Pročitaj mi članak„MI – glas iz naroda“ je, nema dileme, sistemski projekat. Stvorili su ga Vučićevi ljudi sa namerom da jednim udarcem ubiju tri muve.
Прво, СНС стратези су увидели да су њихови стари опозициони сателити истрошени, а без лажних, диригованих опонената, не смеју да остану. Тај простор би онда попунила права опозиција. И ево новог проблема!
Друго, незванични лидер напредњака добро схвата да је и његова екипа већ истрошена. Ушла је, све са њим на челу, у фазу неминовног пада.
Да Вучићеви дојучерашњи гласачи не би отишли на неку другу страну, склепана је Несторовићева „ћорава кутија“, у којој могу по режим безбедно да се „примире“. Макар се наш умишљени самодржац томе надао.
Треће, дух звани Несторовић већ је био пуштен из боце. У време свих оних мера које су у доба опште ковид збуњености загорчале живот грађана и изазвале по власт озбиљно незадовољство, Вучић се сетио кафански харизматичног „теоретичара завере“ са медицинском репутацијом која није неозбиљна. Системско кокетирање са њим имало је за циљ да демагошки ублажи негативне пандемијске трендове по режим.
У томе је Вучић, који уме да злоупотребљава менталитет нашег народа „хајдучке крви“, успео. Али ни он није у стању да баш све намести како му одговара. Нестор је размахао крила и није му падало на памет да се смири.
У једном тренутку деловало је да ће стварно да се кандидује на председнички изборима (2022), и, с обзиром на популарност међу поклоницима Алековог лика и (не)дела, отера га у други круг.
То би за онога чији медији убеђују нацију да и просечно српско новорођенче, чим угледа светло, прво изговори „живео Вучиће“, било смак света. Зато су он и Несторовић брзо нашли начин да се договоре.
Но, Алек добро зна да у политици не постоји јуче, већ само данас и сутра. Необуздани доктор из „зоне сумрака“ не би отишао у политичку пензију.
Зато је добио нови задатак, који одговара и њему, и Аци „Србину“.
Он би то хтео да за што већи део грађанства остане и поред тога што даје Косово.
Зато му, уз све већ речено, треба „опозиција“ која ће бучно да испољава позерски патриотизам, за све наше недаће нападајући НАТО и Крутија, те одбацујући политику „косовске капитулације“ тако да не помиње ко је води.
А баш када то мора да учини, неће напасти Вучића већ – гле парадокса – проевропску опозицију која не води државу.
Брзо се показало да је Вучић, иницијално, знао шта ради. Несторовић је, са својом групом састављеном од људи са, иако „умереним“ ипак тзв. патриотско-опозиционим имиџем, успешно одрађивао додељени посао.
Током постизборне ноћи „Ми“ играчи покушали су да легализују изборну крађу. Пожурили су да се закуну да су ненормални избори нормални.
Но, пошто то велики део грађана Србије али и страних фактора није прихватио, запевали су нову песму.
Заузели су став да иако много више мрзе остатак опозиције (којој формално припадају), него Вучића, ни са ким неће у власт у Београду.
Да је СНС диригент подигао палицу, они би му пали у загрљај, али то му за сада не одговара.
Права мера је да наводни „Ми“ пребези могу да му обезбеде већину, али он, који гази легалитет, то наводно неће због недовољног легитимитета.
То делује трагикомично, али и те како има смисла.
Вучић добро зна да ако скрпи већину и у Београду, долиће уље на ватру народног незадовољства. Зато купује време, тако да истргује понављање избора у престоници (јер наводно нико не може да формира власт) а заборави се све што је радио ту и на републичком нивоу.
И самим тим падне у воду захтев да се спроведе озбиљна истрга и дефинитивно докаже превара.
Човек снује (макар он био и Алек), а Бог одлучује.
Не иде све глатко како је замислио Вучић.
Ствар око ЕУ истраге отишла је предалеко, а изгледа постоје проблеми и са сламањем опозиционог отпора, уз давање неке мале градско-општинске компензације. Опет, Вучићу се потпуно не троши комбинација са новом лажном опозицијом.
Није њу правио да би је једнократно искористио, и то на београдском нивоу, већ како би сада када са својом екипом почиње да пада, неко време имао употребљив падобран.
Отуда је осмишљен план за поделу групе „Ми – глас народа“ у три дела. Једну групу би чинили градски одборници потребни да се формира власт.
Другу посланици и њихови следбеници који би, ако затреба, улили нову енергију у Вучићев покрет у вишегодишњем формирању (јер схвата да му упркос почетним позитивним проценама, он ништа не доноси, па се упорно труди да га тако стилизује да ипак испадне користан).
Трећи „Ми“ сегмент би, како је замишљено, покушао да очува „опозициони кредибилитет“ и настави да игра игру: ми смо борци за српство који су против свих на политичкој сцени, али ипак је Алек најбољи!
Понеког опозиционог гласача још би имали капацитет да преваре, а они који су се разочарали у СНС имали би, и поред пропасти великог пројекта, куда да оду.
Проблем је настао око поделе улога. Они што се представљају као глас из народа, понадали су се великом успеху, и при томе могућност да очувају част тако што би се правили да нису продали душу политичком ђаволу.
У новој подели карата неки од њих би изгубили ту могућност. А није било неспорног унутрашњег арбитра који би преломио ко куда иде.
У једној земљи, како каже наш народ, не може да буде два господара.
То важи и за партије.
Поготово када се на челу странке у настанку налази седам кнезова.
Онда је тамо раскол загарантован, чак ако се они који иза поменутих амбициозних политичких феудалаца стоје, и потруде да их одрже на окупу. Камоли када макар и из нехата учине нешто што код њих изазове сумњу у могућност задовољавања личних интереса ако ћуте и раде шта им се каже.
До тога је дошло када су власници „Ми“ страначког пупољка схватили да Вучић прави нове комбинације у вези са њима.
Свако је онда пожелео да буде у најпрофитабилнијој зони нове приче (а да ствар буде гора, не знају који је то њен део).
И ту су, где су. То не значи да режим на кратко не може да их „помири“, али дугорочно ни он није у стању да закрпи њихов савез.
Велика „Ми“ конструкција је суштински пропала много брже него што се мислило, што не значи да на политичкој сцени још неко време нећемо имати разноврсне њене деривате.
То свакако, колико год у првом моменту из тога могао да извуче и неку корист, не представља успех Вучићеве мешетарске политике.
Његов брод полако али сигурно тоне!
Додик: Нисам ништа тражио од Несторовићаhttps://t.co/YSa9CpWspt
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 23, 2024
