Прочитај ми чланак
(Видовдан)
Баронеса Кети Ештон и Европска унија се нису показали онолико објективно колико су то српски преговарачи очекивали. Врли „Европљани“ се нису показали као гарант компромиса који подразумева политички притисак на Приштину.
Читава стратегија Приштине, уз подршку САД и ЕУ била је на сламању државних интереса Србије. Показало се да је „владар из сенке“ заправо администрација САД.
Током свог боравка у Бриселу заменик помоћника државног секретара САД Филип Рикер одређивао је динамику политичких ставова Приштине, што је омогућило Хашиму Тачију да лагодно преговара. Кетрин Ештон каже „да је јаз између две стране веома узак, али дубок“, без потврде о новој рунди дијалога. Начелно, Београд и Приштина договорили су да буде основана заједница српских општина на Косову, али Приштина одбија да пружи извршна и законодавна овлашћења која тражи Београд.
Приштина је понудила предлоге у складу с косовским Уставом и законима. То су предлози који би „интегрисали све грађане, укључујући етничке Србе у живот Косова“, али су ови предлози наишли на оклевање делегације званичног Београда. Оклевање је разумно, јер се на тај начин поништава резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација која је била и остала „сламка спаса“ за Србију и Србе на Косову и Метохији. Српска делегација предвођена премијером Ивицом Дачићем показала је да је спремна на дијалог и компромис, али не и на уцене и губитак свих ингеренција на Косову које су дате резолуцијом 1244 СБ УН. Званични Београд и Приштина требало би до почетка наредне седнице да обавесте високу представницу ЕУ Кетрин Ештон да ли пристају на договор, који ће бити основа за њен извештај о додељивању Србији датума за почетак преговора.
Руски амбасадор Александар Чепурин дао је једно логично објашњење: „Формат преговора Београда и Приштине усалгасила је претходна Влада Србије и улогу посредника имала је ЕУ, с чим смо се ми (Русија) сложили“. Амбасадор наставља и каже: „Потом је ЕУ одлучила да, у својству посматрача, (преговорима) прикључи америчког представника (Филипа Рикера), а нас (Русију) нико није звао, па се Србија нашла у веома незгодној и неповољној ситуацији“. На овај начин Приштина је преко јаког савезника, какве су у овом случају САД, притисла и делом уценила ЕУ, али и Србију са концептом „узми или остави“.
Амбасадор Чепурин је у праву када констатује да је Србија у незгодној и неповољној ситуацији и у погледу „формата преговора“ и састава учесника, као и да резултати таквог формата преговора могу бити лоши. Предлог амбасадора је враћање „косовске лопте“ на терен СБ УН и значаја резолуције 1244 СБ УН. Када ЕУ не успева да амортизује максималистичке захтеве Приштине и прихвати минималне захтеве Србије, који би посредно укинули резолуцију 1244 СБ УН прича око Косова и Метохије треба да буде враћена тамо где јој је и место, а то је Савет безбедности УН.
