Русија треба да појача информативне емисије на српском језику да би српски народ знао за издају елите.

У посљедње вријеме често сам комуницирао са Србима и веома ме зачудио њихов различит (пресходно негативан) однос према Титу. Прво сам то приписивао чињеници да је Тито био Хрват, а послије рата 1990-тих година односи Срба и Хрвата, благо речено, су лоши. Зато Срби сада окривљују Тита за то што је дао другим југословенским републикама много српских територија, због чега је умногоме и почео рат 1991. године. Али највише ме зачудило што моји нови познаници јавно изражавају симпатије према четницима, који су се за вријеме рата борили за слободу Србије, али су при том сарађивали с њемачким окупаторима. Одлучио сам да поново прочитам Черчилову књигу Други свјетски рат, гдје је он на занимљив начин описао борбу за стварање Југославије.

БОРБА ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ

Винстон Черчил: „Генарал Михаиловић је међу првима почео борбу и ускоро је постао најистакнутији функционер партизанског (герилског) покрета, а с њим су се ујединили преживјеле присталице југословенске елите. Михаиловићу, као партизанском вођи, веома је сметало то што су многи од његових сарадника били добро познати људи, који су имали рођаке и пријатеље у Београду, имања и везе у разним мјестима. Нијемци су проводили политику крваве уцјене. Они су се светили за дјеловање партизана, стријељали у Београду по 400-500 специјално одабраних људи. Под таквим притиском Михаиловић је постепено заузимао такву позицију да су се неки од његових команданата договарали са њемачким и италијанским војницима, да их ови оставе на миру у појединим планинским рејонима, а они са своје стране скоро ништа или уопште ништа неће предузимати против непријатеља.

О АУТОРУ

Сергеј Правосудов је кандидат историјских наука и директор Института националне енергетике.

Жестоки рат за опстанак, рат против Нијемаца, распламсао се међу партизанима. Међу њима истакнуту, а ускоро и доминантну улогу, преузео је Тито. Он је био комуниста обучен у Совјетском Савезу, који је прије тога, кад је Русија била подвргнута инвазији хитлероваца, и послије напада на Југославију, распаљивао политичке штрајкове на далматинској обали у складу са општом политиком Коминтерне. Али, чим се у његовом срцу и мислима комунистичка доктрина спојила са јаком љубављу према домовини, која проживљава страшне муке, он је постао вођа, и њему су пришли људи који нису имали шта да изгубе, осим свог живота, који су били спремни да умру уништавајући непријатеља.

То је за Нијемце био проблем кога нису могли рјешавати масовним убијањем истакнутих и имућних људи. Они су се нашли лицем у лице са очајним људима. Партизани под Титовом командом су отимали оружје из руку Нијемаца. Њихова бројност је брзо расла. Никакве најкрававије репресије против талаца или села нису их заустављали. За њих се радило о смрти или слободи. Ускоро су почели да наносие тешке губитке Нијемцима и владали су великим рејонима.

Партизански покрет је морао неизбјежно да ступи у најоштрији конфликт са оним сународницима који су се било како противили или правили договоре са заједничким непријатељем о непиокосновености. Партизани су свјесно кварили било какве договоре, које су закључивали са непријатељем четници – тако су се звале присталице генерала Михаиловића. Тада су Нијемци почели стријељати таоце из реда четника, а четници су, да би се осветили партизанима, почели Нијемцима достављати податке о партизанима. Све се то дешавало од случаја до случаја и није подлијегало никаквој контроли у тим дивљим планинским рејонима“.

Черчил је скренуо пажњу на чињеницу да су четници представници српске елите, на које се лако могло утицати. А око Тита, по подацима Черчила, углавном су се окупљали Хрвати и Словенци, а такође и сиромашни Срби и представници других националности, који нису имали шта да изгубе. СССР је активно подржавао Тита. Али постепено су с њим почели сарађивати и Енглези.

