Након одржане промоције књиге др Леонида Решетњикова „Вратити се Русији“, у конференцијској сали хотела „Москва“ одржан је округли сто на тему „Актуелна питања спољне политике Русије и Балкана“ у организацији Српског кода, Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) и Нове српске политичке мисли (НСПМ), на ком су говорили директор РИСИ др Леонид Решетњиков, главни и одговорни уредник НСПМ Ђорђе Вукадиновић, заменик председника Одбора за науку и технологију Државне думе Руске Федерације Михаил Дегјатов, главни уредник портала „Факти“ Ђуро Билбија, научни сарадници РИСИ др Петар Муљататули и др Никита Бондарев, виши научни сарадник Института за европске студијеМиша Ђурковић, саветник директора РИСИ Игор Пшеничников, црногорски политиколог и аналитичар Саша Марковић о стручњак за геополитичка питања др Душан Пророковић.

Леонид Решетњиков је, приметивши да се данашња руска политика суочава са процесом редефинисања политичких фактора у свету, као и кризом неолибералног капитализма, рекао да сам начин функционисања тих система не дозвољава некакав излазак из кризе.

– У данашњој Русији су се појавили политички фактори који Русију враћају на светску политичку сцену, и то као светску силу. Са дивљењем смо испратили Обамину изјаву када је Русију назвао регионалном силом, иако се сами Американци за сваки решавање сваког светског проблема прво обраћају Русији, као што су то били случајеви са Авганистаном, Ираном, Сиријом, Украјином, Арктичким кругом – приметио је Решетњиков, примећујући да се то није догодило од деведесетих година прошлог века.

– Наши аналитичари сматрају да је циљ избијања украјинске кризе управо био покушај измене геоплитичке и војно-стратешке ситуације на територији Русије. Зато смо одустали од помињања „партнерства“ са западним земљама, јер се САД отворено посавила као непријатељ Русије – рекао је Решетњиков, додавши да економске санкције према Русији нису и не могу бити нарочито ефикасне, док ће украјинска криза трајати дуго, јер тој земљи не може да помогне ни 40 милијарди долара, већ другачији систем рада и позиционирање на исток.

– Русија на Балкану има два важна партнера, а то су Бугарска и Србија. Бугарска сама по себи је неопходна ра реализацију „Јужног тога“, на коју сад запад врши притисак како би одустала од тог пројекта. С друге стране пред Србијом је компликован и тежак задатак да издржи притиске у наредном периоду, а у светлу односа Русије и Европске уније, који ће бити изузетно компликовани и тешки – истакао је Решетњиков, закључивши да излагање уверењем да је Русија на правом путу, будући да ће у наредних месец дана председник Владимир Путин потписати низ нових уговора и билатералних споразума са Кином, који су по личном уверењу г. Решетњикова, од историјске важности.

Ђорђе Вукадиновић је поставио питање у којој мери је Русија након догађаја у Украјини ближа, или даља, од Балканског полуострва, приметивши да у самој Србији постоји чудан консензус русофоба и једног дела русофила око украјинске кризе.

– И једни и други сматрају да су догађаји у Украјини резултат једног дугорочног и лукавог плана Москве и Путина лично, насупрот демантијима и, ја бих рекао, чињеницама. Запад форсира ту причу, наравно, како би себе амнестирао, иако је више него јасно да су до лаката умешани у ту кризу, док поједини овдашњи русофили у својим идеализованим представама то представљају као ситуацију у којој велика Русија, било да је на њеном челу цар, Стаљин или Путин, не може да погреши, нити да буде преварена. Насупрот томе, ја верујем, да Москва, за разлику од Запада, не да није била умешана у догађаје у Украјини, већ да је у томе била и у многоме затечена – нагласио је Вукадиновић, додајући да је друга ствар то што је Русија као озбиљна земља релативно брзо направила кризни план и реаговала у складу с њим.

– Када ова еуфорија прође, чињеница је да ће Русија у наредном периоду морати да одлучи шта су јој стратешки а шта тактички циљеви у Европи и на Балкану, и докле ће моћи да иде у конфронтацији са Западом – констатовао је Вукадиновић, нагласивши да је уверен да се искуства Србије од распада СФРЈ могу показати као драгоцена за данашњу Русију, споменувши да у свом последњем обраћању о томе говорио и Владимир Путин.

