U decembru prošle godine je između Zvečana i Leposavića formiran veliki punkt albanske policije što je primena člana 2 o suverenitetu Kosova. U to vreme je "Elektrosever" potpisala komercijalni ugovor sa albanskim KEDS-om koji je omogućio da Priština posle 20 godina naplaćuje račune za struju na severu KiM. Zatim je Priština prisvojila sredstva iz Fonda za Sever KiM da bi retroaktivno naplaćivala struju.

Такозвана влада Косова је донела уредбу о укидању коришћења динара, са очигледном намером да се платни промет из Србије одвија преко Приштине што је примена члана 7. Органи ЕУ, Савет министара и Европски савет, наложили Европској комисији и Борељу да Француско-немачки план и Охридски споразум укључе у Поглавље 35 у оквиру приступних преговора са Србијом.

Александар Вучић није имао овлашћења да преговара о „Споразуму о путу ка нормализацији односа између Косова и Србије“ (Француско-немачки план).

Устав у члановима 122-123 прописује да је влада носилац извршне власти и да води спољну и унутрашњу политику. Закон о спољним односима у члану 2 истиче да влада утврђује спољну политику коју спроводи министарство спољних послова. Закон о закључивању и извршењу међународних уговора у члановима 3 и 6 прописује да основу за преговоре, састав делегације и закључивање међународног уговора дефинише влада.

Правна теорија у својим анализама такође констатује да председник има другоразредну улогу у односу на владу. У зборнику Правног факултета у Београду „Председник Републике и Устав“, група професора уставног права наводи да је председник у нашем уставном систему „орган везе са одложним ветом, посредник са несамосталним потврђујућим овлашћењима, који даје савете и упозорења“. Истовремено, његов положај је стабилнији од владиног јер за његову смену потребна двотрећинска већина у Народној скупштини и одлука Уставног суда. Дакле, Вучић је у преговорима о Француско-немачком плану преузео овлашћења владе али не и одговорност. Вучићев основ за закључивање Француско-немачког плана се не налази у нашем Уставу већ у члану 15 Вашингтонског споразума из 2020. у којем се наводи да се Србија неће противити чланству Косова у међународним организацијама.

Нетранспарентни преговори

Преговори су отпочели по свему судећи, након „благослова“ новог америчког државног секретара Блинкена који је подржао Вашингтонски споразум. Српска јавност је сазнала да се преговора о Француско-немачком плану (сукцесивном уговору у односу на Вашингтонски) тек након јавног писма Шолца и Макрона у септембру 2022. Они су позвали Вучића да донесе „тешке одлуке“ у вези са КиМ и да прихвати Лајчака као посредника у преговорима. Паралелно је Српска листа, која је под ефективном контролом Вучића, организовала спорадичне протесте и барикаде од јула до децембра 2022. на северу КиМ.

Истовремено, у централној Србији војска и полиција демонстративно излазе из база, мигови лете изнад Рашке. Срби са севера КиМ у новембру 2022. напуштају косовске институције и полицију. Вучић своју ефективну контролу над Српском листом показује и крајем децембра када им после састанка у Рашкој наређује да уклоне барикаде.

На седници Народне скупштине 2-3 фебруара 2023. усваја се Владин извештај о преговорима са Косовом. Вучић тада није ни показао посланицима Француско-немачки план. Такозване националне странке су првог дана заседања протестовале против кршења пословника. Наредног дана је седница протекла у мирнијем тону. Десетак дана касније, на Сретење, Срби са КиМ и патриотске организације и медији су се окупили у Београду да мирно изразе протест због Француско-немачког плана. Формални организатор је био аутор овог текста. Мирне демонстрације је подржао и водећи српски интелектуалац Мило Ломпар. Вучић је одговорио масовним хапшењима. Између осталих, ухапшени су политички активиста Дамњан Кнежевић и новинар Дејан Петар Златановић. Више јавно тужилаштво је демонстрације квалификовало као рушење уставног поретка. Амбасаде САД, РФ и ЕУ су постигле неуобичајен консензус око тога. Нове демонстрације су забрањене по хитном поступку 24. фебруара.

Усмени пристанак

Након забране демонстрација, Вучић путује у Брисел. Тамо у усменој форми 27. фебруара даје сагласност, са такозваним премијером Косова Куртијем, (уз посредовање Високог представника ЕУ за спољне послове Бореља) за Француско- немачки план. У преамбули и члану 2 се на основу Повеље УН, признаје територијални интегритет и суверенитет Косова (јер не могу бити два територијална интегритета и суверенитета на територији једне државе). У члану 1 се признају застава, грб, регистарске таблице, пасоши и царински печати Косова. У члану 4 се наводи да се Србија неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији. У члану 7 се наводи да ће Срби имати недефинисану самоуправу на Косову. Не помиње се ЗСО већ одредбе Савета Европе (СЕ) и то по свему судећи, оне о мањинским правима. Затим се омогућује да Приштина регулише доток новца из Београд ка Србима (само за Канцеларију за КиМ се издваја годишње око 100 милиона евра). У истом члану се предвиђа признавање статуса СПЦ у оквиру система такозваног Косова. Вучића нико из СПЦ није формално овластио да преговара о статусу СПЦ унутар такозваног Косова. Ипак, нико из СПЦ није ни бунио поводом члана 7.

Усменим пристанком на Француско-немачки план од 27. фебруара Вучић је без сумње, обавезао Србију. Бечка конвенција о праву уговора из 1969. у члану 7 даје председнику „full power“ за такву врсту овлашћења – наводи водећи британски професор Малколм Шо. Члан 11 Бечке конвенције омогућује председнику усмени начин пристанка. На то указује и пресуда Сталног суда међународне правде из 1933. у случају Ихлен када је Норвешка изгубила Гренланд због усмене изјаве њеног министра иностраних послова. Вучићев пристанак је обавезујући иако је противан нашем Уставу, показује пресуда Међународног суда правде (МСП) у случају Нигерија против Камеруна из 2002. Тада је председник Нигерије без одобрења органа те земље закључио штетан договор о граници. МСП је одлучио да је то ипак обавезујуће за Нигерију.

