Pročitaj mi članak
Какав је однос словенске браће према нама и зашто се у последње три деценије мењао од дивљења и уважавања, све до жаљења? Русима је српско игнорисање западних санкција прави мелем на рану.
Док наши „западњаци“ и русофоли воде полемике око тога да ли је добро или не што нам уочи дана ослобођења Београда у госте на шест сати долази председник Русије Владимир Путин, намеће се питање – а како нас доживљавају у Русији? Има ли тамо и колико оних којима је милији Запад него „јужна браћа“? Најкраћи одговор је: исто је као и код нас. И у Русији постоје они којима сунце излази на Западу, и све западно им је милије и важније, али већина обичних људи има наглашене симпатије према Јужним Словенима, поготово Србима.
Онај најбогатији део грађана Русије, као, уосталом, и Србије, више је окренут ка Западу и замарају их приче о традиционалном пријатељству, братству по оружју, јачању културних и других веза. После готово три деценије живота и рада на постсовјетском пространству, аутор овог текст с пуно аргумената може да тврди да нас у Русији највише воле у провинцији. У Москви и Санкт Петербургу највише бриге и љубави према Србима, а и иначе Јужним Словенима, показује просвећени део становништва, пре свега онај који би се могао означити као – сиромашна интелигенција. Довољно је бити неколико дана у руској провинцији и лако је уверити се са колико симпатија ће вас дочекивати када чују да сте из Србије.
И у великим градовима онај слој интелигенције који није постао богат у време пљачкашке приватизације може вас фасцинирати добрим познавањем ситуације на Балкану. Уосталом, зар и код нас није слично кад је реч о односу према Русима?
Таква је реалност, па они наивнији и недовољно упућени са обе стране могу да се зачуде ако налете на арогантну особу којој сметају приче о словенској браћи. Парајлије у Русији или, како их овде зову, „новарише“, више занимају скупе виле и станови у Лондону или на Азурној обали, него оно што се збива на немирном Балкану.
Тако је било и кроз историју. За време цара у Русији су такође постојали „западњаци“, али је велики део народа, па и политичара, пратио судбину јужне браће. На другој страни, људи из Русије који су долазили у Србију били су шокирани колико је један део наше елите био окренут ка Западу, пре свега ка Бечу и Паризу, где су тада стицали образовање.
У последње три деценије однос Руса према Србима мењао се од дивљења и уважавања до жаљења. Јасно је да је на то у совјетско време утицао знатно виши стандард грађана Југославије, који су са црвеним пасошем могли слободно да се крећу по свету.
Због чега су се односи Москве према Србима хладили и „подгревали“, од Горбачова, Јељцина, до Медведева и садашњег првог човека у Кремљу?
Кад су Горбачов и Јељцин поверовали у своје месијанство и били убеђени да ће заувек успоставити добре односе са Америком, онда су заборављали на мале народе. Присетимо се како су преко ноћи заборавили на Кубу, али и на оне са којима су деценијама били у Варшавском пакту.
У време кад су се компликовали односи на Балкану, Горбачов је врло брзо дигао руке јер је имао исувише својих проблема. Болешљиви Јељцин је знао да забрунда, али је тадашњи министар спољних послова Андреј Козирјев проводио своју проамеричку политику, придружујући се онима који су за све невоље на Балкану тражили кривца у Србима. Проамеричка политика Козирјева је била толико провидна да је велики део Руса био све огорченији, па је тадашњи моћни шеф Јељциновог обезбеђења, генерал Коржаков, наговорио „деду“ да смени министра спољних послова.
Однос руске дипломатије према Србији битно се променио доласком на министарску функцију Јевгенија Примакова. Он је касније био унапређен у премијера, али сумњичави Јељцин га је брзо сменио јер је Примакову невероватно брзо растао рејтинг, с обзиром на то да је успео да спасе Русију после банкрота 1998. године. Министар спољних послова Игор Иванов није био јака личност, већ је као послушни чиновник радио оно што је од њега очекивао Јељцин.
На попустљив став Јељцина према Вашингтону утицала је и тешка економска ситуација у земљи. У интервјуу за „Новости“ својевремено је писцу ових редака сада покојни Виктор Черномирдин испричао да га је Јељцин подсећао, пре него што је кретао у Беград на преговоре са Слободаном Милошевићем, да има у виду да Москву чека наставак преговора о пролонгирању враћања кредита Западу.
Кад је НАТО бомбардовао Србију и касније када је Ђинђић испоручио Милошевића у Хаг, то је изазвало велико огорчење грађана Русије. Чак и сада, после много година, Слободан Милошевић је за Русе симбол отпора освајачкој политици САД и НАТО. Захваљући изузетном образовању и перфектном знању руског језика, Слободанов старији брат Борислав је био чест гост разних ТВ емисија у којима је бранио не само брата, већ и интересе Србије. Нити један амбасадор Србије и пре тога Југославије није се могао упоредити у комуникативности, елоквентности и шарму са Бориславом Милошевићем. Неки од амбасадора које је послао Београд нису знали ниједан страни језик, па нису ни могли да гостују у домаћим медијима. Садашњи српски амбасадор Славенко Терзић такође често учествује у разним емисијама и даје интервјуе, јер је као угледни историчар занимљив саговорник.
