Pročitaj mi članak
(Марина Рагуш)
Иако су конфузне политичке (не)прилике, најчешће индуковане споља, уносиле неверицу када је реч о градњи Јужног тока кроз Србију, компанија Јужни ток Србија потписала је 9. јула уговор са руским Центрогазом. Нема сумње, преломни моменат у новијој српској (гео)политичкој историји направљен је. Као што нема сумње да је актуални премијер, упркос огромним притисцима на првом месту из вашингтонске централе, донео исправну, државнички одговорну одлуку – можда чак и од судбинског значаја за српско национално питање. Наравно, ово не значи да се исто може рећи за његов бриселски вектор спољнополитичке оријентације. Међутим, то је потпуно друга тема.
Да се вратимо Јужном току. Прво, према договору српског и руског премијера, посебно уз гаранције првог човека Русије Владимира Путина, уговор предвиђа: енергетску безбедност Србије, активацију грађевинског сектора (према речима српског премијера, „наше компаније зарадиће најмање 350 милиона евра“ [1]), уговор је вредан 2,1 милијарду евра и, према најавама првог министра Владе Србије, „оно што грађани Србије треба да знају јесте да ми не сносимо никакав ризик. Ми дајемо 19 милиона евра, Руси 2,1 милијарду. И да изградимо све и да неко не дозволи да гасовод ради, наша штета није никаква јер ћемо ми много више да зарадимо на грађевинским радовима”, [2] додајући да српска страна, такође, може на много места да „забрља“ када је у питању „наша озбиљност и марљивост“ [3].
И, ово је прво место које заслужује наслов: Нема опуштања!
ГЕОПОЛИТИЧКИ ПОТЕЗ
Друго, уговор за кредит за изградњу српске деонице Јужног тока, после сусрета са Путином, постао је повољнији за Србију: према наводима српског премијера, првобитно је било предвиђено да кредит у износу од 765 милиона евра Србија плаћа на другчији начин уз знатно вишу каматну стопу од сада договорене 4,25 одсто: „Успели смо да променимо начин плаћања и оставимо каматну стопу од 4,25 одсто и за то дугујемо велику захвалност руској страни, која нам је дала и 50 одсто од грађевинских радова и 40 одсто од укупних радова“. [4] Притом, кредит Србија неће враћати у новцу, него кроз транзитну цену гаса.
С тим у вези, Уговор који превасходно има финансијски и привредни карактер, онда и геополитички, показао је да пријатељске односе међу две земље, историјски засноване на братској сарадњи и помоћи, тешко могу да умање прекоокеанска замешатељства. Наиме, Србија је добила (до сада) најповољније услове јер је показала да стоји уз Русију у њеним тешким тренуцима (одбијањем да се придружи санкцијама наложеним од Вашингтона и Брисела), подједнако како је Русија показала како изгледа братска помоћ и подршка брзим реаговањем када је Србија до гуше била потопљена. Као што видимо, ништа се не заборавља у односима међу државама.
„Ми не само да помно пратимо како се развија ситуација у Србији него се и трудимо да активно учествујемо у развоју пре свега у трговинско-економској сфери. Имамо добре заједничке пројекте, али још веће могућности“ [5], нагласио је председник Руске Федерације током разговора са премијером Србије у Москви. Те веће могућности, како неки медији у Србији сазнају, односе се и на проширење зоне слободне трговине, реструктуирање Србијагаса, оснивање радних група поводом даљих преговора о рудној ренти [6]: „Разговарали смо и о многим другим стварима и о великом трговинском центру овде у Москви и о раду наших грађевинских компанија. Међутим, морамо пре тога да направимо овде озбиљне грађевинске компаније, да направимо некакав конзорцијум, да се не срамотимо више на сваком месту“ [7], рекао је Вучић.
Није на одмет да подсетимо, када је реч о српском раднику и предузећу, да се још није десило да на печалби у уређеним и јасно дефинисаним системима ни радник ни предузеће оставили „сраман“ утисак. Напротив. Уколико се буде успоставио систем, онда ће и марљивост и озбиљност подједнако као и преданост послу бити реална последица, зар не?
Али о томе, неки други пут. Овом приликом, после потписаног Уговора од националног интереса за Србију, која ће, све су прилике, постати енергетско чвориште и преко чије територије ће у дужини од 422 километра до краја 2016. потећи око 41 милијарда кубних метара гаса, морамо да напоменемо које ће се све евр-атлантске неприлике надвити над Србију. Управо на овом месту наслов овог текста носи специфичну тежину.
