Прочитај ми чланак
Уочи изградње државне границе у сред Србије, било је веома интересантно листати домаћу дневну штампу. На насловним страницама готово свих новина главна вест је била најава хапшења Мирослава Мишковића. Космет је био негде на дну новинских стубаца. Када је царина коначно постављена на Јарињу и Брњаку, један од највећих српских тајкуна је лишен слободе.
Обрачун са тајкунима и корупцијом је нешто што свако мора да поздрави, али дилеме нема – датум Мишковићевог привођења је намерно темпиран како би, ионако анестезиран народ, имао прече теме за размишљање од Косова и Метохије.
Сви докази против Мишковића су били на столу и пре месец дана, али је Александар Вучић сачекао најпогоднији моменат да се пред домаћом јавношћу покаже као бескрупулозни борац против корупције. И управо ту долазимо до новог сценарија из кухиње Запада. По том сценарију, Александар Вучић и Драган Ђилас представљају нови политички талас у Србији, на који ће Брисел и Вашингтон моћи да се ослони на дужи период.
Док ће Ђилас позицију лидера да гради демагогијом, популизмом и „менаџерским способностима“, Вучић је у замену за благослов даљем одрицању од Космета, добио одрешене руке да хапси тајкуне и постане српски Елиот Нес. Ипак, хапшења лопова, иако неопходна, не могу да замаскирају даље разбијање Србије.
Ако је неко и веровао да СНС не игра по диктату Запада, после Јариња и случаја Мишковић мора да погледа истини у очи. А истина је да је већинска патриотска Србија још једном изиграна: уместо промена, добили смо кукавичије јаје ЕУ, односно „радикалне напредњаке“, који су у додворавању Бриселу, већи модернисти од својих жутих претходника.
Добили смо Владу, којој подршку пружају Вук Драшковић, Весна Пешић, бивши чланови ЛДП, разне НВО организације и остатак другосрбијанског картела. У исто време, већина народа, која не жели да се одрекне Космета, која не жели у ЕУ и НАТО је још једном обесправљена. Како онда да већинска Србија оствари своје националне интересе?
Логичан одговор је буђењем народа, али и опозиције. Проблем је у томе, што је народно незадовољство кулминирало још 2008. године, када је на улице Београда изашао велики број људи (хапшење Радована Караџића), али је тада Запад разбио Српску радикалну странку и створио СНС.
Напредњаци су наредних година каналисали незадовољство и заклињали се да ће променити ДС политику према Космету. Добрим делом су на том обећању и добили изборе. Поставља се питање да ли онда Запад може поново да разбије неку нову патриотску снагу која ће бити носилац народног бунта?
Нажалост, све док је у Србији доминантан амерички и немачки интерес, одговор је – може. Све док у Србији не постане јак и руски утицај, Владу ће и даље да нам саставља Брисел и Вашингтон, а не народ на изборима. И зато је почетак изградње Јужног тока један од најзначајнијих догађаја за Србију у последњих неколико деценија. После тога, ништа неће бити исто на Балакну и зато се Западу и жури са „решењем“ косметског проблема.
Због свега овога, представници патриотске опозиције биће на великом испиту. Јер, и поред тога што је по изузетно хладном времену на протестни марш „Никад граница за Косметом“ дошло неколико хиљада Београђана, јасно је да уз медијски мрак, разне патриотске организације не могу да окупе критичну масу.
Народни бунт може да покрене само уједињена патриотска опозиција. Времена више нема. Окупљање око главног циља је неопходно – НЕ у Европску унију! Само тако Србија може да стане на пут даљем цепању државе и уништењу оно мало преостале економије.
Алексеј Димитријевић
