Прочитај ми чланак
(Двери)
Први потпредседник Владе Александар Вучић изјављује: „Боље страни експерти но приучени партијски кадар“. Из изјава човека који је (на покраденим, нерегуларним, нерасветљеним) изборима кандидовао своју политику и свој партијски кадар за избављење Србије, данас можемо много тога да закључимо. Поред Његовог става: „…Ја ћу да гурам и баш ме брига коме то смета.“ да се закључити:
1. Ова порука важи само (и искључиво) за гласаче СНС-а а не и за Брисел, Вашингтон, Берлин, Загреб, Сарајево…
2. СНС има само приучен кадар
При СНС-у је постојао Савет за науку са око 50 научних радника, проф. Универзитета, доктора, магистара које су они сами из врха СНС-а одбили од себе, угасили Савет и људе одстранили. Др Драган Петровић је у једном тексту одлично констатовао: „Зашто се из Председништва не користе врхунски економисти попут проф.др Бојана Димитријевића, бившег министра, који тек сад пуни 50 година а има огромног политичког, државног и научног искуства, где је проф. др Миљенко Џелатовић, врхунски економиста, др Бингулац и други… – Наравно све су ово патриоте и анти-неолиберали, а такви немају шта да траже у Америчко-Немачком пројекту „Вучићева Србија“
3. Бављење политиком, примена знања и искуства у циљу напретка домовине – само и искључиво путем партија
Управо је то (пост)стаљинистичко устаљено правило довела Србију овде где јесте. Интелект, школа, дугогодишња пракса, односно минули рад у одређеним областима се једноставно не користе у служби Државе већ искључиво за партијску самопромоцију („…са нама су ти и ти- проф. др мр…“) те исте користе искључиво као украсан папир, не би ли се „производ“ сакрио, улепшао. Има квази-интелектуалаца који се воде нагоном за голо преживљавање те своје Име (које представља осведочено знање и искуство – уз апсолутно одсуство морала ) подају у службу квислиншке Владе. Нагледали смо се политичкој сцени Србије те „интелектуалне проституције“. Влада право предности послушништву. Негативна селекција и рат до истребљења елементарне културе, части, свести и здравог разума.
Један од првих који је увидео да су партије део проблема а не решења, је Владимир Путин. У лето 2011 године изашао је са отвореним позивом да се оформи „НАРОДНИ ФРОНТ“ свестан да једна партија нема капацитета да Русију поведе брже и даље на путу опоравка и јачања до поновног устоличења на трон светске велесиле.
Партијски подељена или маргинализована интелектуалну елита ( чим је Вучић не види у Србији – мора да је нема!?) би тако дошла до изражаја и уједињена ставила у службу отаџбине. Епилог видимо. Русија данас. А Србија?
4. Ако није у СНС-у, онда и не постоји!
Логика ппв Александра Вучића је веома занимљива и изгледа од прилике овако: „Да Србија има интелектуалну елиту, иста би била довољно паметна да следи мој пут, односно, пут и политику СНС-а, са одушевљењем би похрлила у локални одбор „напредњака“ ради издавања партијске књижице (већи ред но за издавање ЛК и пасоша), ставила се у службу самопромоције мене као Цезара (тачније Калигулиног коња). Пошто таквих има мало, или ни мало – закључак је да ова земља нема капацитет да изнедри довољно мудру и способну главу да нас спаси пропасти! Зато сам се окренуо западним партнерима.“
Пардон, има али тај мудрац мора да буде стипендиста „Стејт Дипартмента“! Добро нам дошао Лазаре Крстићу. С обзиром да Америка, односно „State Department“ креира и дистрибуира проверене Србе родољубе (као што рече онај убоги Тадић: „про-Србе“), верујемо да ћеш се борити за српске интересе, против устаљене пљачкашке политике банака, ММФ-а и осталих „пријатеља“ овог народа!
Доминика Строс Кана заиста не треба коментарисати – све је јасно.
Ако је најјача аргументација актуелних узурпатора власти компарација са трансферима у фудбалу, не треба нам нека посебна ментална гимнастика да видимо какви нас људи воде и где нас то воде.
Ма колико то шаљиво звучало, изгледа да нам се „Allex“ заиста уморио од силног посредовања у служби Империје. Виде газде да овај народ и даље ћути и трпи, те му рекоше да се одмори и лепо (уместо посредовања) на министарска места једноставно постави странце. Шала или не, не верујем да би икога ускоро изненадио и овај састав: За министра војног Веслија Кларка, канцеларија за Космет – Ангелу Меркел ( кад јој истекну сви мандати), министра спољњих послова – Тони Блера, Министра унутрашњих послова – Хавијера Солану, Министарство за културу и спорт – познатог хрватског глазбеника Томсона…
Често користимо речи и појмове а заборављамо им изворно значење. Рецимо „Посланик“ и „Министар“. Ко су, коме служе и коме полажу рачун?
Посланик – онај који је послат од стране народа за у Скупштини заступа интересе народа који га је изабрао (а не партије). Министар (од лат. Minister) што значи – слуга . Чији слуга? Народни, народу у земљи у којој службује (а не окупатору).
И тако, „пси лају – каравани пролазе..“ Не споримо се ми овде око тога да ли су послати и да ли су слуге. Слуге су послате да раде, на жалост, не у корист Србије и овог народа.
Наш народ каже: „Могу како хоће, и колико хоће но не и докле хоће!“ Дакле, једно је јасно, само од свих нас зависи одговор на питање „ДОКЛЕ?“