СРБИЈА НА МЕТИ ХЛАДНИХ РАТНИКА
По повратку из Москве српског премијера (како се и очекивало) сачекали су одлазећи европски комесар Штефан Филе, парламентарц немачке ЦДУ Шокенкоф и бројне друге (пре)поруке упозорења. Једна од упечатљивих била је и (пре)порука Џејмса Кер-Линдзија [8], који је званичницима у Србији поручио да би требало „да пронађу начин да увере неке скептичније чланице Европске уније да Србија у будућности неће бити представник руских интереса у ЕУ (…) Русија је свесна какав би одговор био уколико би рекла Србији да бира између европске интеграције и ближих економских и политичких односа са Москвом (…) јер ће се поједини у ЕУ питати може ли јој се веровати и да ли се она понаша као тројански коњ Кремља“ [9], био је изричит Кер-Линдзи.
Како ово треба да разумеју и Русија и Србија? О каквом одговору говори Линдзи? Украјинском?
Не треба никако сметнути с ума да је у моменту пред банкрот Украјине, Јанукович прихватио конкретну и далеко повољнију помоћ са руске стране која је требало да омогући да ова многољудна земља преживи – добио грађански рат, потпомогнут из САД. Да ли Кер-Линдзи најављује сличан сценарио за Балкан? Онда не можемо а да, следећи просту логику, поставимо питање шта је с чланицама ЕУ, попут Аустрије и Мађарске, које су потписале уговор о изградњи својих деоница Јужног тока? Очекује ли и њих дестабилизација? Наравно, британски аналитичар би (ваљда) требало да зна да свака криза има свој каскадни ефекат. Или мисли да је његово острво далеко попут прекоокеанске корпоративне државе познатије као САД?
Ништа даље од британског аналитичара, али с више дипломатског такта, био је шеф делегације ЕУ Мајкл Девенпорт који је подсетио да би „Србија као кандидат за чланство, требало да постепено усклађује своје спољнополитичке позиције са ЕУ“. [10] Какве су то позиције видели смо управо на примеру Украјине, где је ЕУ склизнула у средњи век самим тим што није осудила ратне злочине почињене над недужним цивилним становништвом у Украјини.
Коначно, ускоро одлазећи амерички председник упутио је оштру поруку ЕУ изражавајући незадовољство поводом „млаког“ става по питању Украјине. [11] Док Немачка покушава да левитира између чекића и наковња, с једне стране, јачајући савез с Пољском у наоружању а по војној директиви америчке команде НАТО; с друге стране, одбацујући могућност замрзавања спољнотрговинске сарадње с Русијом. Та права, на први поглед, дипломатска шизофренија иде дотле да министри у Меркеловој влади поводом последњег шпијунског скандала Америци поручују: да се над толико (америчких; прим. аут.) глупости човек може само расплакати. [12] Вероватно од смеха.
Блиском и Далеком Истоку, као и Северу Африке, Украјини због тих истих глупости апсолутно није до смеха, као ни немачкој канцеларки, која зна на шта је све корпоративна Америка спремна. Наиме, током посете српског премијера Берлину, сазнали смо да се Меркелова, када је реч о Балкану, итекако прибојава украјинског сценарија. Управо из тог разлога жели чешће сусрете са лидерима балканских земаља на високом нивоу. Први од тих предвиђен је за месец дана.
Тако Балкан, као и увек, чекају врло турбулентна времена: у октобру избори у Републици Српској, Македонија куља као под поклопцем узаврелог лонца и, наравно, ту је и НАТО ентитет тзв. Косово, за Америку увек спремно на ново злочиначко удруживање. Како ће се Србија у свему томе снаћи – није баш најјасније. Посрнула привреда, најављени синдикални протести и ко зна шта још врло су клизаво тле за малу државу која се нашла на мети хладних ратника у сред енергетског рата!
Једно је сигурно: За Србију (тек сада) нема опуштања.
_________
Упутнице:
[1] http://fakti.org/rossiya/juzni-tok/potpisan-ugovor-o-gradnji-juznog-toka-kroz-srbiju
[2] Исто.
[3] Исто.
[4] rts.rs
[5]http://www.danas.rs/danasrs/politika/vucic_i_putin_postigli_dogovor_o_juznom_toku.56.html?news_id=285064
[6] Исто.
[7] www.rts.rs
[8] Истраживач из Лондонске школе економије и политичких наука (LSEE).
[9]http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=07&dd=10&nav_category=206&nav_id=874881
[10] http://www.kurir-info.rs/vesti/politika/devenport-srbija-da-uskladi-spoljnu-politiku-sa-eu-clanak-1457943
[11] http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Obama-nezadovoljan-Evropljanima.sr.html
[12] http://www.blic.rs/Vesti/Svet/479711/Sojble-Nad-tolikom-gluposcu-covek-moze-plakati
(Фонд стратешке културе)
