Pročitaj mi članak
(Петар Искендеров)
Заседање Европског парламента које је почело 13.јануара, постало је први крупни европски форум коме као актуелни председник ЕУ председава Грчка.[1] Први знаци већ говоре да Атина намерава да у спољнотрговинске приоритете Брисела унесе битне промене. Конкретно – грчка влада има намеру да преусмери одговарајући правац развоја Европске уније са Истока на Југ. То значи да пажња ЕУ јача према региону Средоземља и да се ЕУ истовремено одриче форсираног усмеравања на програм „Источно партнерство“. Овакав прилаз одговара објективној ситуацији у региону, али истовремено прети новим геополитичким „размирицама“ у редовима саме Европске уније.
„Јужни суседи“ ЕУ за нас имају огроман значај, баш као и за саме те земље. Литванија, чије је председавање завршено, била је фокусирана на „Источне суседе“ – на Украјину, Јерменију и тд.“ – такву изјаву је у интервјуу грчкој информационој агенцији АНА-МПА дао Евангелос Венизелос, вицепремијер и министар иностраних послова Грчке. По његовим речима Грчка ће у периоду свог председавања ЕУ „да стави акценат“ на „јужне суседе“ Европске уније и да активно развија односе управо са тим регионом.[2] При том је грчка влада одбила да укључи и реализацију циљева програма и „Источно партнерство“.
„Добро су нам познате наше основне обавезе, и ми смо спремни да свим скептицима покажемо да без обзира на своје проблеме Грчка још увек може да извршава своје функције председника“ – подвукао је Венизелос, циљајући на изјаве које се чују из бриселских предсобља да Грчка, која још увек преживљава финансијску кризу ме може да буде у стању да адекватно представља, и још горе од тога – води – Европску унију.[3]
Како би се боље схватила суштина садашњих „померања“ у Европској унији треба подсетити да су у њој још од почетка друге половине прве деценије 21.века активно почели да ничу регионални програми и „одмеравања“. При том је свако подручје стекло свог европског тутора.
„Најпровиднији“ су били циљеви „Северног правца“ који су значајно старији од већ помињаних. Тај програм је као важан правац спољне политике ЕУ први пут објављен на највишем нивоу на заседању Савета ЕУ у Луксембургу 1997.године. Следеће године „Северни правац“ је добио конкретнију форму у облику одлуке Европске комисије. За главне циљеве програма проглашени су решавање проблема и реализација могућности који постоје у региону, а који се односе на северне државе-чланице ЕУ и земље такозване „Европске економске зоне“ (Исланд и Норвешка), као и на Русију.
Акценат је у почетку стављан на помоћ Балтичким земљама ради њиховог ступању у Европску унију. А када су 2004.године Латвија, Литванија и Естонија примљене – главни посао програма „Северни правац“ је постала екологија. Мада и еколошка питања често добијају политички карактер, ипак „Северни правац“ има карактер који је лакше прогнозирати од осталих сличних њему програма Европске уније.
За разлику од „Северног правца“ „Источно партнерство“ и „Јужни суседи“ имају много израженији геополитички карактер. Пољска и Шведска су 2008.године добро прорадиле „Источно партнерство“ које је у почетку тежило учвршћењу позиција Европске уније у републикама бившег Совјетског савеза са циљем да се прекину њихове везе са Русијом. Што се тиче „Јужних суседа“ – тај програм иде раме уз раме са ширим пројектом -„Средоземним савезом“ кога је отприлике у исто време разрадио тадашњи председник Француске Никола Саркози. Француски председник је сматрао да „Средоземни савез“ треба да учврсти позиције његове земље у широком геополитичком региону од Марока на западу до Сирије на истоку. „Средоземни савез“ и „Јужне суседе“ који су као програми блиски, Европска унија је разрадила још пре крвавих догађаја у Либији и „арапског пролећа“ које их је пратило, али се испоставило да се посебно добро могу искористити у условима све јаче нестабилности у читавом региону Северне Африке и Блиског Истока.
Осим поменутих програма и њихових тутора у Европској унији постоји још један центар моћи – то је Немачка. Берлин је врло скептичан и према „Источном партнерству“, и према „Средоземном савезу“, јер се плаши да ће се Европска унија увући у опасне игре, пуне политичких и финансијско-економских трошкова. Конкретно, Немачка инсистира да Европска унија себе не обавезује никаквим конкретним обавезама у вези са пријемом у њу земаља-учесница „Источног партнерства“ на челу са Украјином. Ту Берлин ужива подршку Париза. А како би се изнивелисала активност Француске у Средоземљу, Немачка наглашава активну политику ЕУ на Балкану, где немачке дипломате и војна лица још од деведесетих година прошлог века играју изузетно важну улогу.
У таквим условима“дрејф“ приоритета Грчке на месту председавајућег ЕУ на јужни правац доказује намеру Атине да игра активнију и сложену игру. Јер управо у време Саркозија формирана је антикризна оса Француске и Немачке, неповољна за Грчку, јер је од „проблематичних земаља ЕУ захтевала драконске мере у буџетској економији. Долазак на власт Франсуа Оланда је Француску претворио пре у поборника супротне стратегије, која тражи да се производња и потрошња у еврозони стимулишу преко финансија.
У таквој ситуацији зближавање Атине и Париза на међународном пољу, које се већ осећа, лако је објашњиво. Такође, Грчка је и историјски и географски упућена на Средоземље. Улогу је одиграла и стварна пропаст инсистирања на „Источном партнерству“ кога се у 2.полугођу 2013.године Литванија потпуно придржавала. Без обзира на све напоре Виљнуса, Варшаве и других главних градова Европе, Европска унија није успела да убеди Украјину да потпише споразум о придруживању Европској унији, што је последњих година постало најкрупнији геополитички пораз Брисела у његовим антируским играма. А Грчка, већ по традицији, подржава конструктивне односе са Русијом, и зато је њен недостатак жеље да форсира „Источно партнерство“, ако се тако гледа, потпуно разумљив.
Без обзира на све речено, уопште нема разлога да се помисли да ће поборници „Источног партнерства“ седети скрштених руку. Уосталом, и сама Грчка финансијски превише зависи од Европске уније, да би веровала да ће моћи да води потпуно самосталну политику. У таквој ситуацији су врло интересантне идеје дошле од британских новина The Financial Times. У њима пише да је „Европска унија дужна да учини највише што може“ да не би дошло до јачања нових расцепа између Истока и Запада. Зато Брисел, са једне стране, „не треба да се склања, како је до сада радио, од тога да земљама „Источног партнерства“ омогући да у будућности постану његови пуноправни чланови под условом да испуне све захтеве који им се поставе.“ А са друге – ЕУ је „дужна да пронађе начине да усагласи прописе трговине“ који важе у Европској унији са онима у Евроазијском савезу. Због тога „када немири у Украјини престану, Европска унија треба да размотри могућности да се започну трилатерални преговори са Русијом и Украјином, као што то предлажу Москва и Кијев“ – пишу британске новине.[4]
У суштини , алгоритам који предлаже The Financial Times предвиђа одустајање од политизације спољнополитичких програма Европске уније и прелазак Брисела на конструктивну сарадњу са својим партнерима, укључујући ту и Русију. Рекло би се да председавање Грчке може да постане добра база за реализовање таквих идеја.
[1] ИНТЕРФАКС 13.01.2014 00:10
[2] ИНТЕРФАКС-УКРАИНА 09.01.2014 16:35
[3] ИТАР-ТАСС 13.01.2014 00:02
[4] The Financial Times, 02.01.2014
(Фонд стратешке културе)
