Прочитај ми чланак
( Печат)
Како време одмиче и како се број месеци и година које Шешељ проводи у хашкој тамници повећава, сваким даном све више постаје истинита његова заједљива метафора са почетка суђења, када је судијама у парадним пелеринама рекао да су се „…обукли као Света Инквизиција“. Данас, деценију касније, у његовом случају, ова савремена Инквизиција сугестивно сведочи о сили која Бога не моли
Новија историја политичког заточеништва препуна је верника слободе који су одлучили да свој живот ставе у службу виших циљева. Може ли се то рећи и за Војислава Шешеља, човека који је у новом веку један од последњих политичких заточеника, а чије име се не налази ни на једном списку тзв. затвореника савести, упркос чињеници да се над њим 11. годину заредом крше лична и процесна права? Док у светским робијашницама, екстериторијалним затворима који се налазе под контролом НАТО, траје један страхотан прогон и безвлашће, противници Војислава Шешеља, у његовом случају виде тек заробљеника сопственог ума, сопствених догми и сопствене митоманије. Да ли је баш тако?
РОБИЈАШКА ПРОШЛОСТ, ДОБРА РЕФЕРЕНЦА
У двадесетом веку, сви, или скоро сви политички затвореници имали су ауру истинских великомученика. Многи од њих су касније, кад су се докопали слободе, направили велики политички капитал од тога. Робијашка прошлост била је пожељна као најбоља референца, статус који је значио скоро божанске атрибуте. Већина диктатора који су опростили грехе својим некадашњим политичким противницима, и сами су узимали део тог божанског сјаја за себе. Опрост греха идеолошком противнику скоро да је значио саучесништво у греху! Случај Нелсона Менделе у неку руку то и потврђује.
Подсетимо да је Менделино дугогодишње робијање постало симбол борбе против апартхејда и да га је влада Јужне Африке после 18 година робије, због става да једино оружана борба може оборити политику апартхејда владајуће беле мањине, 1990. пустила на слободу. Са тадашњим јужноафричким председником Мендела је започео преговоре с циљем мирног окончања апартхејда и преноса власти на црначку већину. За те су напоре Мендела и Де Кларк године 1993. добили Нобелову награду за мир. Иако је систем апартхејда формирао Запад, који је крваво покорио Јужну Африку, након Менделине смрти, који је неспорно патио и борио се за права свог народа, исти Запад му је одао сву почаст.
Чак су и посланици у Скупштини Србије, пре почетка седнице на којој се расправљало о амандманима на предлог буџета и сет економских закона, минутом ћутања одали почаст преминулом бившем председнику Јужноафричке Републике. Томислав Николић је тада упутио председнику Јужне Африке Џејкобу Зуми телеграм саучешћа.
„Дубоко ме потресла вест о смрти Нелсона Менделе, првог демократски изабраног председника Републике Јужне Африке. Грађани Србије искрено саосећају са вама и деле тугу са породицом и народом великог сина Африке“, навео је Николић.
Зашто за Војислава Шешеља нема наде да ће једном, некада, на слободи, трошити своју заточеничку славу? И има ли он икакав постамент на којем ће његова политичка фигура стајати као пример будућим генерацијама побуњеника?
Како се десило да Војислав Шешељ, човек који иза себе има повелики робијашки стаж још од времена социјалистичке Босне и Херцеговине (осуђен на 8, преиначено на 4, а касније на две године) па све до невероватне хашке деценије (без пресуде још увек!) нема савезника нити јасне идеолошке потпоре за оно што чини, инатећи се са судијама у Трибуналу који нестаје заједно са смислом свога постојања? Војислав Шешељ је, као млади сарадник на сарајевском Факултету политичких наука, ухапшен 15. маја 1984. због деловања „са анархолибералистичких и националистичких позиција“. Окружни суд у Сарајеву (исти који је судио Алији Изетбеговићу и његовој групи окупљеној око Исламске декларације годину дана раније) због вербалног деликта осуђује Шешеља на осам година робије.
