Pročitaj mi članak
Вук Драшковић апсолутни је рекордер по времену проведеном на челу странке, а у стопу га прате Сулејман Угљанин, Ненад Чанак и двојица Војислава – Шешељ и Коштуница
Књижевник и политичар Вук Драшковић, који је на челу СПО већ 23 године, има најдужи лидерски стаж у Србији, а њему уз раме су први човек ЛСВ Ненад Чанак и председник СДА Санџака Сулејман Угљанин.
Са више од две деценије страначког председниковања могу да се похвале још само двојица Војислава – Шешељ и Коштуница, чије су политичке партије настале у другој, односно трећој години обновљеног српског вишестраначја. Ова петорка и даље суверено влада својим партијама, а заједничко им је и то што су страначки ангажман почели као опозиционари, али су током политичке каријере сви пробали и колач власти.
На Бадње вече 1989. године, књижевник Вук Драшковић је заједно са угоститељем из Нове Пазове Мирком Јовићем основао Српску народну обнову, прву српску националну странку у Југославији. Некадашњи члан Комунистичке партије Југославије појавио се те 1989. пред ТВ камерама, упирући прстом на мапу СФРЈ и делове тада још заједничке државе у којима су Срби чинили већину. Са дугом брадом и косом, што ће бити његов заштитни знак током деведесетих, одмах је скренуо пажњу на себе. Једни су га обожавали, други мрзели, али чињеница је да никог није оставио равнодушним. Осам година касније више није имао препознатљив имиџ – скратио је браду и ошишао се, али се чини да је “нови Вук” тада променио не само длаку, већ донекле и ћуд.
ВУК И ШЕШЕЉ НИКАД ЗАЈЕДНО НА ВЛАСТИ
Убрзо по разлазу са Јовићем, Драшковић је своје отцепљено крило СНО удружио са Српским слободарским покретом свог кума Војислава Шешеља и 14. марта 1990. основао Српски покрет обнове. Два месеца касније, дошло је до одвајања Шешељеве струје, од које је најпре створен Српски четнички покрет, чија је регистрација одбијена, а затим и Српска радикална странка.
Званична верзија гласила је да су се Драшковић и Шешељ разишли због “различитих политичких уверења”, али се шушкало да је спор настао, добрим делом, и око новца који је донирала дијаспора. Кумови су тако постали љути непријатељи, а куриозитет је да заједно на власти нису провели ни један једини дан! Војислав Шешељ, некадашњи четнички војвода, “шуровао” је са Слободаном Милошевићем још 1993. године, подржавајући Владу Николе Шаиновића, да би пет година касније и званично постао део власти.
“Краљ тргова”, међутим, у власт, и то савезну, ушао је тек у јануару 1999. године, али је његов “брак” са социјалистима (српским и црногорским) трајао свега стотинак дана. Из Владе Момира Булатовића “најурен” је усред НАТО бомбардовања, зато што је Милошевића оптужио да ратно стање користи за обрачун са политичким неистомишљеницима. После петооктобарских промена, Драшковић је у два наврата био део власти – у првој Влади Војислава Коштунице (2004-2007) и у кабинету који је предводио Мирко Цветковић (2008-2012).
НА СТРАНАЧКИМ ИЗБОРИМА БЕЗ ПРОТИВКАНДИДАТА
Некада најјача опозициона странка прошла је кроз “мали милион” расцепа и подела, али лидер СПО ни на једним партијским изборима није имао противкандидата. Колико је пута Вук Драшковић “смењиван” са позиције шефа странке више нико ни не броји, селили су га и у амбасадоре, слали у политичку пензију, али је Вук преживео сва искушења, чак и оно када је СПО постао ванпарламентарна странка јер није успео да прескочи изборни праг.
Политичка каријера Војислава Шешеља последњих десет година одвија се, ако се то уопште може тако назвати, у притворској јединици и судници Хашког трибунала. Шешељ и даље руководи странком, која се у међувремену свела на свега неколико процената подршке и коју су напустили готово сви његови најближи сарадници формирајући 2008. године Српску напредну странку.