Владимир Путин је, доласком у Кремљ, „пробудио“ бригу, па и љубав, великог броја Руса према Србима. Захваљујући томе што има велике симпатије према Србима и отворено истиче да је Србија најпоузданији савезник Русије на Балкану, у руским медијима је готово нестала реченица која се за време Јељцинове владавине често чула – „зашто бисмо се ми због Срба свађали са Америком и Западом“?
Исте дипломате које су у време Јељцина и Козирјева попуштали Американцима, сада упорно бране Србе. Довољно је присетити се како се у време кризе на Балкану понашао Виталиј Чуркин, тадашња десна рука Андреја Козирјева, који је сада због јасних директива које добија из Москве постао прави фајтер. То је и разумљиво ако се зна да дипломатија ради по принципу везења гоблена. Дипломате раде оно што од њих траже шефови, јер у озбиљним земљама дипломатског солирања нема.
За Русе је српско игнорисање западних санкција прави мелем на рану. Садашње српско руководство, ако буде доследно у ставу да ни под којим притиском неће увести санкције Москви, биће записано златним словима у анале руско-српских односа.
Иако се много тога кроз историју понавља, неспорно је да од првих лица у Москви и Београду много зависи не само то колико ћемо међусобно трговати, већ и колико ће бити симпатија међу два заиста блиска народа. Улога медија, поготово телевизије, огромна је, па више црква не може да буде најважнији амалгам који чува љубав и братство.
СМЕЊУЈУ СЕ ЉУБАВ И СУМЊИЧЕЊЕ
Садашњи добри односи Русије и Србије нису плод никакве политичке коњунктуре, већ имају давну традицију. У зборнику старих текстова „Руси о Србији и Србима“, који је приредио познати московски историчар др Андреј Леонидович Шемјакин из Института за изучавање Балкана при Руској академији наука, љубитељи историје, али и не само они, могу да добију одговор на питање у чему су Руси и Срби били блиски кроз векове, а у чему различити, ко је био за зближавање, а ко за удаљавање.
Кад се прочита тај зборник, први утисак који се намеће јесте да се у нашим односима кроз историју понављају искрена љубав и сумњичење. Србофили и русофили су постојали и постоје, али то важи и за оне којима је милији Запад. Ти „западники“, како их називају руски историчари, и пре сто година су мислили да се Русија не треба свађати са другима због Србије.
Академик Владимир Иванович Ламански, познати руски историчар-славист, писао је 1864. у тексту „Србија и јужнословенске провинције у Аустрији“ да је саосећање Руса према Србији засновано на истом пореклу (однокровју) и истој вери – а то не може да поколеба никаква политика. Ламански је сматрао да су Срби више храбар и ратнички народ него што су трудољубиви.
– Већина садашњих министара, на челу са Гарашанином и Мариновићем, труде се да докажу своју французоманију, своју преданост Западу и њеном великом представнику Наполеону. Споменути министри сматрају да односе између Србије и Русије опредељују односи између Француске и Србије. За њих иста вера није нешто што обавезује – писао је Ламански.
Овај петербуршки професор примећује и велику разлику у односу према Русима између обичних људи и „паризлија“. Обичним људима у Србији је важно, пише он, што смо истог племена и вере, док младим „паризлијама“ („парижанима“) то није битно.
– Због поистовећивања вере и нације, обични Срби су ме знали питати: јесу ли и Руси Срби? – писао је Ламански.
Руски новинар Николај Васиљевич Максимов, који је био добровољац у време Руско-турског рата 1877. до 1878. године, у својој књизи „Два рата“ пише:
– Србин је исто тако наиван, срдачан, меког карактера као и наш сељак. Разлика је у томе што је наш сељак сиромашнији од српског.
И генерал-лајтнант Јевгениј Иванович Мартинов, руски војни историчар који је разговарао и са премијером Николом Пашићем, истицао је да је овај имао велике симпатије према Русији.
Српска политика се одликује задивљућом нестабилношћу, непостојаношћу, писао је Платон Андрејевич Кулаковски 1883. године. Тај руски научник и публициста објашњава да је српска интелигенција блиска свом сиромашном народу – лако се заслепљује спољним блеском европског живота. Срби су тврдоглави и, као и сви Словени, склони су поделама међу собом, запажа Кулаковски, и наглашава:
– Срби који су васпитавани у Русији или су дуго живели у њој разликују се од других високим осећајем љубави ка својој домовини.
(Вечерње новости – Бранко Влаховић)
