Прочитај ми чланак
(Време)
Свако ко се дочепа власти, макар била и жандарска, а свака је помало таква, уобрази да је постао нека врста оца нације, па нам се и Братислав Дикић, поводом најаве његове смене, обраћа реториком којом се јавност обавештава о почетку рата, државног удара или неке друге опште несреће. Шта му значи оно: „Грађани Србије, браћо и сестре?“
Рецепт за реконструкцију: Сви помало
У тренутку кад ово пишем можда се суши мастило на потпису Ивице Дачића испод указа којим се дужности разрешава командант српских жандармеријских формација Братислав Дикић. О тој жандармерији свашта се писало: рекетирање и приватлук данима су били тема таблоида који из поузданих извора сазнају о непочинствима извора који ће такође бити поуздани кад се ситуација промени.
Доушничко истраживачко новинарство доакало је у доброј мери и том Дикићу, а кап која је прелила чашу јесте умешаност једног жандара у двоструко убиство у Рековцу. Директор полиције је затражио да Диковић буде смењен и Ивица Дачић је пристао на ову реконструкцију. У том троуглу – министар Дачић, директор Вељовић и Дикић – одавно, а види се из авиона, нешто шкрипи.
Није далеко од памети да ће у овој епизоди полицијског серијала Ивица Дачић, уз Дикића, бити губитник и све ми се чини да може да се догоди да се премијер у фази реконструкције Владе Србије одрекне положаја министра унутрашњих послова под условом да Александар Вучић не буде министар одбране, о чему су већ пуштани гласови у јавности па је чак и Александар Вулин помињан као решење. Алек уместо Алека!
Тај реконструктивни потез лако би се објаснио. Није добро да се функције гомилају, а то је и практична ствар: отварају се два „радна места“ за партијске кадрове који жељно чекају својих „пет минута.“
Али, то ја онако хипотетички тврдим. Немам поузданих извора за ту вест, али поуздано слутим да се о томе размишља, можда и преговара. На ту врсту деакумулације функција Дачића и Вучића и Млађан Динкић би тешко нашао одговор па би било лакше сузбити амбиције ове двоглаве аждаје, која истовремено министрује и финансијама и привредом. Епилог би био овакав: Дачић се одрекао полиције, Вучић војске, а Динкић ће да баца новчић јер сам не може рационално да одлучи које му је министарство милије.
То би био маркетиншки добар увод у генералну реконструкцију владе, а мислим да би то било и корисно. Председник и потпредседник ионако имају доста посла, а Динкић има рекао бих – превише. Садашња ситуација кадровски помало подсећа на неку превазиђену латиноамеричку хунту где се цивил очас посла пресвлачио у униформисано лице и обрнуто, а и није некако европски… Као што није природно да у Динкићевим рукама буду и нож и погача, мада економска ситуација јесте таква да се мора сећи дупе да би се крпиле уши, или, сад да ме убијете, беше обрнуто.
Браћо и сестре: Жандарска мантра
Дојучерашњи први жандар Србије, на вест о смени, завапио је: „Грађани Србије, браћо и сестре, очигледно је да некоме смета мој старосрпски начин опхођења и моје изјашњавање као Србина у својој и нашој земљи Србији. Доћи ће време када ће се и то променити.“ То је изјавио Братислав Дикић за Б92 и аутоматски се кандидовао за експонат у Етнолошком музеју.
Ту би могао да демонстрира „старосрпски начин опхођења“, ма шта то значило. Већ самом том изјавом наречени се препоручио за Ноћ музеја где би једном годишње демонстрирао такво опхођење. С врата би још, у зависности од ситуације, говорио „Љубим руку, госпођо“ или „Где се гураш, марво“, а у практичном делу програма могао би васпитно да распали понеког по туру.
Друго нешто, међутим, занимљивије је од „старосрпског опхођења“. То је уобразиља сваког ко се дочепа власти, макар била и жандарска, а свака је помало таква, да је постао нека врста оца нације, па нам се и Дикић обраћа реториком којом се јавност обавештава о почетку рата, државног удара или неке друге опште несреће. Шта му значи оно: „Грађани Србије, браћо и сестре?“ Та патетика плаћеног чиновника једног министарства говори о вери те врсте људи да кад се дочепају неке силе мисле да су богомдани и да са њиховом сменом почиње и смак света, мада Дикић, судећи по изјави, верује да ће „доћи време када ће се и то променити“ па ће жандари бити несмењиви, уколико воле Србију, ма шта Србија мислила о њима.
Ваљда је и на такав паланачки дух мислио Александар Вучић када о реконструкцији владе и друштва говори као о потреби да се промени свест. Ако се смењени жандар позива на српско браћосестринство, шта ће тек да раде они који су на вишим положајима.
Гледам у понедељак ујутро у Јутарњем програму РТС-а министра Милутина Мркоњића кога медији нишане за одстрел у најављеном двадесетседмо јулском проветравању канцеларија у Немањиној 11. Дан пре тога походио је ЈАТ технику и онда је питао неког радника: „Хајде, реци, јесам ли ја добар министар?“
Мучени човек се нашао у небраном грожђу и потврдио да је Мркоњић добар министар. Шта би тек било да су га жандари испитивали.
Допуна: Мишковић, привредници и Црква
Поводом моје прошлонедељне колумне, дела који се односи на насушну потребу српских привредника да с Богом склапају резервни стратешки план, јавио ми се читалац који ме је упозорио да сам изоставио важан део саопштења о посети патријарха Иринеја српском Пословном клубу „Привредник.“
Тачно је и ево допуне саопштења: „Његова светост патријарх српски господин Иринеј се подсетио и на значајну помоћ коју су компаније чланова Клуба пружиле у акцији прикупљања помоћи за обнову Хиландара 2004, као и на допринос чланова Клуба раду Скупштине Друштва за подизање Храма Светог Саве, у коме активну улогу имају господа Миодраг Бабић, Миодраг Костић, Слободан Петровић, Душан Ступар, Милан Беко, Зоран Дракулић, Милија Бабовић, Обрад Сикимић и Илија Шетка.“
Зашто је овај део саопштења важан. Зато што је изостављен Мирослав Мишковић, највећи појединачни донатор Српске православне цркве и иницијатор Друштва за подизање Храма Светог Саве.
Читалац ме пита: Није ли то лицемерје и безобразлук? Ех, господине мој, мислим се, кад би барем једном били у прилици да Бога који све види позовемо за очевица, макар као „заштићеног сведока“, све би било јасније.