Повод за осуду био је рукопис који је он дао као одговор на анкетно питање новинара Душана Богавца, а које се односило на актуелну политичку ситуацију у земљи. Непуну деценију касније почиње хашка епопеја, још1992. када тадашњи амерички државни секретар Лоренс Иглбергер представља „листу злочинаца“ за међународни суд, на којој су се нашла имена Војислава Шешеља и Жељка Ражнатовића Аркана.
На хашку листу је стављен октобра 2001, а хашка оптужница против Шешеља, са потписом Карле дел Понте, обелодањена је 14. фебруара 2003. године. Десет дана касније, 24. фебруара, и неколико дана пре убиства српског премијера Зорана Ђинђића, Шешељ је сам отишао у Хаг. У низу неразјашњених дилема око Шешеља и Хага, једно је јасно: ако је Нелсон Мендела за време и након робије имао статус признатог борца против апартхејда и ако га је такозвани прогресивни свет подржавао у томе, зашто Војислав Шешељ нема подршку, макар у својој земљи, за принципијелан став да је над Србима у двадесетом веку такође спроведен апартхејд, заправо, незапамћена сегрегација која и данас у разним видовима траје?
МОНСТРУОЗНИ ПРОЈЕКАТ
Упркос свему томе, због кршења његових најосновнијих људских права, због бруталног насиља над законом, због гажења сваке цивилизацијске тековине произашле још од Римског права, Шешеља је већ неко морао да заштити у његовој сопственој земљи. Али, није, и како изгледа, и неће.
У домаћим медијима готово прећутана вест да је хашки осуђеник са најдужим стажом притвора у Хагу, др Војислав Шешељ оболео од тешког облика карцинома и да цитостатике прима у затворској јединици јер му лечење на слободи није дозвољено, отворила је питање да ли је Хаг заправо ужасна правосудна гробница каква није постојала од средњег века. Дејан Мировић, правни заступник Војислава Шешеља, у разговору за „Печат“ тврди да на европском континенту у модерном добу не постоји ниједан суд који притвореника без пресуде Првостепеног суда држи у притвору скоро 11 година.
„За ових 11 година, откада је утамничен, Шешељ је три пута оптужен, а само једном осуђен за непоштовање суда. И сам главни тужилац Хашког трибунала Серж Брамерц изјавио је недавно да ‚није нормално‘ да неко толико буде у притвору без пресуде“. Како је у једном чланку објаснио Коста Чавошки, „иако Комитет за људска права при Уједињеним нацијама, који надзире примену Међународног пакта о грађанским и политичким правима, и Европски суд за људска права у Стразбуру не утврђују временско ограничење притвора после којег би истекао разуман рок за почетак суђења, нити утврђују рок у којем се мора окончати само суђење, они јасно захтевају да се у сваком тренутку мора оправдати најпре одређивање а потом и продужење притвора уз пуно поштовање претпоставке невиности. Хашки суд је прекршио овај међународни правни стандард о дужини притвора, па је већина окривљених у Шевенингену провела у притвору више година пре него што им је почело суђење.
Др Војислав Шешељ је и у овом погледу недопустиви изузетак. Он не само да је био најдуже у притвору пре почетка суђења него је и једини хашки сужањ којем ни после седам година није окончан први део првостепеног суђења“. Чак и да је Шешељ обожавани заточеник, лучоноша нечег новог кога нису разумели, он у данашњој Србији нема савезника на врху државе који је спреман да му помогне, да стане иза његове идеологије, догме или магле.
Ако случај Шешеља, инсистира Мировић, лишимо политичког контекста, остаје чињеница да је лидер некада најјаче странке, учесник у власти, по свим законима и Уставу, као грађанин државе Србије лице о коме та држава мора и да брине. „Министарство правде које се мало-мало оглашава критиком рада овдашњих судова због дужине процеса ћути над правним насиљем које се дешава над Шешељом.
