Pročitaj mi članakŠta je to što građani nikako ne bi oprostili pretendentu na vlast ili čoveku iz vlasti u Srbiji? Koja je to crvena linija posle čijeg prelaska bi partija ili lider bili politički mrtvi?
Фото: Flickr/ Marijanana
У Србији се све своди на питање политичке перцепције, односно утиска бирача. Истраживачи јавног мњења ће се готово заклети да се већина гласача у Србији, али и гро грађана свеукупно, не опредељују на основу онога шта неки политичар или политичка партија (било на власти, било у опозицији) тренутно ради, шта је некад радила и шта обећава да ће да уради, већ се воде утиском о њему или њима. Није важно ко си, већ како те виде.
Тачно се зна кад кажу „издајник“ или „издајници“ на кога већ деценијама мисле. Кад оцене да је неко „лопов“ или „лопови“, опет се зна на које партије или лидере упиру прстом. Илити пак кад кажу „нацоши“, „ратнохушкачи“, па чак и „фашисти“, зна се које партије и њихове представнике због тога осуђују. Није то само особеност Србије, већ слично размишљају и гласачи у, на пример, Хрватској. Иво Санадер, бивши хрватски премијер имао је својевремено и став и политичко умеће, али оно што му је давало највећи ветар у леђа било је чланство у Хрватској демократској заједници. Као члан ХДЗ-а није морао да доказује патриотизам (да не кажемо неку јачу реч) за разлику од неког представника Социјалдемократске партије, па је могао себи да дозволи „луксуз“ да оде код српске мањине на Божић и изговори оно чувено: „Христос се роди!”
У прилог овој тези је и оно што је, с друге стране, на неки начин морао да ради Зоран Милановић, такође бивши хрватски премијер, а сад и бивши председник СДП-а, односно да доказује хрватство, да даје запаљиве изјаве, да се сукобљава са Србијом… али се испоставило да му то није много помогло јер је изгубио своје гласаче, а они националнији му нису поверовали.
Није далеко од истине опаска да Срби у великом броју гласају оне који су на власти, а кад оду са функције, онда се једва провуку у парламент као што се већ два пута провлачи Борис Тадић, некад, метафорички речено, „господар неба и земље“. Међутим, упркос свему побројаном, шта је то што грађани никако не би опростили претенденту на власт или човеку из власти у Србији? Која је то црвена линија после које би партија или лидер били политички мртви? Шта је тај исти Борис Тадић својевремено могао да уради, па да и без избора изгуби подршку грађана? Или шта данас никако не би било опроштено Александру Вучићу и Томиславу Николићу? Шта би, и пре кандидатуре, аутоматски дисквалификовало једног од људи које медији последњих недеља кандидују за председника Србије?
Е ово му никад нећу опростити…
Да ли су то можда новински натписи, који и ових дана продају таблоиде, а према којима поједини политичари не знају са које геополитичке тачке више новца добијају? Хоће ли им такви наслови (били тачни или измишљени) можда донети предност, па да коначно грађани добију неког „новог Тита“ који је добар са свима у свету? Или ће можда ти исти грађани рећи „овај издаје на све четири стране јер нема бесплатног ручка“?
Зорана Ђинђића је оплакивала (готово) цела Србија, а док је био жив једва да је имао неупоредиво мању подршку бирача. Напросто, његова политика се код широких народних маса није примала, тако да кажемо, не улазећи у квалитет поруке коју је Ђинђић слао. Већина грађана ће се и сад бусати у расправи тврдећи како је Ђинђић био за бомбардовање Србије и помињаће свакојаке изјаве, иако њихова аутентичност није доказана. Међутим, кад је главни разлог подршке или противљења утисак, онда доказ и не треба. А утисак о „издаји“ или утисак о „мањку патриотизма“ се не прашта.
Момчило Перишић, бивши генерал и бивши лидер ДОС-а, завршио је политичку каријеру и пре одласка у Хаг, оног тренутка кад је у хотелу на улазу у Београд ухваћен у наводним договорима са службеником стране обавештајне службе и оптужен за шпијунажу.
Слободан Милошевић је, тврде хроничари, изгубио подршку грађана много пре чувеног 5. октобра, односно још онда су колоне избеглица из Хрватске похрлиле у Србију. Према таквим тврдњама, губитак Крајине је била издаја коју му нису опростили.
Национално је свето
У Србији, дакле, можда може да уђе у парламент, али не може да победи на председничким или парламентарним изборима човек или партија која нема бар део националног, односно да је код грађана перципиран као државотворан политичар или партија. Праштају грађани Србије све, сведоци сте тога деценијама. Чак и да неће да опросте — то им је, што им је — опредељују се између оних који су у понуди. Па зар, да направимо малу дигресију у прилог тези, стварно неко мисли да су Хилари Клинтон и Доналд Трамп најбоље што Америка има да понуди. Наравно да нису, али су они били у понуди бирачима.
Косово, да се вратимо на тему, многе лидере и партије је винуло до самог политичког врха Србије, иако је свих тих година док су се они пели кад врху, на Космету било све горе. Тако је и данас. Косово је црвена линија и даље у Србији. Из тог разлога, можда ће захтев (уцена) из наслова овог текста некад и бити испостављена неком од наредних председника Србије или премијера, али гледајући садашње стање ствари, тај и да хоће неће смети да потпише независност Косова.
Прво, такав, као што рекосмо, можда може да уђе у парламент, али да освоји тако високу функцију не може. Друго, признање Косова је једна од ствари који чак ни гласачи у Србији не праштају, па би тај неки председник брже отишао из Председништва него што би у њега ушао.
Такође, гледајући садашње стање ствари, будући председник Србије или премијер, неће се дуго задржати на том месту ако предложи учлањење Србије у НАТО. Ране су још свеже, незацељене, а оправдани бес и презир превелики. Притом, симпатије према Русији код већине грађана Србије никад нису ни престајале, а истовремено и НАТО и Русија не може. Зато од чланства у овој војној алијанси не да нема политичког профита, већ је то сигуран пут на партијско гробље. Најзад, обе ове ствари које већина гласача не би подржала, могу на неки начин бити стављене у једну групу и сведене под један термин: патриотизам.