Нема сумње у то да ће Шешељев повратак из Хага, који се очекује средином године, усталасати политичку сцену Србије, али је исто тако извесно да о рејтингу који је имао пре добровољне предаје Међународном суду за ратне злочине може само да сања.
“МЕНЕ СУ ИЗВИКАЛИ ЗА ВОЂУ, КАО СТАРИЈЕГ И ИСКУСНИЈЕГ”
Некадашњи професионални музичар и декларисани аутономаш Ненад Чанак политичку каријеру почео је у лето 1990. године оснивањем Лиге социјалдемократа Војводине. Партија је, иначе, основана као огранак Социјалдемократског савеза Југославије за покрајину, а објашњавајући касније како је ушао у политику, овај рођени Панчевац је рекао:
– Мене су моји другови позвали рекавши да праве партију и да су тројица. Имали су идеју о социјалдемократској партији, али нису имали некога ко ће да им буде вођа. Мене су извикали за вођу, као старијег и искуснијег, и тако је све кренуло. Тако сам ја ушао у политику, стално рачунајући да ћемо ми ове мало да излупамо, па ће то онда да преузму мало озбиљнији.
Познат по егзибицијама, бројним аферама и тврдим антинационалним ставовима, Чанак је непрекидно у жижи јавности иако баш и не може да се похвали значајнијим политичким утицајем. У децембру прошле године поново је изабран за председника ЛСВ, и то као једини кандидат.
Актуелни министар без портфеља Сулејман Угљанин у политичко небо “полетео” је средином 1990. године са оснивачког митинга Странке демократске акције Санџака на Градском стадиону у Новом Пазару.
Угљанин, међутим, није све време активно водио странку, јер је период од 1993. до 1996. провео у Турској, избегавајући суђење због наводног угрожавања територијалног интегритета бивше СРЈ, нелегалног наоружавања, формирања паравојних јединица и покушаја стварања независне државе Санџак.
Првооптужени Угљанин амнестиран је 2001. године одлуком тадашњег председника СРЈ Војислава Коштунице, а на функцији министра без портфеља налази се у последње две Владе.
ОД КАБИНЕТСКОГ ЛИДЕРА ДО НАРОДНОГ ВОЂЕ И НАЗАД
Војислав Коштуница, човек који је, уз предизборни слоган “Ко сме да вас погледа у очи”, на историјским изборима 2000. године победио Слободана Милошевића, страначки је активан још од краја 1989. Са групом интелектуалаца тада је формирао Демократску странку, али је лидерску палицу задужио тек 1992. године напуштањем ДС и оснивањем нове партије – Демократске странке Србије.
Некадашњи председник СРЈ и премијер Србије у два мандата прилично је оспораван због начина на који је водио странку, али и државу. Подругљиво су га називали “кабинетским лидером”, алудирајући на његово “штанцовање” саопштења и изостанак директне комуникације са “народом”. До “изласка на црту” Милошевићу, што је, кажу упућени, прихватио невољно и на инсистирање Зорана Ђинђића и дела међународне заједнице, Коштуница је уживао подршку између пет и десет одсто бирачког тела. Свргавање Милошевића са “трона” донело му је готово нестваран скок популарности, па је тако други најпознатији Војислав међу српским политичарима почетком 2001. године имао рејтинг као његов претходник на месту председника СРЈ раних деведесетих.
Ипак, Коштуница се очигледно није снашао у улози “божанства”, па је “обрнуо круг” и вратио се на једноцифрени рејтинг. Позиција шефа странке никада му није била озбиљно угрожена, а партијски избори у ДСС, као и у осталим странкама, представљају чисту формалност. Изузетак је само Демократска странка, која је од свог оснивања 1990. године променила чак петорицу председника.
(Никола Којић, Телеграф)
