У чланку „Шта ће бити са ДСС или опстанак или потонуће“, који је током викенда објављен на неколико интернет портала и изазвао је велику пажњу, политички аналитичар Бранко Радун отвара питање будућности ДСС.

Немам овлашћење да реагујем у име ДСС, ставови који следе су моји лични осврти. У ДСС сам само један од неколико хиљада чланова (тачан број чланова у овом тренутку не знам) одавно без икаквих политичких амбиција, те се ово обраћање ни не може окарактерисати као званично. Истовремено, сви који су у ДСС, али и шира читалачка публика која се за ову тему занима, зна да сам и један од оних који се дуго времена на страначким форумима ваљда најчешће јављао и полемисао о политичким и организационим питањима. Тако беше и на последњој Скупштини Странке. Наводим ово да бисмо се боље разумели. Као што улазим у полемику са Бранком Радуном у јавности, тако сам улазио и у расправе са Војиславом Коштуницом на страначким форумима. Није ово никаква одбрана ДСС од Бранка Радуна. Ако је неко од страначких функционера читао поменути чланак, па има потребу да се на њега осврне, то ће и учинити. Са друге стране посматрано, не видим ни неку претерану потребу да се ДСС од Бранка Радуна брани. У његовом тексту нема злонамерности. Чак напротив, део из његовог закључка схватам на сасвим другачији начин.

Чему онда ово обраћање? Прво, зато што имам потребу да се осврнем на део констатација. Друго, зато што сам током година у ДСС и у име ДСС обављао већи број одговорних функција. Стога, осећам обавезу да неке ствари браним. Поготово оне којима сам сведочио.

Да, Бранко Радун је сасвим у праву када пише о огромним организационим, кадровским и финансијским проблемима Странке. Све су то узроци због којих је рејтинг Странке постепено падао, а апатија у преосталом делу чланства расла. На крају, у одређеном развоју ситуације, може се десити да управо ови разлози буду пресудни у страначкој бици за цензус. Када сте на граници цензуса све је битно, па и то колики број гласова освајате у Прешеву. Поправљању ситуације није придавана довољна пажња, а прављени су и многи погрешни кораци који су остављали дугорочне последице. О њима, међутим, свакако нећу расправљати јавно. Чланство у странци доноси и неке обавезе које се морају испуњавати. Ипак, морам подвући да побројане ствари нису главни узрок пада популарности ДСС. Главне узроке пада популарности ДСС Бранко Радун уопште не наводи.

Прво, од децембра 2007. године судбина ДСС је решена. Све што је могло да се деси са ДСС, тада се десило. Војислав Коштуница не само да је издржао све притиске, већ је решио да се супротстави Империји, а на крају је преговоре под окриљем Тројке искористио да им у лице каже све оно што им од свршетка Хладног рата нико у Европи није рекао. И то пред сведоцима из Приштине. Запад је погазио све принципе, прекршио сва правила игре и показао своју најсрамнију страну, а Војислав Коштуница им је то аргументовано нацртао. А то тако не може да прође! Империја не трпи такве ствари. Однос Империје према Војиславу Коштуници и ДСС је морао да буде пример за све остале политичаре у југоисточној Европи. Да им случајно не би пало напамет да покушају нешто слично. На овом месту морам подсетити да ово није полемика о томе да ли је Војислав Коштуница требао тако да поступи или не, и бескрајно анализирање шта би било и са његовом каријером и са ДСС да је поступио другачије. Ово је осврт на изнету тезу Бранка Радуна.

