Прочитај ми чланак
(Политика)
Дефинитивно је све било другачије пре 12 година, када је Иван Тасовац крочио у Београдску филхармонију. Укључујући и његову фризуру. Додуше, блајхао се он и тада, као млађани директор, али ваљда није био довољно рашчупан, те и сада, у 47. години, држи да је то круцијални разлог због чега тада Филхармонију нису слушали ако не као Ацу Лукаса, а оно бар као Ацу Пејовића. Затекао је тада Тасовац свега 39 меланхоличних годишњих претплатника. Ваљда су се људи склањали од пљуска.
У сезони 2012–13, чланску карту Филхармоније закупило је 4.290 фанова класике, у које Тасовац, онако калуђерски скроман, не рачуна улазнице продате за појединачне концерте. Хајде, замислите сада земљу Србију у којој извођаче концертне музике гледа више људи него Звезду и Партизан заједно?
Ако је, дакле, успео да убедаченим виолинистима убризга енергију „Београдског синдиката“, шта би се тек догодило да управља Министарством културе? Тако су помислили Александар Вучић и Ивица Дачић, када су почели да заједнички убеђују натапираног, ексцентричног менаџера, који изгледа као да је ставио прст у покварени штекер, да се прихвати ресора културе у ремонтираној Влади Србије.
Али, то је само спољашња манифестација бунтовног, трофазног уметника, који је Београдску филхармонију окренуо наопачке. Чувени пијаниста произведен је у светском московском конзерваторијуму „Чајковски”, па и тај руски линк набацује још једну контроверзу на драматуршки сложени лик Фантома из Филхармоније, који је, слажу се једногласно сви „културни радници” – од уличних свирача до академика – успео немогуће: да земљи, чије ћерке сањају да имају ноге, груди и дигитрон Наташе Беквалац прода, за све паре, Шопена и Штрауса.
Тасовац је дуго преговарао и са Ивицом и са Ацом о условима уласка у каљугу српске политике јер су сва тројица од почетка претпостављали да би његова појава у Другом дневнику, у фотељи између Веље Илића и Јована Кркобабића, заиста представљала културолошки шок. Додуше, прилично забаван. Бирачи, наиме, не би знали да ли је реч о седници кабинета или светској франшизи „Ја имам таленат”.
Међутим, сва тројица су знали још нешто: да осим џепова, за шта је задужен млади Лазар у ресору финансија, треба напунити и испражњене душе грађанки и грађана овдашњих, те је ресор културе, судећи по избору Тасовца, један од приоритета монтажне владе. Овде бих цитирао самога себе: Тасовац ће за нову владу значити исто што и Страдивари за Кремону: озбиљност, уметничку екстраваганцију и елитизам глобалних размера.
Али, новац је, као у свакој опери с тужним крајем, кључни разлог заплета. А лове у буџету за културу, нема па нема.
