Pročitaj mi članakOkupacioni režim, koji u rečima građana vidi opasnost, mrtav je. Ne bori se on za državu, bori se samo za sebe. Takav režim zloupotrebljava emocije i odgovornost naroda prema teško stečenoj državi mešajući sebe sa državom. Nažalost, državu je stekao narod u trenucima kada se većina članova sadašnjeg režima useljavala u stanove ili besposličila po hotelima. Kako su ispoljavali nenormalno ponašanje u najtežim trenucima za državu, tako se ponašaju i danas.
Појединац није држава, нити ће икада бити. Стога, рећи да је в.д. председника – држава, није ни тачно ни нормално: држава је изнад свих наших живота, врлина, циљева, идеологија, интереса, страхова, подела.
Политичке игре око протеста грађана, одржаног на Сретење против француско-немачког плана за Косово и Метохију, захтевају дискусију о злоупотреби народног незадовољства и свих облика протеста од стране режима. Већ више од деценију посматрамо како се, за потребе дневнополитичких тема, власт директно или кроз опозицију, поиграва са народном енергијом незадовољства, надом, љубави према домовини, саосећањем за патњу и муку других. Бруталност, са којом се режим игра са фундаменталним осећањима грађана, говори, не само о потпуном одсуству емпатије гонича робова, већ и о извору и природи захтева који они реализују.
Окупатор је неморалне и посрнуле особе поставио на леђа народа, како не би морао нигде да бежи нити да се брани. Потпуно разоружаним грађанима, од којих су силом отете све полуге одбране (и преведене под управу окупационих држава), остављен је терет издржавања тих истих алата одбране колонијалних интереса. Стотине хиљада робова-подофицира, распоређених по полицији, војсци, обавештајним службама, судовима, тужилаштвима, извршитељима, комуналној полицији, државној администрацији, итд. свакодневно исисавају последњу снагу грађана. Ти паразити, чак и да не раде ништа, а обично својим радом само штете, непотребан су терет на леђима грађана, исисавају крв потребну за отпор.
У гореописаним околностима сваки атом побуне је драгоцен. Ваља га гледати као малу жишку која више личи на наду него на стварност. У ужасним и нехуманим условима у којима живимо има веома мало шансе да се тај атом развије у пламичак, а камоли у озбиљан пожар који може да запрети мултимилијардерима на власти. Међутим, слаб карактер властодршца, ни тако малу наду не дозвољава, већ брутално оставља народ без ватре и светла. Окупаторима одговара такво стање, јер не морају себе да излажу ризику и штети, очигледно изненађени бруталношћу гонича робова, које су изабрали да глуме власт.
Прва линија одбране окупационог режима је лажна опозиција. Видимо гурање владајућих организација и појединаца (Вучић, СНС) према политичком центру, тако што се на десну страну угуравају партије лажне опозиције. Њихови лидери ћуте и не реагују на претње, које њиховим организацијима долазе из власти, већ неубедљиво негирају вулгарно измишљене оптужбе власти, које и мало дете уочава. Власт их гура на сцену, надајући се да ће поново изварати грађане. Народ им се смеје!
Још један алат одбране власти, а истовремено преваре народа, јесте упумпавање ауторитета партијама лажне опозиције Очигледно се ствара слика да су оне толико против власти да су спремне да иду на крв и нож. А сви знамо на шта су спремни да оду код владара – спремни су на понижење и послушност ради личних материјалних интереса. Није битна истина у изјави, битна је порука.
То су партије које су пристале да у народну и београдску скупштину, по наруџби власти, прошверцују приличан број посланика, који су у суштини део владајуће странке, било директно, било прерушени у друге покрете и партије. У народу су лидери партија (и руководство), који су пристали на овај посао са режимом, прозвани „скупштинске муле“, по узору на несретнике (у жаргону названим „муле“), који за паре гутају наркотике и у свом телу их шверцују кроз граничну контролу. Очигледно је да ће опозициони „лидери“ уживати на тим местима, све док не постижу никакве резултате у борби за своје организације, прецизније против власти. Међутим, тужилаштво није у овим поступцима видело знаке тероризма.