Министар правде, асистент на Правном факултету, не помиње име хашког затвореника на седници Савета безбедности, него ту обавезу на себе преузима представник Русије, Виталиј Чуркин. У свеопшту ћутњу утопили су се и Министарво здравља и Канцеларија за сарадњу са Хагом. У најмању руку је необично да интересовање за Војислава Шешеља уместо Србије показује Русија у којој је формиран Комитет за његову одбрану, а којег чине представници све четири парламентарне странке у Думи.“ Чињеница је да робијање Војислава Шешеља постаје глобална срамота, пад сваког правног система, рушење мита о етичким и моралним планинама које се налазе тамо негде на сређеном, цивилизованом Западу. У завршној речи одбране пред Хашким трибуналом 14. марта 2012.
Шешељ је рекао, цитирам: „… Ово је политички инструмент, чак и војни инструмент, овај суд замењује америчку коњицу, замењује америчку Шесту флоту. Уместо да пошаље Америка Шесту флоту, да нас по Србији тамо похвата, и одведе у Гвантанамо и суди нам пред својим војним комисијама, она је претходно помогла да се у Београду постави један квислиншки прозападни режим после 5. октобра 2000. године, а онда да тај режим почне редом хапсити српске политичке, војне и полицијске прваке због њиховог учешћа у рату и супротстављања политици америчке хегемоније и доминације.“
На почетку 20. века сви политички затвореници су личили једни на друге, као и све политичке тамнице у којима су робовали знани и незнани борци за другачије друштво и другачија времена. Данас, на почетку новог миленијума, свака неславна робијашница има своју сврху и разликују се међу собом по „моделу и облику“. Робијаши у Гвантанаму живе окружени жицом под ведрим небом, робијаши у Хагу у „пристојној изолацији“.
Али сврха им је иста и служе једној империји, светском полицајцу број један. Ако је рани 20. век био време националних покрета и политичких заточеника којима је патриотизам био природни став, данас је такав политички побуњеник постао глобални проблем, па му је додељен „и глобалистички“ затвор у страној земљи са интернационалним судијама. Тако је нови средњи век остварио свој монструозни пројекат који ће трајати све до нове глобалне побуне осиромашеног, презреног и потлаченог света.
ТАМНИЦА ИЛИ ГРОБНИЦА?
Посланик државне Думе Вјачеслав Тетекин, који је више пута боравио у посети овом затвору, сумирајући своје утиске за руске медије почео је од тога да је затвор Шевенинген у предграђу Хага стари кривични затвор у којем су за време Другог светског рата Немци, који су окупирали Холандију, створили филијалу Гестапоа.
„Хашки трибунал наставља прогањање правих патриота. Споља све изгледа доста пристојно, мада су, свакако, мере безбедности, које се предузимају да не би затвореници могли да побегну, екстраординарне. Никакав евроремонт не може да сакрије репресивну суштину те установе. Што више, сматрамо, да је администрација затвора допринела смрти Слободана Милошевића“, навео је после једне посете Тетекин.
До сада је 10 Срба свој живот окончало у Хашкој тамници. Мировић подсећа да је пре две године Војислав Шешељ пребачен на лечење ван притворске јединице јер је дефибрилатор који му је уграђен приликом операције 12. јануара 2012. године непотребно изазвао чак шест електрошокова! Поред тога, аларм у Шешељевој ћелији био је искључен или онеспособљен, тако да он није могао да позове у помоћ затворске чуваре! Морао је да сачека јутро да би био пребачен у болницу.
Притом, сви у Трибуналу су били упознати са извештајем стручњака са Војномедицинске академије, др Здравка Мијаиловића који је још у октобру 2009. године упозорио да су председнику СРС у Хашком трибуналу преписани лекови који могу да изазову аритмије и доведу до његове изненадне смрти. Нико није обратио пажњу на његов медицински извештај.