Још један Черчилов цитат: „Члан парламента Фицрој Меклин је човјек храбар и има парламентарни статус и искуство рада у Министарству иностраних послова. Он ће отићи у Југославију радиће са Титом. Ми га шаљемо у својству бригадира. Мислим да треба да се задржимо на кандидатури Меклина и да га поставимо на чело сваке мисије коју сада треба да оснујем и за помоћ му дати доброг штабног официра. Ми желимо да имамо храброг амбасадора – руководиоца уз те одважне и мучене партизане.

Та мисија се падобранима спустила у Југославију у септембру 1943. године и открила да је то сада револуција. Вијест о капитулацији Италије дошла је до Југославије тек преко официјалне радио емисије. Али, без обзира на потпуно одсуство било каквог упозорења с наше стране, Тито је предузео брза и успјешна дејства. У току неколико недјеља партизани су разоружали шест италијанских дивизија, а двије друге су прешле на његову страну, да би се заједно борили против Нијемаца. Добивши италијанску опрему, Југословени су могли да наоружају још 80.000 људи и да привремено заузму велики дио обале Јадранског мора. Југословенска партизанска војска, која је у то вријеме имала 200.000 људи иако је углавном сачувала свој партизански карактер, сада је широко дејствовала против Нијемаца, који су са нарастајућим бијесом наставили своје сурове репресалије.“

Затим је Черчил описао своје преговоре са Стаљином поводом будућности Европе: „Створена је пословна атмосфера и ја сам изјавио: ’Хајде да регулишемо нашу ствар на Балкану. Ваша војска се налази у Румунији и Бугарској. Ми имамо тамо интересе, мисије и агенте. Нећемо се свађати због ситница. Што се тиче Енглеске и Русије, да ли се слажете да имате надмоћ од 90 процената у Румунији, а да ми имамо надмоћ од 90 процената у Грчкој и половину у Југославији?’ Док се то преводило ја сам узео пола листа папира и написао:

Румунија: Русија 90 процената, остали – 10 процента;

Грчка: Велика Британија (уз сагласност САД) – 90 процента, Русија 10 процента;

Југославија – 50:50 процента;

Бугарска: Русија – 75 процента, остали 25 процента.

Дао сам овај листић Стаљину, који је у то вријеме већ чуо превод. Настала је мала пауза. Затим је он узео плаву оловку и, ставивши на лист велику велики параф, вратио ми га.

За регулисање читавог тог питања требало је толико времена колико је било потребно да се то напише.“

На самом крају рата Черчил се жалио Стаљину да утицај Велике Британије на Југославију износи мање од 10 процента, а да је остало утицај СССР. Стаљин је узвратио да не контролише Тита у потпуности.

ФЕДЕРАТИВНА ЈУГОСЛАВИЈА

Године 1945. створена је федеративна Југославија, у коју су ушле Србија, Црна Гора, Македонија, Словенија и БиХ. Тито је желио да укључи у састав своје федерације још Албанију и Бугарску, али у томе није успио. Тито се залагао за равноправност свих националности у федерацији. У стварности је то значило да треба стегнути Србе, који су били најбројнији. Није тајна да су Срби и Црногорци главни русофили у Европи. То је повезано, како с њиховим православљем, тако и са историјом тих народа. Русија их је ослободила од турског јарма, ступила је у Први свјетски рат да би заштитила Србе. Српски четници су дискредитовали себе везама са окупатором мада не тако као хрватске усташе, који су били потпуно лојални Нијемцима.

Послије рата, када се свијет подијелио на два система – комунистички и капиталистички, пред Титом се налазио избор: коме се приклонити. Тито је веома добра схватао да ће савез са СССР, коме је он много дуговао за свој долазак на власт (знатан дио територије Југославије ослободили су совјетски војници), аутоматски довести до повећаног броја Срба русофила. Осим тога, Тито је био агент Комунистичке интернационале, коју је Стаљин распустио 1943. године. Ипак, још 1930. године многи руководиоци Коминтерне су били подвргнути репресији. Тито није могао да се не боји да га може снаћи иста судбина. Управо зато он обнавља своје везе са Енглезима, а затим и са Американцима и 1948. раскида савез с СССР. Иако су послије Стаљинове смрти односи са СССР поново успостављени, Југославија није постала чланица Варшавског пакта, него је, насупрот, као противтежу, основала Покрет несврстаних. У годинама Титове владавине Југославија је играла улогу посредника између Запада и неких комунистичких режима (маовска Кина, полпотовска Кампучија). Режим Јосипа Броза Тита играо је на супротностима међу државама капиталистичког и социјалистичког система, што је дозвољавало (омогућавало) Југославији да се деценијама послије рата доста брзо развија.