Двадесетак дана након Вучићевог пристанка на Француско-немачки план такозване патриотске странке и Покрет за КиМ су организовале демонстрације у Београду. Дошло је више људи него за Сретење. Међутим, из необјашњивих разлога организатори нису позвали на даље демонстрације. Два дана касније, 18. марта, Вучић је усмено прихватио „Анекс Споразума о путу ка нормализацији односа Косова и Србије“ (Охридски споразум). У њему се Србија обавезала да примени све чланове Француско-немачког плана и Охридског споразума „брзо и са добрим намерама, без условљавања“. Француско-немачки план и Охридски споразум постају саставни део преговарачког процеса о приступању у ЕУ за Србију. Након тога Народна странка организује прикупљање потписа за референдум против Француско-немачког плана али и она одустаје из нејасних разлога.

Вучићеве резерве

Вучић је након повратка у земљу 19. марта, на конференцији за штампу, тврдио да није ништа потписао зато што је Србија међународно правно призната држава а Косово није. Затим је додао да постоје некакве „црвене линије“ (касније је прецизирао да је то улазак Косова у УН) и закључио у уличарском маниру да има „неподношљив бол у десној руци, а са њом једино могу да потписујем“. Вучићева изјава од 19. марта није резерва уложена на Француско-немачки план. Резерве се дају у писменој форми када се ради о вишестраним уговорима и то приликом закључивања уговора. Резерве се дају се странама уговорницама а не накнадно на конференцијама за штампу. Штавише, резерве на двостране уговоре не постоје у међународном праву. Бечка конвенција се упркос Вучићевима изјавама, примењује на Француско-немачки план иако такозвано Косово није држава. Бечка конвенција је кодификација уговорног права или међународни правни обичај који попуњава правне празнине. Дакле и уговоре које закључи призната држава са непризнатом територијом. Вучић је то омогућио јер у Француско-немачком плану нема Резолуције 1244 која прописује да је КиМ део Србије, али има признања другог територијалног интегритета на територији Србије. Слично се може тврдити и за наводну резерву Ане Брнабић упућену ЕУ уочи српских избора у децембру 2023. (дату на све уговоре о Косову). Нема ретроактивних резерви. То није ни интерпретативна изјава јер није прихваћена од стране ЕУ. Изјаву је јавно одбацио портпарол ЕУ.

Примена плана

У априлу 2023. је започета примена члана 4 Француско-немачког плана ванредним гласањем у Комитету министара СЕ за пријем Косова.

Више од 2/3 држава је гласало за пријем. Након тога је одређена Дора Бакојанис за известиоца и она је крајем прошле године дала позитивно мишљене о стању људских права на Косову. Ако Косово у мају 2024. приступи СЕ (како се очекује) Приштина, НВО и албански грађани ће имати право да туже Србију Европском суду за људска права, чак и ретроактивно, што показује пресуда у случају Лепојић против Србије. Последице су несагледиве у правном и економском смислу. Након трагедије у Бањској у септембру за коју није одговорна Србија већ Вучић који је имао ефективну контролу над Радоичићевом групом (показује уклањање барикада пре тога и чињеница да жртве нису биле припадници српских органа) у октобру су затворени алтернативни пролази на северу што је јасна примена члана 2 Француско-немачког плана о територијалном интегритету Косова.

У децембру је између Звечана и Лепосавића формиран велики пункт албанске полиције што је примена члана 2 о суверенитету Косова. У децембру је Електросевер потписала комерцијални уговор о албанским КЕДС-ом који је омогућио да Приштина после 20 година наплаћује рачуне за струју на северу КиМ. Затим је Приштина присвојила средства из Фонда за Север КиМ да би ретроактивно наплаћивала струју. Истог месеца су органи ЕУ, Савет министара и Европски савет, наложили Европској комисији и Борељу да Француско-немачки план и Охридски споразум укључе у Поглавље 35 (приступни преговори са Србијом). То је, несумњиво, примена Охридског споразума. Влада Србије је донела уредбу о признавању косовских регистарских таблица што је примена члана 1 Француско-немачког плана. Дисклејмери или натписи на прелазима да то не значи признавање Косова су ирелевантни јер они нису правни акти. Шпанија и остале државе ЕУ које не признају Косово су почеле да признају пасоше Косова.

Такозвана влада Косова је донела уредбу о укидању коришћења динара, са очигледном намером да се платни промет из Србије одвија преко Приштине што је примена члана 7. Косово и Ватикан су се у јануару 2024. договорили о отварању мисије при Светој Столици. Најављује се и потписивање Темељног уговора између СПЦ и Приштине што би такође, била примена члана 7.

Све ово није било могуће пре Вучићевог пристанка на Француско-немачки план. Једини начин (ванредни правни лек) да се поништи Француско-немачки план је примена члана 50 Бечке конвенције који прописује да држава може тражити поништавање уговора који је закључен од стране њеног председника „путем подмићивања“ непосредног или посредног од стране учесника у преговорима. Предуслов за примену члана 50 Бечке конвенције је утврђивање кривичне одговорности Вучића и његово признање да су му западне силе учеснице у преговорима омогућиле незаконито богаћење ради пристанка на Француско-немачки план.

(Аутор је професор Правног факултета Универзитета у Приштини, измештеног у Косовску Митровицу)

 

Izvor: Magazin Tabloid