– Захваљујући последњим догађајима у Србији се коначно схватило да је Русија велика сила, што је помало чудно, али је медијска слика о тој земљи претходних деценија била таква да се на њу гледало само као на једног извозника енергената и сировина, чему је умногоме допринела и пасивност руске политике, на овом простору, као и спиновање западних центара моћи преко медија. Међутим, народ у Србији је последњих недеља спонтано стао на руску страну, упркос власти и медијима који то покушавају да замуте – истакао је Вукадиновић, подсетивши да је у више наврата презентовао резултате озбиљних социолошких истраживања који су показивали да је и пре украјинске кризе расположење у српском народу било позитивно усмерено према Русији, док је задњих недеља та подршка још и порасла.

– Ова експлозија русофилства последњих недеља је међутим, продубила јаз између политичке елите и народа, односно разоткрила чињеницу да упркос проруском, антизападном и анти-натовском јавном мњењу у Србији, на власти имамо једну еврофилну, па чак и благо про-натовску политику, без обзира на реторику те исте власти која зна да буде умеренија, поготово када су јој саговорници из Москве. Подршка грађана уласку у ЕУ, уз све медије и политичке факторе који гурају причу у том правцу, једва прелази 50%, док је у српском парламенту политика безалтернативне Европе заступљена са 100% – приметио је Вукадиновић, нагласивши да за такву слику у парламенту одговорност сносе и патриотске странке, које нису имале довољно слуха и националне одговорности за уједињење.

– Као резултат ове појачане проруске атмосфере у јавности, и ова власт је морала да макар делимично испоштује ту чињеницу, па је посегла за једном неуверљивом „неутралистичком“ причом којом се није отворено ставила на страну Запада, па се тиме сада хвали и у јавности, а вероватно, и у Москви, прикупљајући поене. С обзиром на пређашња искуства, тај неутрализам не делује нарочито убедљив, јер ако вас нека страна само малтретира, а друга не, делује као виц када кажете да подржавате и једне и друге, и да су нам и једни и други подједнако пријатељи – приметио је Вукадиновић, додајући да су Срби ипак одушевљени победом или наговештајем успеха руске стране.

– С друге стране, ова велика руска ангажованост у украјинској кризи би, међутим, могла да удаљи Балкан са њеног политичког фокуса, што не би било добро, јер сам уверен да је украјинска криза ескалирала баш зато што је проблем потцењиван, гуран под тепих, и што је занемариван утицај тзв. меке моћи, као и то да се Москва није на време и довољно политички, лобистички и медијски тамо ангажовала. Зато верујем да су неке поуке извучене и да се неке грешке неће понављати – закључио је Вукадиновић.

Михаил Дегјатов је, осврнувши се на реторику прозападне пропаганде, чији се аргументи углавном своде на причу како је повратак Крима у Русију „незаконита анексија“ и резултат „нелегалног референдума“, рекао да оно што се десило са Кримом може да послужи као основа за враћање свих других руских територија које су се, на разне начине, нашле ван матичне државе.

– Српски народ из ових искустава може да извуче поуке, и да прихвати тезе које је Русија поставила – рекао је Дегатјов, истакавши да се Русија укључила у глобалну трку у информационо-медијском смислу формирањем посебних гласила, од којих је телевизија „Раша тудеј“ вероватно тренутно најпознатија, јер емитује програм на више светских језика.

Ђуро Билбија је, након што је изразио уверење да ће Русија која е прошла кроз Крим и Србију гледати другачије, приметио да је Србији данас потребан човек попут римског Катона који је сваки говор завршавао са речима „што се осталог тиче сматрам да Картагину треба разорити“.

– Да је данашњи Србин, Катон би говорио „што се осталог тиче, сматрам да Картагину протектората у Србији треба разорити“. То „протекторат“ може бити замењено и са „колонија новог типа“. То би, додуше, била прва ствар, а не нека која се тиче осталог – приметио је Билбија, истакавши да би такав човек ипак био Катон у искривљеном огледалу, јер је савремени Рим у Вашингтону.

– Ако би то преживео, уверен сам да би такав, српски Катон, говорио да Србију, и државу и нацију, треба градити изнова. Верујем да би онда говорио да државу морамо градити као озбиљни државотворни народи, да од себе морамо тражити више него што траже сви наши суседи, а да према себи морамо бити строжији него што су према нама наши доказани историјски непријатељи, који су уједно непријатељи и српства и православља – приметио је Билбија.