СРБИЈА

Године 1989. за предсједника Србије је изабран Слободан Милошевић. Он је покушао да заштити интересе Срба у другим републикама Југославије. Ипак, у условима распада СССР, Срби нису имали на кога да се ослоне. Русија је била фактички колонија Запада и није могла да штити чак ни сопствене интересе, а камоли да расправља о српским проблемима. Са своје стране Запад је активно подржавао све антисрпске снаге, што је за посљедицу имало протјеривање Срба из многих њихових завичаја.

Овдје желим да наведем фрагмент из књиге Дмитрија Рогозина: „На Палама сам се неколико пута сусретао са Караџићем, дружио се са њим. Он и командант војске босанских Срба, генерал Ратко Младић, били су симболи српског отпора, живе легенде. Једном ми се Младић обратио с питањем да ли би могли руски авиони избацити на територију Српске Крајине празне сандуке или контејнере, као да је Русија одлучила да подржу своју браћу у борби. ’Оружје и муниција нам нису потребни. Све имамо. Ако нестане, узећемо у боју. Али нама је важно да покажемо српским сељацима који ратују да их мајка Русија није заборавила. Американаци из ваздуха подржавају наше непријатеље, стално им бацају војничку опрему и храну. А нама макар празне сандуке баците. Све остало ми ћемо сами урадити’, рекао ми је Младић. Рећи да ме је било стид због своје земље у том моменту, значи ништа не рећи. Само ‘царски вукови’, својим изузетним херојством, указивали су Србима да је у Русији још остало Руса.

Ускоро је блокада тешког наоружања Срба од стране плавих шљемова УН ставила православне Словене у најтежи положај. У августу – септембру 1995. године удари НАТО из ваздуха, који су разрушили српске војне објекте, центре везе и системе ПВО, припремили су нову офанзиву муслиманско-хрватске армије. У октобру 1995.године, остављени један на један с НАТО снагама, Срби су били принуђени да потпишу споразум о прекиду ватре.“

Данас је Русија главни страни инвеститор у Србији. Главна актива српске компаније НИС су нафтнопрерађивачке фабрике (НПФ) у Панчеву и Новом Саду. Оне су биле јако оштећене за вријеме бомбардовања НАТО авијације. То није било чудно, јер је циљ бомбардовања био уништавање раста економије Србије. Када је влада Србије одлучила да приватизује НИС западне компаније нису показале интересовање за модернизацију НПФ. Ствар је у томе да у Европи има много нафтнопрерађивачких фабрика које не раде стоодстотним капацитетом. Ако би нека западна компанија купила НИС, она би просто затворила НПФ и почела би продавати преко продајне мреже НИС гориво довезено из других земаља.

Газпром није имао своје НПФ у ЕУ и зато је компанија пристала да се бави модернизацијом српских фабрика. Године 2008. потписан је купопродајни уговор 51 одсто акција НИС за 400 милиона евра. Процес куповања завршен је 2009. године. За двије године проценат Газпром њефта је доведен до 56 одсто.

У складу са условима уговора 2012. године, руска компанија је провела реконструкцију и модернизацију прерађивачке производње, која је захтијевала улагања око 547 милиона евра. То је био највећи инвестициони пројекат у савременој историји српске економије.

