Postalo je očigledno da se u Srbiji ekonomski i društveni problemi rešavaju glupostima, koje se ispaljuju u javnost, kako bi se njima narod danima jalovo besomučno sprdao, umesto da izađe na ulicu i smeni vlast!

Да би пет милиона грађана натерао да верују у оно шта сам зна да је тешко веровати, сви његови војници морали су да докажу своју лојалност једући пред камерама паризер. Чак и они који то никада нису пробали! Друштвене мреже, медији, сви су дали свој допринос да се данима прича о паризеру. Сви су бесомучно смишљали форе и фазоне на рачун њега и његовог паризера. Једноставно, целокупан друштвени живот и сви ресурси су се посветили паризеру!

Све смо сазнали о паризеру, само одговор на неколико „небитних“ питања нисмо: Да ли је главна компонента тог производа отпад од прераде пилећег меса у коме се налази највећа концентрација штетних материја (седатива, антибиотика, токсина, хормона раста) отрова изузетно опасних по здравље човека? Да ли је тај отпад у већини држава ЕУ забрањен за употребу, не само у исхрани људи, већ и животиња? Да ли кланице у ЕУ морају у веома кратком року да се реше тог опасног отпада? Да ли кланице у ЕУ, које морају да се реше овог отпада, морају да плате његово уништавање или депоновање?

И на крају, најважније: да ли је у ЕУ, већ годинама, у оптицају варијанта да ту врсту опасног отпада „поклањају“ или продају лицима из неке од држава у којима не важе никаква правила? Да ли су они, на пример, из Србије!

Да ли постоје лица у Србији која тај опасни отпад увозе (захваљујући бушнојдржавној управи), потом прерађују (захваљујући бушној државној контроли) и коначно продају грађанима и деци Србије (захваљујући бушној тржишној контроли)? То су наша деца, а не деца вечитих министара и чланова режима.

Видели смо то јасно на лицима владара и два вечита министра док су пред камерама јели паризер. Наравно, у случају владара, поново је недостајало кључних два минута, између првог и последњег залогаја. Слушајући свој унутрашњи глас, уместо да зада још један ударац грађанима и доведе их поново у „knock-down“, владар је нехотично задао ударац себи и свом режиму.

Паризер је оголио једну од шема, коју можемо слободно назвати „Вучићева шема“, којом се режим користи како би скренуо пажњу са проблема који могу да угрозе њихов положај. Окидач, којим покреће ланац догађаја на скретању пажње грађана је – глупост. Глупост се најбоље прима у народу, који је нимало случајно, све неписменији. Циљ акције је скренути пажњу, преусмерити незадовољство грађана на канале безопасне по режим, купити време, покрити другу активност или
дешавање штетно по грађане, евентуално отворити простор за неки наредни пројекат. Сценарио нису смислили ликови са купљеним дипломама, али можемо бити уверени да су га откупили од страних агенција плаћајући га пореским новцем  грађана. Него, да погледамо трајекторију ове „Вучићеве шеме“:

Медијска таблета, која се у нашем народу најбоље прима, је – глупост. Њој се чуде, згражавају, зграњују, тражена је у кафанима и на друштвеним мрежама (јерје таква култура комуникације) и зато се и нуди. Глупост у грађанима производи осећање које је политички употребљиво и са којим се може оперисати. Да би порука што даље допрла, гради се медијска супер звезда која је испаљује у
потребној амбалажи. Веома често изречене глупости се подвлаче предметима, бројевима, словима који не морају да истичу кључне речи у поруци. Битно је да се прималац таблете доведе у неравнотежу како би што лакше прогутао медијску таблету.

Ширење заразе обично раде режимски медији. У случају да они то не могу да учине, због претеране вулгарности поруке (нпр. паризер), тај задатак обављају политички војници – функционери преко медија и друштвених мрежа. Државни медији су најбољи носач и дистрибутер заразе. Користи се и опција да се глупост на овим медијима игнорише како би јој се дала енергија на друштвеним мрежама. У том случају се користе додатни маркери као „хоће да сакрију“, „видети пре него се уклони са мрежа“, „коначно откривена тајна“, који побољшавају сварљивост циљној групи. Мешање са истином стимулише „сварљивост“ глупости.

Друштвене мреже су простор где се искључиво одвија политички живот у Србији. Све остало су унапред договорени игрокази који се не могу назвати живот. Политички живот је свесно одгуран на мреже злоупотребом јавног сервиса коме више нико не верује. Мреже шире заразу (глупост) и на њима се обавља стварна интоксикација грађана. Они је коментаришу, деле, умножавају, лајкују, хејтују, итд.

У сваком од поменутих случајева, сами се њом заражавају и уједно заражавају круг својих пријатеља. Генерална тенденција је да се јавно мњење гура у правцу исмевања. То је за окупациони режим најбезопаснији облик испољавања незадовољства. Преусмеравање енергије (незадовољства у народу) на исмевање уместо на борбу, гарантује окупационом режиму безопасност реакције, немогућност окупљања масе на улици, разоружава сваки вид коришћења народног незадовољства од стране стварних политичких противника; лишава протест бројности и одводи у правцу индивидуалних реакција; стимулише индивидуализацију отпора (духовитост захтева индивидуалност), спречава формирање критичне масе (сви се смејемо различитом). Генерално, хумор у отпору окупацији је добар, али само повремено. Ако хумор постане преовлађујући вид отпора, питање је да ли уопште постоји отпор. Сваки протест, који не прави штету окупационој управи и повезаним компанијама, пожељан је – за окупатора.