Слобода збора и говора мора бити црвено слово. Шта више, грађани морају имати обавезу да јавно кажу шта мисле. Само тако се доказује лојалност, љубав и поштовање према домовини. Кости милиона жртава, које су уграђене у темеље Србије, већ деценијама расипају кривоклетници и климоглавци својим срамним понашањем.
Жалосно је да у једном искреном и добронамерном инвалиду – новинару, као што је Дејан Златановић, режим види терористу. На нама је да се замислимо, како смо дозволили себи да тај човек, са толико терета на својим плећима, успе да створи малу рупицу у дебелој скрами лажи и превара, којом је режим прекрио комплетан живот у Србији, а ми то нисмо успели, са много мање терета и спутавања!
Колико новинара је нашло храбрости да посведочи истину: у нашој земљи су милиони понижених, гладних, опљачканих, беспомоћних, уморних и обесправљених грађана Србије. Те људске судбине сакривају охоли мега-медији које режим финансира из пореског новца узетог од тих истих грађана. Сваки дан слушам: „Колико пара новинари траже да посведоче истину?“
Истовремено, лицемерни режим не види терористичку претњу у 32 милијардера у Србији, стотинама мултимилионера, милијардама које се краду из пореске касе сваке године, па се због тога затварају школе и грађани немају са чим да се лече. Режим не види тероризам у Рио Тинту, Линг Лонгу, Зи-Ђину, који нам уништавају животну средину и односе рудна богатства; београдском метроу поклоњеном странцима, аеродрому, националном стадиону, аутопутевима за чију изградњу се узимају абнормални кредити; терористичким концесијама француским, немачким, америчким и канадским компанијама, које наша власт финансира од пореског новца грађана. Не види тероризам у злочину да 75.000 људских душа у Зрењанину (плус животиње) две деценије нема пијаћу воду, у нелегалним кућама на државној земљи изнад рени бунара у Београду, затрованим рекама, отетим потоцима, обријаним шумама, разореном ЕПС-у?!
Питам полицију и службе: Зашто дозвољавате да вас окупатор користи као чекић којим дроби главе ваших сународника и ваше фамилије?
Питам судије и тужиоце: Зашто својим понашањем чувате пакао у који су натерани милиони грађана Србије?
Питам извршитеље: Зашто пристајете да за било које новце спроводите терор над измученим народом у име окупатора?
Питам професоре, академике, лекаре, правнике, инжењере: Зашто нисте са својим сународницима?
Питам криминалце и хајдуке: Знате ли одакле сте потекли? Зашто први пут у хиљадугодишњој историји нисте са својим народом?
Није само народ крив за дно у коме се нашао – ослањао се на вас!
Када политичар себе ослободи обавезе да говори истину, истог тренутка је ослободио тужиоце и судије обавезе сведочења истине у оптужницама и пресудама према грађанима. Стога, дозволити слободу збора и говора је најмање што можемо да, као одговорно европско друштво, учинимо за себе. Не за жртве, њима је драгоцено време већ неповратно уништено, већ за себе!
Режим би требало да нађе снаге да прихвати истину – његов део историје је завршен. Шансу, која се добија једном у хиљаду година, прокоцкали су за сребро, ђинђуве и дроње. Уместо у народне песме, њихова имена одлазе у вечну срамоту!
Ако режим не успе да савлада себе, увући ће целокупно друштво у спиралу која се по правилу завршава насиљем. Насиље ће купити време лоповима да уживају у опљачканом, а окупатору дати прилику да инсталира новог гонича робова за ког су свесни да и на покраденим изборима нема никакве шансе. Мирно решење политичке кризе одговара само грађанима Србије.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 19, 2023