Дакле, одлука о изолацији ДСС донета је тада. Хајде да се не правимо да не знамо, како је све ишло дотле да су на појединим медијима постојале такозване „црне листе“ о томе кога не смеју да зову у емисије. На тим листама су били и тадашњи представници ДСС и политички аналитичари који нису били спремни да сваки став ДСС прогласе самоизолацијом. Многе телевизије су баш из овог разлога избегавале да позову Бранка Радуна. Такође, тада је и било неколико покушаја да се ДСС изнутра растури, а о медијским кампањама које су вођене против Странке не треба ни трошити речи. Била је то организована акција у циљу свођења ДСС испод цензуса, која је трајала пуне четири и по године! Како у таквим околностима, како предлаже Бранко Радун, водити било какву кампању, имати агресивнији приступ према бирачима или се против харанге супротставити „маркетиншком креативношћу“. Треба рећи да је ситуација од маја 2012. године по ДСС значајно другачија, али да су остале трајне последице и ожиљци које не можемо залечити. На крају, нису ни напади са многих места престали. Докони Јелко Кацин се управо досетио да као један од услова за приступање ЕУ допише и решавање „политичке позадине убиства премијера Ђинђића“, што је еуфемизам за стављање Војислава Коштунице на оптуженичку клупу. Дакле, иако је данас стање неупоредиво са оним из претходног периода, притисци се у одређеној мери настављају.

Друго, однос западних центара моћи према ДСС је такав, да овој Странци више никада неће бити омогућен улазак у републичку владу. Барем док је на њеном челу Војислав Коштуница. Дакле, чак и да освоји пет пута више гласова, ДСС не може да буде део власти, нити да утиче на државну политику (Односно можемо, ако прихватимо да признамо лажну државу Косово). Маневарски простор за покушаје утицања на усмеравање државног брода је сужен. Највиши могући домет ДСС, барем што се учешћа у власти тиче, остаје град Београд! И ништа преко тога. Нити у Покрајини, нити у Републици. То утиче и на чланство и на бираче, не може се сакрити, а не може се ни надоместити било каквом кампањом. До осипања и једних и других долази управо због тога што себи постављају питање: зашто да остајем са неким ко не може да реализује свој програм.

Треће, Војислав Коштуница је у таквим околностима решио да остане доследан и тврдо ушанчен ставовима које је заузео. Његова позиција је била јасна и разумљива. Он не води битку за власт, већ за одлазак у историју. Страначка инфраструктура му је послужила да жестоке ударце током свих ових година амортизује и лакше поднесе, што је утицало на организационо и кадровско круњење ДСС. Већина људи у ДСС који нешто о политици знају овога су били свесни или су то слутили. Неки су се због свега притајено или отворено бунили, неки су и отишли, али огромна већина је у ДСС остала. Зашто? Па зато што је питање остати или отићи, поред тога што је било више идеолошко, а мање каријеристичко, имало и своју моралну димензију!

Како ће историја пресудити Војиславу Коштуници, то ће већ показати време и о томе ће одлучивати генерације које ће долазити иза нас. Тек, због наведене доследности ствара се утисак како је Странка ограничена на две теме: Косово и Устав! Међутим, треба подсетити и на предлоге о војној и политичкој неутралности Србије. Ови предлози су битни и као део „историјског пртљага“ Војислава Коштунице, јер ће остати забележено да су постојале политичке снаге и појединци који су указивали на погубност политике „безалтернативних интеграција“ и да је ипак постојала макар идеја о тражењу алтернативе. Такође, ово су и политичке тезе око којих се може одржати барем некакав минимум чланства који ће бити довољан за прелазак цензуса. И поред свих недоумица и мањкавости, које су сасвим нормалне и природне за ову фазу уоквиравања и изграђивања две поменуте идеје, само њихово иницирање демантује тезу како се у политици ДСС чује „превише не“ и „премало да“. Разрада оваквог политичког концепта је највећи могући изазов и најзахтевнији задатак.

Да поновим, са ДСС се већ одавно све догодило. Странка је ту где јесте захваљујући описаним околностима и одржана Скупштина ни по чему није могла бити прекретница која ће означити „опстанак или потонуће“. Поготово то није могла бити у тренутку када фактички почиње кампања за београдске изборе, за које је ДСС животно заинтересована. А шта ће бити после тога? Е то већ зависи од изборног резултата ДСС, али и од распореда снага у београдској скупштини. Тај период може означити долазак на прекретницу „опстанак или потонуће“. А можда и не, па се све пролонгира до парламентарних избора (уколико их не буде заједно са београдским). Али о томе, можда, неком другом приликом.

(Видовдан)

Oznake: branko radun, vanredni izbori, DSS., dušan proroković