Pročitaj mi članak
(Фонд стратешке културе)
Дуго очекивана одлука јунског ЕУ о почетку преговора са Србијом, као што се и очекивало била је половична, што не значи да је била и безусловна.
Нису случајно толико различите реакције у балканским престоницама поводом овог догађаја и истовременог званичног пријема Хрватске у ЕУ. Оно што је карактеристично – због Хрвата су се највише радовали у Албанији и на Коосмету – видевши у пријему Хрватске посредну подршку исправности антисрпског курса и истовремено позитиван сигнал Тирани и Приштини. Што се тиче Срба, они ће у наредних пола године провести у “висећем” стању, у каквом се у ствари и налазе последњих неколико година.
Није тајна да је Србија обавезана том колизијом, пре свега Немачке – у којој су посланици Бундестага целокупно заседање посветили разматрању српског захтева за пријем у ЕУ. Упркос противљењу чланова Социјал-демократске партије Немачке, Леве партије и “зелених” – законску подршку добила је позиција федералног канцелара Ангеле Меркел. Та позиција у себи садржи мноштво условљавања, па неиспуњавање било кога од тих услова може блокирати спровођење прве “конференције” ЕУ и Србије у јануару 2014. године. По речима госпође Меркел, коначна судбина преговора решиће се на самиту ЕУ у децембру текуће године.
То значи да формална сагласност садашњег самита ЕУ за почетак преговора са Београдом, може бити ревидирана у било ком тренутку. Поготово када имамо у виду да низ услова које је Немачка поставила, допушта широко тумачење – између осталог у вези са распуштањем локалне самоуправе косметских Срба или гаранција да Београд неће ометати европске интеграције Приштине. Поготово је свесно неодређена формулација Ангеле Меркел о “пуној нормализацији односа” између Београда и Приштине, као услова за пријем Србије у ЕУ.[1]
Немачка позиција по питању Србије више је него позната. Главни фактори те позиције су жеља да се учврсти њена улога “арбитра” целе Европе, жеља да се са Србијом “расквита” за два последња рата, неспособност одрицања од “косовског пројекта” у чијој је реализацији Немачка одиграла најактивнију улогу од свих западних земаља, са изузетком САД (а можда и без изузетка). Ни економски интереси се не смеју потцењивати. Иако у овом тренутку индустрија на Космету (која је углавном концентрисана на северу Покрајине) доживљава пад, нема сумње у њен богат потенцијал. На преласку седамдесетих у осамдесете године прошлог века, Космет је тадашњој јединственој Југославији давао 63% прерађеног лима, 60% сребра, 100% висококвалитетне руде хрома.[2] Што се тиче других индустријских грана које нису директно повезане са добијањем и прерадом рудних богатстава – Космет је традиционално познат по производњи електро-опреме. До краја осамдесетих година, обим те производње био је већи од просека остатка Србије заједно са Београдом.[3]
Додатни фактор представљају избори за Бундестаг предвиђени за септембар, који онемогућавају владајућој коалицији манифестовање било какве неодлучности и компромиса.
Такође је јасно да су због ове ситуације на добитку и косовске власти. Споразум Београда и Приштине и његово одобрење на највишем нивоу од стране Немачке и ЕУ, омогућило је шиптарским окупаторским властима да решавају своје унутрашње проблеме – у том смислу и њихову организацију локалних избора. Јер немачко руководство није било лењо, па је и ову тачку уврстило у резолуцију Бундестага.
А што се тиче Србије, разлога за оптимизам овим поводом, много је мање. По информацијама којима располажемо, Запад и албанске власти на Космету намеравају да максимално искористе наредних шест месеци, како би “извукли” од српских власти нове, за њих максимално тешке уступке – превасходно оне уступке који се тичу међународно-правног учвршћења једнострано проглашене косовске независности. На првом месту је добијање статуса посматрача или чак пуноправног члана ОУН за Приштину.
Извори у Бриселу наглашавају да сама ЕУ као организација “не може поднети такав захтев” Београду, међутим, то могу урадити појединачне државе-чланице ЕУ.[4] Постављање одговарајућих услова у оквирима те исте немачке концепције “пуне нормализације односа” Београда и Приштине, очекује се у септембру – у оквиру редовног заседања Генералне скупштине ОУН. За Запад је изузетно важно да примора Србију да на сопствену иницијативу уклони противљење за чланство Косова у ЕУ – јер ће то у значајном степену обезвредити принципијелну позицију Русије по питању Космета.
Председник Србије Томислав Николић је насталу колизију око пријема Косова у УН оценио прилично глатко. По његовој оцени, услови које је поставио Бундестаг, “мотивисани” су идејом за признавање независности Косова.[5]Чему чуђење – у наредним месецима Србија ће се не једном сусрести са слично “мотивисаним” захтевима, који ће, корак по корак, урушавати основе српске државности.