„Забринутост је природна. Последња операција је била озбиљна, а дијагноза карцинома са метастазама не захтева велико медицинско знање да би се закључило да је реч о тешком болеснику. Ипак, разумевање за његову болест не показује ни тужилаштво ни институције у Србији.“
Изгледа да је у духу хашке етике да оптуженик умре пре пресуде. Пракса је показала да су под мистериозним околностима затворску јединицу мртви напуштали баш они људи који су били претња за компромитацију оптужнице.
Бранилац Слободана Милошевића, Зденко Томановић је у једном разговору за „Печат“ рекао да је у лечењу Милошевића у Хагу било недопустивих лекарских пропуста. „…А онда се појавио нови извештај истог затворског лекара. Тај извештај (од 7. марта 2006. године) Милошевића је највише забринуо. Мени лично Милошевић је читао тај извештај и нагласио да је у њему констатовано да је приликом испитивања 12. јануара исте године утврђено у његовој крви присуство антибиотика Рифампицин. Лек Рифампицин користи се за лечење од лепре и туберкулозе.“
Било је невероватно да се такав извештај обелодањује после два месеца и показује управо онда када би требало да се одлучује о жалби коју су поднели наметнути адвокати, тражећи да му се дозволи лечење у Москви. Милошевић је рекао да је то најбољи доказ да га у Хагу трују.
Приликом тог сусрета, написао је: „Мислим да се ради о покушају убиства.“
„У петак 10. марта ујутро, позвао ме је око 8, 9 часова и замолио ме да дођем што пре могу код њега. Тада ми је предао писмо, руком написано, замолио ме да то писмо нико не види, те да ја морам хитно да га однесем у руску амбасаду, како би одатле било прослеђено Министарству иностраних послова РФ. Још ми је напоменуо да инсистирам да то ураде одмах. Такође ме је замолио да урадим копију писма у Руској амбасади, и нигде другде.
Милошевић је у писму тражио помоћ од Руске Федерације. Тврдио је да је разлог зашто му се ускраћује лечење у Русији мотивисано страхом да би правилном и стручном анализом били откривени намерни поступци у нарушавању његовог здравља. Као пример је управо навео поменути извештај.
Том приликом Милошевић је, у писму, између осталог, записао: „Обраћам вам се у очекивању да ми помогнете у заштити од криминалне активности у институцији која ради под знаком Уједињених нација.“ Тога дана лично сам однео писмо у Руску амбасаду, вратио се у затвор. Наставили смо са припремом сведока Момира Булатовића. Булатовић и ја били смо са Милошевићем до 17 сати. Чули смо се те вечери око осам, телефоном. Сутрадан 11. марта Милошевић је пронађен мртав у својој ћелији“, испричао је Томановић.
Сетимо се и дневника који је притвореник Душко Тадић писао из притворске јединице у Хагу : „…Управа затвора у Шевенингену имала је тачне податке о томе какви здравствени проблеми муче др Ковачевића. Али, она се на то није много обазирала. У првом плану било је суђење. Лечење оптужених остављала је за неке друге дане. Био је август 1998, легао сам у кревет и таман када ме је ухватио први сан, до мене је допро нечији пригушени јецај. У затвору човек, хтео-не хтео, изоштри слух.
Јецаји су постајали све гласнији и ја сам устао из кревета, прислонио уво на врата своје ћелије, покушавајући да одгонетнем одакле долази све јаче јаукање. Пошто су ћелије с моје десне стране биле празне, јасно ми је било да јецаји могу да стижу само са леве стране где је била и ћелија др Ковачевића. Помислио сам да је баш он пао у кризу, што се иначе у затворима врло често дешава. Очекивао сам да ће неко од стражара интервенисати и да ће остатак ноћи на нашем спрату протећи у тишини. Али, није било тако. Јауци су постајали све учесталији и јачи.
Сад се јасно чуло како неко рида и стење. Усходао сам се. Ишао од зида до зида ћелије, одлазио у кревет покушавајући да заспим, али није ишло. Плач је постајао све јачи и болнији. Онда сам притиснуо алармно дугме које се налазило у свакој ћелији. Нико се није одазвао. Поново сам притиснуо и опет ништа. Само се угасила контролна лампица која је до тада горела. Био сам сигуран да су и други затвореници на првом спрату реаговали као и ја. Због тога су нас, после краћег времена, све искључили.“ Следећег јутра др Ковачевић је умро у мукама.