– Увек сам говорио, и поновићу то опет. Србија са Русијом треба да има изграђене стратешке односе као што има Изреал са САД, не страхујући да би у таквим условима постала нечији протекторат или руска губернија. Уосталом, Изреал је једна од најозбиљнијих, најнезависнијих и најсуверенијих држава нашег времена. Уласком у Европску унију, међутим, Србија ће осетно бити мање независна и суверена држава од данашње Белорусије, а приметићете, оно што Лукашенко сме да каже Путину данас, то не смеју пред Обамом или Меркеловој да кажу ни они који воде Италију, Хрватску или Румунију, а на Ђукановића и његову туристичко-шверцерску суверену колонију не треба посебно ни помињати у том смислу – нагласио је Билбија, закључивши да ће српски Катон, односно Карађорђе, Милош, Гарашанин и Ристић у једној личности, бити могућ онда када се Србија ослони на снагу Трећег Рима, чиме ће се јасно позиционирати у геополитичком смислу.

Петар Муљататули је рекао да је потребно увидети да су народи многих европских држава, попут Немачке, Шпаније, или Италије, заправо окупирани својеврсном духовном агресијом која је над њима спроведена.

– Сваки напад на Русију је у суштини био антихришћански, од Наполеона до данас, када се духовна агресија спроводи над свим хришћанским народима широм Европе – закључио је Муљататули.

Миша Ђурковић је, констатујући да је Србија добила владу у којој је министар задужен за привреду заправо био човек који је годинама испред Светске банке био задужен за Украјину, рекао да се из тога може јасно видети шта Србију чека у блиској будућности.

– За 5 година више неће имати шта да се прода у Србији, јер ће се распродати сва стратешка предузећа и кључни државни ресурси. Има још пар ствари везаних за ову Владу, рецимо, министар за науку и просвету је агент…извињавам се, човек Џорџа Сороса, дакле, из његове компаније. Значи неко ко ће са тих позиција да редефинише научно-просеветни простор у Србији – приметио је Ђурковић, истакавши да је необична околност да и традиционалисти у САД и Европи, а не само Србији и Балкану, себе виде као окупиране народе.

– Искуство Русије и њен значај, јесте уједно значај последњег бранитеља и предводника побуне против ове културе смрти, дакле, некога ко брани хришћанство, породицу, традиционалне духовне вредности, и некога ко има снаге да уводи законе против идеологије хомосексуализма, и може да доноси законе којима може да се брани од агената страних утицаја, док их је српска влада пуна – истакао је Ђурковић, приметивши да народи на Балкану гледају на Русију као узор или модел како да се бране да би преживели.

– Задње вести директно показују да једини свежи новац, и једине директне инвестиције, заправо долазе из Русије, и то је ствар која дефинише и економску будућност Балкана. Постоји осећај да су Руси полако кренули, да је Крим само прва станица, и да ће преко Одесе, па касније Приднестровља, у догледној будућности стићи и до наших крајева. Отуд велико незадовољство и журба да се ојађеним балканским народима појача атрактивност европске перспективе, иако она очигледно почиње да пропада, чак и у од њих нарученим истраживањима јавног мњења – констатовао је Ђурковић.

– По мом дубоком убеђењу, англо-саксонски напад на Украјину, пуч који је тамо изведен и криза која је изазвана, показује колико је та политика усмерена на Русију, Немачку, и подривање Европске уније. Питање Приднестровља је, иначе, јако битно, и за народ који тамо живи, а за који се спрема огроман притисак који ће укључивати и употребу физичке силе, али то питање може имати и занимљиву улогу у односима Русије са Србијом, јер ће Србија сад имати значајно (макар формално) место у ОЕБС-у, па с обзиром на сва остала дешавања требало би пратити какав ће бити однос званичне Србије по том питању  – закључио је Ђурковић.

Игор Пшеничников је, након што је упутио извињење српском народу што Русија није на прави начин реаговала током деведесетих година, дао савет да Срби не би требало да схватају за озбиљно западне дипломате и политичаре када користе речи „пријатељ“ или „партнер“.

– Не треба се упуштати у такву врсту разговора, јер можемо слободно рећи да су ти људи духовно болесни – приметио је Пшеничников, изражавајужи задовољство што разговара са људима који верују у либералне идеје, али уједно и у православље, истичући значај вере у духовном обогаћењу живота.

– Зато сматрам да је позивање на Бога наше главно оружје. То дефинише и нашу политику, политику праведне победе, јер постаје очигледно да људи желе истину – закључио је Пшеничников.

