Pročitaj mi članak

RADOVAN I SILA NAD SILOM: Zašto je danas Karadžić potrebniji Evropi nego Srbima

0

brisel terorizam povređeni covek

1.

Нема веће утехе и наде угњетенима од оне да и над Силом има Сила. Бог? Историја? Време? Руси? Случајност? Свеједно! Сила је хтела да пресуда Радовану Караџићу буде прочитана 24. марта, на дан кад Срби, чак и они метиљави, целом свету гледају у очи и питају: „Ко је крив за ово?“ Сила је дакле хтела да читањем пресуде Караџићу на тај дан Србима зачепи уста и да се тог дана чују само роботизовани преводиоци из Трибунала (са оним идиотским акцентом) Јелена Милић (није нас НАТО много побио) и Наташа Кандић (тукли су нас због Милошевића, што ће рећи заслужено).

А шта је хтела Сила над Силом? На дан кад се читала пресуда Караџићу у Хагу, једној од европских престоница, у европском и НАТО седишту Бриселу грађанима није тешко падало да се држе инструкције полиције и не излазе на улицу ако баш не морају. Јер Европом су тог дана владали збуњеност и дубоки егзистенцијални страх од исламистичких терориста.

brisel terotisticki napad2.

Вратимо се из Брисела у Хаг, само два сата вожње на север.

željko cvijanovic o autoruУз аплаузе целог тог преплашеног европског Запада – не, додуше, онако тријумфалистичке, какви би били пре десет година, већ више онако јер-ми-не-умемо-другачије – на 40 година робије осуђен је Европљанин који се први, уз велике жртве и никакву помоћ, пре четврт века, пре свих других, тукао против истих тих исламистичких терориста.

Зашто је то важно?

Зато што је оснивање Републике Српске грандиозни легат Караџићеве политичке прошлости. Караџић данас Србима – изузев дуга који, разумљиво, осећају према њему – више није потребан.

Његово дело стоји, и није на њему, већ на њима да га одбране. Легитимација Караџићеве будућности, међутим, јесте европска.

Истина, Европа још није подигла руку у чин самоодбране, али нема никакве сумње да ће, према природним, а не друштвеним и политичким законима, и то морати да се догоди пре или касније.

Наравно, таква самоодбрана, ако буде имало претендовала на успех, подразумеваће прецизну дијагнозу проблема, његову генезу, учеснике и мрачне путеве којима је траговима убица испреплетена њена територија.

3.

И шта ће тада закључити? Како су с почетка 90-тих муџахедини преко њених аеродрома, са новцем у џепу њених и америчких служби, слетали на загребачки аеродром, да би отуда били распоређивани по Босни и јединицама Алије Изетбеговића. Али то је прошлост, коме је до тога?

Можда је, али та прошлост итекако је уграђена у садашњост, у којој становници европских градова са страхом ходају својим улицама, загледајући се у очи и руке сваком свом тамнопутом суграђанину. Муџахедини, које је у Босни Запад видео као борце за своје политичке пројекције и интересе против Караџићевих Срба, увећани и размножени, разлили су се по Кавказу, Ираку, Либији, Сирији, чак и Украјини, по правилу, остављајући иза себе најнесрећнија места на планети. А онда су се поново вратили у европске градова, и то, гле чуда, редовно преко Сарајева, своје сигурне куће, сигурније данас него онда.

Radovan Karadzic4.

Драконска пресуда Караџићу отуда је само једна тачка у времену, у коме је он, као достојанствен човек, носио свој крст и који ће наставити да носи. Бранити данас Караџића – рецимо тако што би, према његовој оптужници, врло једноставно могли да за геноцид и ратне злочине буду осуђени великани Другог светског рата Стаљин, Рузвелт и Черчил (о Труману да не говорим) – није могуће ни боље ни ефикасније него што то чини она Сила над Силом с почетка приче.

Констатовати данас да ће време показати ко је Караџић, није више ни нагађање ни пројекција жеља. То је у времену видљива трајекторија и, иако нисмо на тачци њеног финала, нема никакве сумње да јесмо на њој и у ком се правцу крећемо.

haski-sud-spolja5.

Није реч о томе да Хашки трибунал није донео ни истину, ни правду, ни помирење, што су биле велике речи којима је најављено његово оснивање и брањен његов рад. Чак ни о томе да је тај суд био део система ратних и поратних западних установа, у којима је рат против Срба настављен цивилним институционалним средствима. Ради се о томе да је Хашки трибунал данас реликт једног света, који је најпре наступио код нас и који је неке од нас тада и могао да превари, усађујући нам сумњу у себе, чак и у своје разлоге и права. Али, после Србије 1999, после Авганистана, Ирака, Либије, Украјине и Сирије, да ли је остао ико ко у том свету може да препозна било какве обрисе правичности? Чак су и наказе које тај свет бране по нашим телевизијама одбациле аргументацију своје моралне супериорности, показујући се у правом светлу – као изопачени сејачи страха од Силе.

Наравно, Срби имају много разлога да зазиру и буду опрезни пред Силом која је у наше животе унела Хашки трибунал. Али смисао тог зазора све је испуњенији вером у Силу над Силом, и отуда Срби из године у годину све гласније и јасније проговарају о 24. марту 1999, о 4. августу 1995, о Јасеновцу…, и проговараће све гласније о све више датума о којима су ћутали.

Зато не треба жалити над Радованових 40 година. Његове нејаке људске руке испуниле су и још испуњавају један живот универзалним смислом чак и кад их у Хагу држи скрштеним на оптуженичкој клупи. Више се од тога у животу не може.

Извор: Нови Стандард