Pročitaj mi članak
(Фонд стратешке кулутре)
Уколико треба да се прихвати да је главно жариште политичког супротстављања данашњој Европској унији Мађарска, онда је на финансијско-економском плану ситуација у ЕУ још шаренија и опаснија по бриселску бирократију.
У земљама еврозоне се све очигледније промаља рецидив кризе, ако баш нећемо да кажемо – њен нов талас. Према подацима лондонских новина The Financial Times, у програму за спасавање грчке економије појавила се опасна „рупа“ од 11 милијарди евра. Како те новине јављају, до краја текуће године владе европских земаља које су главни власници дужничких обавеза Атине морају да за грчку владу издвоје најмање половину наведеног износа. У супротном, Грчка, па према томе и читава еврозона, могу да се надају озбиљним проблемима. „Уколико инвеститори не буду сигурни да је политика којом треба да се реше проблеми државних дугова поуздана, инвестиције и раст економије неће бити обновљени“ – The Financial Timesцитира изворе из ММФ-а[1].
Главни проблем је у томе, што се ради не само о једноставном издвајању средстава за Грчку, већ и о отписивању дела државног дуга. Према најумеренијим прогнозама ради се о износу од 7,4 милијарде евра у следеће две године. Али, највероватније је да ће донори Грчке морати да отпишу део грчког дуга и већи од наведеног износа. Ако ништа друго, на то позива ММФ. Сада се практично цео грчки државни дуг налази у рукама европских влада, и укупно износи 176% БДП-а. Најважнији „донор“ у програму спашавања еврозоне и њених појединих делова је Немачка.
Али она позива не на отписивање дуга, већ управо на супротан поступак. Федерални канцелар Ангела Меркел и чланови њеног кабинета су убеђени да Грци не треба да рачунају ни на какво отписивање дугова. Јер за ту је земљу у оквиру различитих антикризних програма већ издвојено приближно 250 милијарди евра, инспекционе комисије Европске комисије, ЕЦБ и ММФ-а који редовно посећују Грчку рапортирају да национална влада са успехом извршава обавезе које је преузела на себе, а које се односе на борбу са кризом. Тако да је неопходност да се услови још више ублажују већ прошла.
Логика и ММФ-а, и Немачке има право на постојање. Бесконачно отписивање дугова и остале екстремне мере могу да дискредитују антикризне механизме Европске уније. Осим тога, Немачку крајем септембра чекају нимало лак своји избори, а владајућа десноцентрашка коалиција очигледно није спремна да се разбацује милијардама евра својих пореских обвезника.
Са друге стране, када су већ једном почели операцију „спасавања обичног Грка“, ни ЕУ ни ММФ не могу да стану на пола пута, јер би се испоставило да су досадашње жртве и трошкови били узалудни.
Обично,када две стране не могу да се договоре, у спор треба да се умеша и неко трећи. А „трећи“ ће, по свему судећи, бити Париз. На то је упозорио бивши главни економиста ЕЦБ Јурген Штарк. Успут је, у интервјуу немачким новинама Handelsblatt искритиковао комплетан програм којим је предвиђено да ЕЦБ изврши неограничено откупљивање суверених облигација „проблематичних“ земаља, а који је почео са радом још пре годину дана. Штарк сматра да ће већ ове јесени криза у еврозони да се појача, јер је претходна година изгубљена, а руководство ЕУ није успело да осмисли оно главно – ефикасне методе за управљање процесима у еврозони.
Као резултат – Француска ће своје „специјално мишљење“ саопштити врло брзо. По подацима Штарка, пошто сачека да прођу и заврше се гласне предизборне битке у Немачкој, Париз ће од ЕЦБ и немачке владе (без обзира која ће то бити) да затражи да се пооштре мере буџетске економије и да се истовремено откупе француски дужнички папири – одмах после шпанских и италијанских. А ЕЦБ ће, највероватније, бити принуђена да прихвати те француске захтеве[2].
Јасно је само да нови сукоби неће побољшати политичко јединство Европске уније, као ни економску стабилност еврозоне. За сада руководилац ЕЦБ Марио Драги обећава да ће да настави курс којим је до сада ЕЦБ ишла, и да ће, конкретно, „на дужи временски период“ да сачува ниску каматну стопу. Међутим, ако је веровати Јургену Штарку, тај мир може да постане и „губљење времена“. Треба се само сетити да је немачки експерт свој положај у ЕЦБ напустио 2011.године управо зато што се није слагао са политиком банке у вези са енормним откупом шпанских и италијанских државних облигација.
Какав значај за развој политичке ситуације на простору читаве Европске уније имају наведени маневри и шпекулације? Најдиректнији, и очигледно дестабилизациони. Као очигледан пример могу да послуже драматични догађаји у Бугарској – у земљи која још до скора није била за ЕУ „проблематична“ ни у економском, ни у политичком смислу. Међутим, неспособност и недостатак воље Брисела да пође у сусрет својим бугарским партнерима уз чврсту затвореност претходне владајуће десноцентрашке коалиције са прозападним курсом, довели су у ћорсокак односе Софије и ЕУ.
На то су дошле и сумњиве шеме у сфери пооштравања услова у комуналном систему, у чему су учествовали централно-европски посредници и, у резултату, Бугарска се распала на „леву“ и „десну“ половину, а „златну акцију“ је преузела да спроведе партија турске етничке мањине „Покрет за права и слободе“.
Ако се узме у обзир да је ниво незапослености у Бугарској чак и по званичним подацима Европске уније премашио 12%, а међу младима он износи и читавих 28%, то би значило да управо она има све шансе да на простору Европске уније постане нова Грчка. То подразумева све нове изборе, пораст радикалних расположења, и као резултат – увођење фактичке спољне управе из Брисела на грчки начин. А пролог може да постане и одбијање бугарског председника Росена Плевнелијева од 7.августа да потпише пројект буџета који је припремила левоцентрашка влада[3]. Већ су сада владини експерти снизили прогнозу економског раста земље за текућу годину са 1,9% на 1%, а од тог нивоа до рецесије је остало врло мало. Тако да се жаришта унутрашњих конфликата и отпора у Европској зони буквално пред нашим очима множе.
„Све је очигледније да уколико Европска унија жели да превазиђе текућу кризу никако неће бити довољно да то покушава онако како је до сада радила. Потребна нам је Европа која је конкретнија од постојеће, која је мање реторичка и која има бољи прилаз савременој светској економији. Потребно нам је да се сконцентришемо не само на конкретне елементе политике Европске уније, већ и на то, како та „политика“ да се промени. Такве промене на прво место у плану поступака треба да поставе економски раст“ – ове, врло здраве речи ових је дана изговорио не некакав евроскептик или неки антиглобалиста, већ актуелни италијански премијер Енрико Лета. Наставио је: „Европској унији нису нужне расправе о томе да ли ће се водити чврста економија или економски раст: њој је потребно да буде прагматична…“[4]
Тешко је не сложити се са овом врло самокритичном констатацијом. Али љути нешто друго. Рекло би се да читавих пет година после сазревања садашње економске и социјално-политичке кризе до које је дошло у сопственој организацији, најзад лидерима земаља Европске уније почињу да се отварају очи. А са таквим антикризним реаговањем Европске уније тешко да се може рачунати на њен брз и стабилан опоравак.