Саша Марковић, као једини учесник округлог стола из Црне Горе, је нагласио да долази из земље у којој три четвртине посланика у парламенту желе у НАТО, док три четвртине народа те земље то сасвим сигурно неће.

– Од оне Црне Горе, која је је била једина земља на Балкану која је на само један захтев руског цара била спремна да иде у рат, и на коју сам поносан, дошло је до овога данас.

– Џорџ Буш је, након пада Берлинског зида  распадом СССР-а, пред оба Конгреса најавио изградњу Новог светског поретка, тог главног англо-америчког циља њихове елите, који је по Кисинџеру, покушан у три наврата. Први се десио после Првог светског рата кроз 14 тачака Вудруа Вилсона, којима су конципирани нови односи у светској политици кроз Друштво народа. Овај покушај није успео јер Версајски уговор није ратификован двотрећинском већином у америчком сенату. Други покушај се десио потписиваљем Атланске повеље 1941. године од стране Черчила и Рузвелта којом је требало да након слома нацизма буду ударени темељи тог Новог светског поретка. И овај покушај је доживео слом јер је совјетска армија имала много већи успех на терену него што су САД и Велика Британија очекивале – изложио је Марковић, примећујући да су САД ипак искористиле прилику да узурпирају све међународне институције формиране након Другог светског рата под изговором бриге о људским правима.

– Коначно, трећи покушај грађена Новог светског поретка почиње тим говором Џорџа Буша Старијег. Нагласио је да је циљ тог поретка, цитирам, „поредак у којем ће различите нације радити у корист заједничког циља, како би досегли универзалне тежње човечанства, као што су мир слобода и владавина закона“, јер је то „свет за који се вреди борити, будућност наше деце“. У име истог тријумфализма Фукујама је рекао да демократске државе не могу ратовати између себе, међутим, овај поредак је донео само хистеричан покушај САД да створи униполарни свет – констатовао је Марковић, поткрепљујући ту тврдњу чињеницом су САД од пада Берлинског зида до инвазије на Ирак имале 10 великих војних интервенција, у просеку по једна на сваких 15 месеци, што је својеврсан светски рекорд.

– САД је успела да неоколонизује све бивше државе СФРЈ (у мањој или већој мери), односно да их, како се то модерно каже, уведе у процес евро-атлантских интеграција. Колико Русија може на то да утиче, јасно, не зависи од дешавања у нашем региону. Европа је окупирана а оваква ЕУ се не може одржати, јер у њој постоје велике разлике између мањих и великих држава, као и степену њихове развијености. Немачка, иако се поново рађа као светска сила, је геополитички безуба, јер се и даље налази под америчким проктекторатом, што највише доказују сведочанства најпознатијег тзв. звиждача Едварда Сноудена, који се спасао управо бегом у Русију. Еманципација Немачке мора неминовно да води у изградњу стратешког односа са Русијом. Оно што је некада Карл Хаусхофер називао осовином Берлин-Москва-Токио данас можемо превести на геополитичку стабилност Евроазије коју би гарантовала осовина између Берлина, Москва и Пекинга. Ту лежи и сан за ослобођењем наших неоколонизованих држава – закључио је Марковић.

Никита Бондарев је рекао да делује помало парадоксално да српски медији протеклих недеља са већом пажњом прате догађаје у Русији и Украјини него догађаје у самој Србији.

– Понекад неке вести из Русије и Украјине не силазе са првих страна српских новина, а иницијативе Александра Вучића у најбољем случају се налазе тек на другој. Везе Русије и Србије се не своде само на културне везе ове две земље, већ и на то што народи на Балкану догађаје у Украјини очигледно одмеравају према себи. Паралеле између Крима и Косова су очигледне, о чему је говорио и Путин у свом говору – рекао је Бондарев, детаљније објашњавајући везе ова два случаја који ипак, по њему,  нису истоветни.

– У датом моменту ситуација у покрајини треба да се решава у складу са Резолуцијом 1244 Уједињених нација. Могуће је и повлачење паралела српског дела Косова, односно Ибарског Колашина, са ситуацијом на Криму, јер је Крим припојен Украјини 1954. а Ибарски Колашин Косову 1959. године, и у оба случаја се радило о политичком прорачуну а реализовано је искључиво волунтаристичким методама локалних вођа, који нису сматрали мишљење народа који тамо живе за битно у тим потезима – подсетио је Бондарев, примећујући да су у оба случаја дотичне области одвојене од свог културног и етничког простора и припојене етнички страном субјекту.

