Србије никада никоме нису дали свој глас нити пристанак за државну политику која ће за резултат имати повлачење правног поретка Републике Србије са територије Косова и Метохије, уз предају тог дела територије албанским сепаратистима заједно са народом који је лојалан својој држави и који се таквој предаји отворено противи.
Актуелна власт у Републици Србији је дужна да се повинује Уставу и законима Републике Србије, а закључивањем противуставног Бриселског споразума и покушајем да се исти и спроводе без инкорпорације у наш правни систем, актуелна власт у Београду је изгубила и легалитет и легитимитет и прешла на поље неправа отворено атакујући на позитивни правни поредак Републике Србије грубо газећи начело владавине права.
У постојећим околностима савршено је јасно да Срби са КиМ и остали грађани који су лојални Републици Србији, доносећи одлуку о конституисању Привремене скупштине Косова и Метохије, суштински бране цео уставноправни поредак Републике Србије и њену државност, која је у овом тренутку угрожена. Конституисање Привремене скупштине АП КиМ ће представљати покушај да се стање у нашој јужној покрајини врати са беспућа неправа Бриселског споразума на терен важећег Устава. Наш Устав не познаје устав и законе Косова, нити Заједницу већинских српских општина на Косову, посебан правосудни систем Косова, нити косовску полицију и сл. Наш Устав јасно прописује да Република Србија има две покрајине и то АП Војводину и АП Косово и Метохија.
Устав уређује надлежности аутономних покрајина, предвиђа скупштину као орган аутономне покрајине, те статут као највиши правни акт. У том смислу, одлука српског народа са Косова и Метохије о проглашењу Скупштин АП КиМ представља реафирмацију и доследно поштовање основних начела важећег Устава и то начела владавине права, начела о грађанској суверености и начела о грађанском праву на покрајинску аутономију, те локалну самоуправу као инструменте ограничења државне власти. У одбрани важећег Устава се очекује и подршка целог српског народа који би требало да стане иза одлуке Срба са Косова и Метохије и изрази своју јасну подршку косовским Србима у намери да, у складу са важећим Уставом, конституише Привремену скупштину Косова и Метохије и тиме подсети владајући режим да је такође дужан да се придржава Устава Републике Србије који је највиши правни акт у Републици Србији, што подразмева обавезу свих и сваког да му се потчињава у свим својим актима и радњама..
Свој глас би требало да дигну и да отворено и храбро стану на страну свог народа и сви они који ступајући на своје функције и дужности у Републици Србији положили заклетву на Устав Републике Србије, јер овде се не ради о страначкој и дневној политици, већ се ради о одбрани Устава Републике Србије, о доследној примени уставног начела владавине права, одбрани територијалне целине Републике Србије и уопште о опстанку српске државе.
Конституисањем Скупштине Косова и Метохије српски народ ће послати јасну поруку и међународној заједници да се Србија поново усправља у државноправном погледу и да се у том смислу, у односу на Србију као и у односу на друге државе, има поштовати међународно право, а пре свега Повеља УН, Завршни Хелсиншки акт, Резолуција СБ УН 1244. Косово и Метохија је саставни део Србије те ће се сваки покушај противправног преотимања Косова и Метохије, што латентним, а што отвореним притисцима на власт, сматрати узроком ништавости свих постигнутих споразума.