Од 1. новембра фабрика у Панчеву је почела производњу горива квалитета евро-5, чији је обим производње сасвим довољан не само да задовољи потребе саме Србије него и за извоз у сусједне земље (Босну и Херцеговину, Бугарску, Румунију итд.). Треба нагласити да је до доласка Газпрома НИС пословао са губитком. У моменту доласка Гаспром њефта он је износио око 450 милиона евра, и то је требало покрити, што је и урађено. То је омогућило да се НИС извуче из тешког положаја, да компанија буде рентабилна, да посао буде стабилан. Прошле године НИС је први пут послије више година исплатио дивиденде према билансу 2012. године у висини од 25 одсто чисте добити. Чиста добит НИС, по билансу 2013. године, износила је 427,1 милион евра.

Производни показатељи НИС стално расту. Концепција развоја НИС до 2030. године предвиђа повећање годишње производње компаније као минимум до 4,5 милиона тона нафте и гаса (у нафтном еквиваленту). Године 2013. овај показатељ је износио 1,7 милиона тона прераде – до 4,5 милиона тона нафте (2013. године – 3,1 мил. т.). Компанија је добила концесије у Мађарској, Румунији, БиХ. Али влада Србије стално повећава порезе НИС и тражи да се више средстава одвоји на исплату дивиденди, што ће штетити развоју компаније. Чини се да Гаспром њефт као власник контролног пакета акција мора бити заинтересован за повећање сопствених дивиденди, али Руси нису рачунали на извлачење средстава из НИС, него на развој компаније. Јер, очигледно је, ако компанија не буде инвестирала у развој, онда ће брзо деградирати и почеће пословати с губицима, што аутоматски значи престанак исплате дивиденди.

Посебно велике наде се полажу на фабрику у Новом Саду, гдје се сада изводи свеобухватна реконструкција, усмјерена на организацију производње уникатних моторних уља. Очекују се да ће јединственост те производње осигурати велико тржиште: 25-30 одсто ће се продавати у Балканској регији, остало у другим државама Европе, ЗНД, на Блиском Истоку, у Африци, Турској итд.

Консензус-прогноза, коју су припремили стручњаци Газпром експорта на основу уопштавања најауторитативнијих свјетских аналитичких центара, показује да ће у Европи несклад између потражње и сопствене производње гаса само расти, то јест, производња ће се смањивати, а потражња повећавати. Потребе за додатни извоз гаса 2025. године износиће у Европи 168 милијарди куб.м, а 2035. године – 225 милијарди куб.м. То говори о томе да ће обим испоруке руског гаса у Европу расти и гасовод ће бити испуњен. Истина, Србија и Бугарска никако да почну градњу тог гасовода, очекујући дозволу Европске комисије. Може се помислити да се економија Бугарске, Србије, а такође и БиХ, налази у добром положају и да нова радна мјеста нису потребна. Ја не говорим о транзитном плаћању, које ће добијати ове земље када почне испорука преко Јужног тока.

СРБИЈА: У ЕУ ИЛИ НЕУТРАЛНОСТ

Данас Србија покушава да уђе у ЕУ. Још недавно Русија је у томе подржавала. То је било условљено чињеницом да руски бизнис види Србију као своју базу унутар ЕУ. У будућности руске компаније планирају да искористе Србију за експанзију у друге земље Европе. Али такав развој догађаја плаши званичнике ЕУ и њихове старатеље из САД. Послије одласка Милошевића земље Запада активно раде са српском елитом, која је сада већ 100 одсто прозападна.

Када сам био у Србији у саставу делегације руских експерата, нису нам дозволили да наступамо пред студентима Факултета политичких наука Београдског универзитета, будући да тамо припремају „елиту која ће повести Србију у ЕУ и НАТО“. Ове године је влада Србије иницирала преиспитивање приватизације НИС. Резултат тог испитивања није тешко предвидјети. Показаће се да је Гасппром њефт платио мало за НИС и мораће још да плати. На тај начин Газпром њефт покушавају да истисну из бизниса.