Бондарев је потом приметио да не само Србија, већ све државе на Балкану, са великом пажњом прате догађаје на Криму како би анализирали ситуацију и могуће будуће развоје догађаја на Балкану.

– Ипак, за разлику од политичког естаблишмента кога муче проблеми спровођења тзв. политике за мале паре, кад су Срби у питању, великој већини, без обзира да ли се ради о Србима у Србији, Црној Гори или Босни и Херцеговини, политика Русије према Криму је блиска и јасна, што се види по безбројним коментарима на интернету, али и напољу, на улицама и кафанама. Довољно говори чињеница да од ескалације кризе није одржан ниједан митинг подршке Кијеву, али је одржано више окупљања у знак подршке Русији – закључио је Бондарев, додавши да Срби, после свега што су преживели, и нису могли да остану равнодушни на вести из Крима.

Душан Пророковић је изнео мишљење да Србија и Русија треба заправо да захвале Западу, јер је криза у Украјини нагло убрзала трансформацију светског геополитичког система, док је свест у православним земљама почела да се буди.

– Поставља се питање шта је наша алтернатива западном неотроцкизму. Рекао бих да се налазимо пред једним стањем вишедеценијског непредививог хаоса, а наше место у том стању морамо наћи тако што ћемо стратешким погледом обухватити три нивоа, цивилизацијски, регионални национални – истакао је Пророковић, закључивши да се на основу тога могу детерминисати дугорочне, средњорочне и краткорочне активности, где би цивилизацијски ниво дефинисао дугорочне, регионални средњерочне, а национални краткорочне циљеве.

– Наша цивилизација је православна, и ако се не будемо међусобно везивали, други блокови, који већ постоје, или ће тек настати, ће нас једноставно апсорбовати. Православна цивилизација се мора темељити на слободи човека, а не на слободи тржишта као највишем принципу – рекао је Пророковић.

– Западна цивилизација може одржати доминацију само у случају сукоба исламске са православном и хиндуистичком, односно кинеском. Ту се отвара простор за САД да у својој пост-империјалној фази управља овим сукобима и тако усмеравају дестабилизацију у евроазијском појасу. Циљеви православне цивилизације се морају темељити на концепту сарадње са овим цивилизацијама, јер смо ми против сукоба. Треба охрабривати сарадњу са кључним исламским земљама и муслиманским народима који живе са нама и око нас – истакао је Пророковић, истакавши да се регионални ниво мора допуњавати са цивилизацијским, чиме би се постигао синергетски ефекат.

– Можемо се оријентисати на стварање чвршћих односа између Сбрије, Бугарске, Македоније и Црне Горе, а у овај оквир би улазила и Република Српска, а треба оставити и отворена врата за везивање Грчке и Румуније. Српско-бугарска осовина која би била стратегијски осигурана приласком Македоније и Црне Горе би представљала нуклеус нове Југославије коју бисмо супротставили државама југосфере, иначе концепту треће Југославије као пројекта НАТО и ЕУ, у којој би православни народи имали другоразредну улогу – рекао је Пророковић, закључивши да би таква Југославија била респектабилна сила која би могла да штити интересе таквог блока на Балкану.

На крају излагања свих учесника Леонид Решетњиков је признао да је изузетно пријатно изненађен анализама које је чуо, и које, како је рекао, показују да српски и руски народ концепт истине сагледавају на исти начин.

– Верујте ми, док сам радио у обавештајној служби, начитао сам се разних извештаја западних колега који су били изузетно досадни, јер су садржали нека чињенична стања и потпуно нејасне закључке. А овде сам рецимо чуо г. Вукадиновића који захваљујући својим анализама дошао до нечега што смо заправо само ми знали, а то је да ми заиста нисмо имали никакав план за Украјину и Крим, јер да јесмо, ово се све не би ни десило. Ми јесмо, додуше, деловали брзо у складу са новонасталом ситуацијом, па су се обавештајне службе на западу збуниле и покренуле ту причу да смо имали план, а да је тај план био толико добро чуван да за њега нису ни чули, а истина је да за њега нису чули јер га није ни било – рекао је Решетњиков, у шали додајући да ће од сада чешће пратити српске аналитичаре и њихове анализе, како би после могао да их као своје представи председнику.

(НСПМ)

Ознаке: Ђорђе Вукадиновић, душан пророковић, Леонид РЕШЕТЊИКОВ, Никита Бондарев, округли сто, РИСИ, Русија, „Балкан”