Прочитај ми чланакФидел Кастро је мртав, а свет је подељен: једни се радују, а други оплакују одлазак "Ел командантеа". Срби, већином, спадају у категорију број два.
Фидел Кастро је мртав, а свет је подељен: једни се радују, а други оплакују одлазак „Ел командантеа“. Срби, већином, спадају у категорију број два.
Статуси и опроштајне поруке „Адиос команданте“, „Збогом, Фиделе“ и слични преплавили су друштвене мреже у Србији, показавши тако да и наши суграђани жале са „романтичним револуционаром“. Србија, која тежи чланству у Европској унији, која је у великој мери већ прихватила западне вредности и мане, жали за човеком који је тај исти Запад из дубине душе – презирао.
Парадокс није везан само за Кастра. Слично је било и када је преминуо Уго Чавез, председник Венецуеле и човек који је Кастра сматрао духовним оцем. Ако већину Срба питате за Гадафија, пре ћете чути лепе ствари него критике, а према последњим анкетама међу становницима Србије, Путин је највећи лидер на свету.
Оно што је заједничко свима њима јесте борба против Америке, што је свакако главни разлог српске љубави према овим лидерима. Колико год да би се просечни Србин пре сунчао у Мајамију него смрзавао у Санкт Петербургу, када је реч о америчкој политици, од њега се најчешће могу чути – псовке. Што, гледајући не тако давно у прошлост, није неоправдано.
Други разлог симпатија према поменутим лидерима је свакако њихова харизма. На страну вечите препирке јесу ли у питању диктатори или велики државници, нико им не може порећи јединствени пркос и одбрану принципа које многи у модерној политици сматрају изумрлим.
Др Невен Цветићанин из Института за друштвене студије сматра да Срби гаје симпатије према личностима попут Кастра пре свега због чињенице да је унапредио своју земљу.
– Може се рећи да је у нашем друштвеном карактеру изражен отпор према хладним, бирократским чиновничким елитама, односно према оном моделу политике који је потпуно безличан. С обзиром да смо по темпераменту блиски медитеранским народима, има нешто у том емотивном друштвеном карактеру.
Из њега произлази и склоност према личностима које осим уобичајене димензије који носи сваки политичар имају и једну емотивну димензију. Ипак, ту су и рационални разлози за симпатије… невезано од тога да ли су левица, попут Кастра, или микс левице и деснице као Путин.
Грађани се понашају рационално, јер су у питању лидери који су унапредили своје земље. Чињеница је да Кастро и Путин иза себе имају запажен резултат. Тај инстинкт грађана је интересантан. Без обзира што већина народа није образована, они имају доста добру способност интуиције, и виде шта им користи а шта не. Ја бих то назвао националним синдромом Новака Ђоковића.
Усред свега што смо прошли, од санкција, грађанског рата и бомбардовања, народ је развио неко интересантно чуло преживљавања, чак и антиципирања догађаја – истиче др Цветићанин за „Блиц“.
Фото: РАС Србија
Ипак, питање је да ли би Срби другачије размишљали када би морали да живе на Куби рецимо, две године. До пре неколико година Кубанцима је путовање у иностранство било ограничено, као и приступ интернету. Не тако давно улицама Хаване котрљали су се трошни олдтајмери, а већина Кубанаца није могла да ужива у смартфонима, Фејсбуку, тржним центрима и свим материјалним стварима које се у истим продају…
Кастра оптужују да је вршио репресију над политичким противницима, неистомишљенике слао пред стрељачки вод, а и приписује му се одговорност за масовну емиграцију неколико стотина хиљада Кубанаца. Доказ да Фидел није био мед и млеко показује и чињеница да су све најгоре о њему говориле чак и његова ћерка, али и рођена сестра, које су побегле у САД.
– Када људи кажу да је мој отац диктатор, ја им кажем да греше. Он је тиранин. Погледала сам у речнику обе речи. Диктатор је особа која је привремено преузела апсолутну моћ над државом у ванредној ситуацији. Тиранин је апсолутни владар који не поштује закон и узурпира људска права – рекла је Кастрова ћерка Алина Фернандез.
Међутим, стотине хиљада су отишле, али милиони су остали. Треба се запитати каква је Куба била пре Кастра. Под чизмом војног диктатора Фулгенсија Батисте, који је пучем уз помоћ САД дошао на власт, Кубанци су стремили ка тужној судбини Чилеанаца под вишедеценијском страховладом Аугуста Пиночеа.
На власт је дошао харизматични револуционар, који је својим безобразним ставом према Америци узроковао да светска суперсила деценијама гуши његову рајску земљу, али не и да је потпуно остави без ваздуха. Искоренио је неписменост, па тако на Куби имате 99,7% писмених људи, за разлику од рецимо 86 посто колико имају САД, и оформио један од најјачих здравствених система на свету, који је уз то и бесплатан.
Кубанцима нису цветале руже, али нису ни умирали од глади. Поштовање према Кастру указали су и они који су му увели санкције, што ипак говори много тога о том дрском брадоњи са томпусом, који је увек говорио:
– Историја ће ме ослободити.
Што се већине Срба тиче, никада није ни био заробљен.