Анемична реакција „политичких противника“ постало је правило у овим ситуацијама. Када талас стигне до „опозиције“, он је већ формиран, са акцентом на смех, а не на решавање друштвеног проблема. Како политички актери у Србији углавном следе јавно мњење (а ређе интересе грађана и државе), онда им је једино преостало да „узјашу талас“ помоћу штосева, скечева или духовитим покушајима на друштвеним мрежама! То им је уједно и алиби за нереаговање или анемично реаговање. Додатно имобилисана, са императивом политичке коректности, опозицији и јавности преостају само јалови облици протеста који у стварности не доносе промену. Штавише, са сваким новим протестом, без резултата, само се смањује број грађана спремних да изађу на улицу. То се и
тражи – протест који није политичка опасност за окупациони режим!

Тема се црпи до краја и вози се до последње капи „горива“. Циљ власти није суочавање и решавање проблема друштва и државе, већ куповина времена како би се што дуже седело поред пореске касе и одлучивало о државним ресурсима. Тема, која се примила у народу, цеди се до последње капи живота, а веома често и након медијске смрти додатно се још неки пут „прежива“. Проблем је што се за то време животи шест милиона грађана Србије (мање пар хиљада припадника
режима) улудо троше!

На унутрашњем плану, пројекат „паризер“ показао је неколико занимљивих сигнала:

– Видимо колико је низак степен поштовања режима према грађанима: од речника који се користи до начина како се преноси порука. Све је прилагођено слојевима који су најзаступљенији у нашем друштву, обилато користећи популизам. Вирус популизма, који се користи у Србији, много је опаснији него онај са којим су се суочиле државе западне Европе двадесетих и тридесетих година прошлог века. Наравно, сваки популизам је скројен према народу на који се примењује. То је довољан сигнал невоље на хоризонту ка коме идемо или, прецизније, у који тонемо. Ваља нам реаговати што пре како не бисмо прошли као Италија, Немачка и Норвешка, наша три највећа спољнотрговинска партнера. Сасвим случајно, зар не?

– По последицама, прича о паризеру није обично попуњавање рупа у систему, већ показује обрисе озбиљног пројекта. Наредни корак може бити убеђивање грађана да у инсектима има много хранљивих састојака?

– Да су политичари сачували домаћу привреду и тржиште у домаћем власништву, да их нису продали странцима буд-зашто, сада би имали коме да се обрате за помоћ у смањењу цена. Овако морају да тврде за ђубре са рафова да је за људску употребу и шене странцима!

– Масовна подршка политичких војника на мрежама, говори о начину унутрашње организације групе (само се зове политичка партија). Очигледно је да то није искрена подршка, већ искључиво доказ лојалности шефу!

– Уместо да се власт бави животним проблемима и да их решава, она је још једним паризер-пројектом, узалуд потрошила милионе радних дана грађана на препричавање и коментарисање глупости које у нормалном друштву не би биле ни примећене!

– Паризер је несвесно показао озбиљност проблема у коме се налази и режим и друштво, и изузетно опасне намере окупатора према грађанима Србије!

– Паризер је мера наше удаљености од реалности, односно колико нас је далеко од ње, корак по корак, одвукао. Од „златног доба“ до паризера преко везе није прошло ни годину дана!

Питање које стоји у ваздуху је: „Зашто се не решавају суштински проблеми грађана и друштва него се милиони радних сати троше на прежвакавање глупости које намерно сервира режим?“ Режим то ради, јер има јасно саопштену агенду (када је „независним“ изборима доведен на власт у Србији),
зато што не може да решава проблеме грађана, зашто што је стављен на трошак грађанима, али ради у корист странаца, зато што је окупациони план да се прилике у Србији погоршавају како би се што више људе одавде одселило, како би се за џабе дошло до ресурса Србије, како би се простор ослабио и припремио за наредни поход ка Русији, итд. На другој страни, Европска унија се чуди како у Србији више не постоје институције, а сваки пут када јој то одговара, игнорише институције и ставове грађана Србије!

Који је потребан одговор, ако није бесомучно збијање шала?

Режим је покушао да нас превари, проигра, купи време, направи будалама. Да сте на улици, шта бисте урадили оном који поменуто учини? Како нас, својим поступцима, режим учи да поступамо?

То може да то буде акција у два правца:

У првом правцу:

а) забрана увоза отпада од прераде пилетине и свих врста меса у Србију,

б) повлачење из продаје у Србији свих производа који у себи садрже поменуте материје,

в) забрана коришћења поменутог отпада за храну за животиње у Србији,

г) прописно спаљивање о трошку произвођача и продавца свих производа са поменутим опасним отпадом.

У другом правцу:

а) смена свих запослених у Управи за ветерину,

б) смена свих одговорних у Министарству здравља и Министарству пољопривреде,

в) именовање свих одговорних од почетка увоза поменутог отпада, њихово кажњавање и одузимање имовине,

г) накнада штете свим грађанима.

Држава мора преузети одговорност за грађане. Ако, ради сопствене фотеље, могу да чашћавају стотинама милиона еура стране компаније, могу и својим пореским обвезницима да покажу поштовање и раде посао који има је поверен (то је много више него онај за који су плаћени).

И на крају, једна констатација и питање за све нас:

Два, три пута се шалити и спрдати са глупостима које се испаљују у јавност од стране режима је здраво и корисно!

Међутим, да ли стотинама пута тако поступати (када нам наносе штету по живот и имовину) и губити драгоцено време, указује на БЕКСТВО ОД ОДГОВОРНОСТИ или ОДСУСТВО ХРАБРОСТИ?

Вучић трећи пут у седам дана у Нишу: Сви МОРАЈУ на скуп!https://t.co/V5sqxQ7cYF

— СРБИН инфо (@srbininfo) September 14, 2023

Izvor: srbin.info

Oznake: Aleksandar Vučić, dr Duško Kuzović, opasan otpad, parizer