МЕРА ПРАВДЕ У ГЛОБАЛНОМ СВЕТУ
Очито да Војислав Шешељ није ни први ни једини коме је Хашки трибунал омогућио да лагано умре без пресуде. Како време одмиче и како се број месеци и година које Шешељ проводи у хашкој тамници повећава, сваким даном све више постаје истинита она његова заједљива метафора са почетка суђења, када је судијама у парадним пелеринама рекао да су се „…обукли као Света Инквизиција“.
Данас, деценију касније, у његовом случају, ова савремена Инквизиција сугестивно сведочи о сили која Бога не моли. Али о бруталном кршењу људских права над политичким затвореником у Шевенингену не ламентира нити једна од надалеко чувених организација попут „Лекара без граница“ или „Амнести интернешенела“, нити сличних страхота које су у служби глобалиста, а које су ту да искључиво по службеној дужности оправдају свако правосудно насиље, а не да заштите затвореног.
Врхунац лицемерја и застрашујућег глобалистичког мрака јесте да политички заточеник данас, уместо режимског свештеника, исповедника, на судњем дану може да се пожали само њима, лажним хуманитарцима. Али за њих, он није предмет интересовања. Војислав Шешељ се не налази ни на једној листи политичких или тзв. затвореника савести, које сваке године новим именима допуњују међународна организација за заштиту људских права „Амнести интернешенел“, „Хјуман рајтс воч“ и друге организације.
За разлику од, рецимо, руског олигарха Михаила Ходорковског, тзв. политичког затвореника који се, упркос оцени Европског суда за људска права – да нема доказа о његовом судском прогањању из политичких мотива у Русији, после 10 година робије обратио јавности са: „Не желим да се борим за власт у Русији, већ за слободу политичких затвореника“. Чланице панк бенда „Пуси рајот“, ухапшени активисти „Гринписа“ као и опозиционе вође у Русији и Белорусији предмет су интересовања ових заштитника људских права. „Амнести интернешенел“ је након што је руска Државна дума усвојила Закон о амнестији позвала руске власти да „неодложно и безусловно ослободе све политичке затворенике“.
У саопштењу АИ наводи се да је Дума донела закон који се, „могуће“, односи и на чланице групе „Пуси рајот“ и демонстранте ухапшене током протеста 2012. у Москви када су избили окршаји између демонстраната и полиције. Тада је најмање 26 особа или оптужено или се против њих води судски поступак. Санкције Белорусији су, како је наведено у саопштењу Савета ЕУ, уведене „због тога што нису сви политички затвореници ослобођени и ниједан од пуштених није рехабилитован, а ситуација са поштовањем људских права, владавином права и демократским принципима у Белорусији није се побољшала“.
„Амнести интернешенел“ тада је изнео податак о постојању девет политичких затвореника у тој земљи, укључујући некадашњег председничког кандидата Миколу Статкевича.
Шешељ зна са ким има посла и са правом не верује никоме од њих. Шевенинген тако потврђује сумње да је образац глобалног кривичног суда у једном глобалном свету уједно и мера правде у том глобалном свету.
Коначно, не треба заборавити да Војислав Шешељ, политички заточеник са стажом, може захваљујући Трибуналу у Хагу да оде у историју као мученик који је и своје џелате намучио. У том смислу је дао прилог једном саркастичном, постмодерном схватању политичке тамнице.
Хоће ли се десити, без обзира шта ко о њему мислио, да због односа према заточеном Шешељу, на Србију падне још једна колективна срамота? Јер, Трибунал у Хагу је већ компромитована институција и једном ће се угасити. Али, шта ако се угаси оно мало преостале савести у Срба?
( Наташа Јовановић)