Русија треба да појача информативне емисије на српском језику, да би српски народ знао за издају елите. У посљедње вријеме главна СМИ (средства масовног информисања) Србије активно воде пропаганду против руских инвестиција у економију земље. Премда је очигледно да никакве велике инвестиције земље Запада нема и да неће улагати у Србију. Србија није потребна Западу као индустријски развијена држава него као тржиште за своју робу и извор јефтине радне снаге. Искуство земаља Источне Европе које су већ ушле у ЕУ говори баш о томе. Посебно је карактеристичан примјер православне Бугарске. Данас се већина Срба понаша пасивно и гласају за партије које у ствари иступају за деградацију Србије. То ће довести до тога да ће Срба нестати с лица земље.

У условима узајамних санкција Русије и ЕУ Србија је добила шансу да постане велики извозник робе (посебно хране) на руско тржиште. У Москви се већ појавило много српског воћа. И већ продавци говоре да су ово производи из Србије. Мада је могуће да земље ЕУ стављају своје производе на руско тржиште користећи српске посреднике. Данас је Србији боље да задржи неутралност него да моли ЕУ као сиромашни рођак. Неутрална Србија може бити посредник између ЕУ и Русије. У том случају неће морати приступати антируском војном блоку НАТО.

НЕМАЧКА

Осим тога, Русији је потребно да развија партнерске односе са Њемачком. Није тајна да су САД и Велика Британија подржали стварање ЕУ да би на тај начин држали Њемачку под контролом. Ипак, та земља захваљујући својој економском моћи добија све унутар ЕУ. Сада је држе „на узди“ помоћу проамеричке елите и захваљујући присуству војске САД на њеној територији.

За успјешан развој индустрије СРЊ (Њемачке) потребни су ресурси Русије. Управо на тој основи развијају се односи Газпрома и BASF (руска корпорација даје на распологање налазишта у Русији, а заузврат добија продајне активе у Европи). Уосталом, BASF је један од акционара морске дионице Јужног тока. То не може да не плаши Американце. Њихови водећи аналитичари (З. Бжежински, Д. Фридман, Е. Лутвак и др) не скривају да је савез Њемачке и Русије ноћна мора САД.

Често сам боравио у Њемачкој и разговарао са бизнисменима. У прољеће ове године, прије увођења санкција, моји саговорници су говорили да још никад у историји Њемачке није било таквог противиљења између бизниса и власти. Европски политичари традиционално веома зависе од САД и иду на узди Американаца. Али новац за изборне кампање не дају америчке него европске компаније. А европски бизнисмени не воле баш када њихове интересе игноришу за љубав политичких циљева других земаља. Посебно данас, када је економија ЕУ у кризи и европске компаније често губе у конкурентској борби с Кинезима. Није случајно власт ЕУ почела разматрати варијанту слабљења антируских санкција.

Влада Њемачке неочекивано је почела да протјерује из земље високорангиране сараднике ЦИА, што се раније никад није дешавало. Овдје је згодно подсјетити како се појавила њемачка обавјештајна служба БНД. Први њен шеф је био Рејнхард Гелен – у Трећем рајху генерал-мајор, који је одговарао за шпијунажу на источном фронту. Послије побједе савезника он се предао Американцима и предао им читаву своју архиву, у којој су била имена хиљаде агената, који су радили за Нијемце у рату са СССР. Американци су финансирали стварање „Организације Галена“ која је средином 50-тих година била трансформисана у БНД: На тај начин обавјештајна служба Њемачке од почетка је дјеловала као филијала ЦИА, и од тада се мало шта промијенило.

Нема ништа чудно у томе да БНД прислушкује руководство своје земље и даје подршку Американцима. По свему је јасно да знатном дијелу њемачке елите такав положај није по вољи. Да би Европљани преживјели њима је неопходно парнерство са Русијом, а конфликт међу њима одговара само Американцима.

На крају долазимо до следећег закључка: сада Русија и Србија треба да учврсте међусобне односе, а такође и односе са Немачком да би били опоненти САД и Великој Британији.

А 1940. године десило се управо супротно.

Сергеј Правосудов, директор Института националне енергетике

Превод Милана Бабић

(Евроазија.инфо)

Oznake: Drugi svetski rat, zapad, NIS, Rusi, ruski kapital, Sergej Pravosudov, Srbi