Pročitaj mi članak
Београд — После „године прекретница”, коју је Тито најавио 1974, и „године великих подухвата”, како је Милошевић назвао 1999, добили смо 2014. као „годину зноја и рада”.
„Очекујем у 2014. а посебно у 2015., након тешких реформи, бољи живот за грађане Србије. Биће потребно много зноја и рада да можемо да кажемо да смо нешто направили. Напредак економије је најважнији циљ, а пристојна и нормална Србија нешто за шта смо се борили. Таква Србија није више тако далеко”, поручио је Александар Вучић грађанима уочи Нове године.
Тако смо, после „године прекретница”, коју је Јосип Броз Тито најавио крајем 1974, и „године великих подухвата”, како је Слободан Милошевић назвао 1999, добили 2014. као „годину зноја и рада”, преноси Политика.
Новогодишња обећања политичара праве се углавном по уходаном рецепту: помешати најаве о реформама и економској стабилизацији. Зачине, попут побољшања животног стандарда, додати по жељи. Досолити покоји стратешки став о спољној политици и „тешким околностима које смо прошли у години за нама”. Све то потрпати у један говор и сервирати грађанима вруће…
Под маском стабилизације, консолидације и осталих „ција” – реформе и економски напредак најављивали су народу уочи Нове године и претходни властодршци. Када смо 1999. претурили преко главе бомбардовање и улазак трупа НАТО-а на Косово, Милошевић нам је уочи 2000. године, не слутећи ваљда свој скори пад с власти, поручио: „У идућој години наши приоритетни циљеви, поред обнове земље, тичу се развоја, повећања пољопривредне и индустријске производње, зарада, стандарда и запослености.”
Бивши председник Србије Борис Тадић је остао упамћен по изјавама да је слом глобалне економије шанса Србије. „Баш у оваквој светској финансијској кризи, можда чак и претећој рецесији, налази се негде и шанса за Србију, за убрзани развој”, рекао је шеф државе 2008. Његов нереални оптимизам подгревали су и премијер Мирко Цветковић изјавом „Желим свима личну срећу и успех и здравље у наредној (2009) години, а како наш народ каже – паре ће саме доћи” и Драган Марковић Палма, рекавши да би „ова 2009. могла да буде берићетна”.
Једино је Расим Љајић, тада министар рада и социјалне политике, имао више осећаја за реалност иако се позивао на средства која се поигравају са стварношћу, тврдећи да „ни под опијатима” не би могао да изговори да ће „2009. бити бајна”.
Додуше, Тадић и у кризи ДС-а види сопствену шансу. Само да се не предомисли као када је 2010. рекао „Ја сам грађанима прошле године, пред почетак кризе, рекао да ће та година бити најтежа у нашој новијој историји”, преселивши при томе из непознатих разлога почетак светског финансијског краха из 2008. у 2009.
Једну од малобројних конкретних најава понудио је Зоран Ђинђић крајем 2000. као кандидат за премијера републичке владе. Он је рекао да је 2001. „последња Нова година коју грађани дочекују у страху од несташице струје”, најављујући стабилизацију енергетског система изградњом „Колубаре Б”, што ће уз ремонт постројења омогућити да „у 2002. не буде више рестрикција, а да 2003. Србија постане извозник струје, али и хране – како наговештавају планови улагања у пољопривреду”.
Многобројни су и примери потпуно промашених најава, још од Титове изјаве крајем 1974. да су новим Уставом СФРЈ обезбеђене „све неопходне претпоставке за истинску власт радничке класе”. А пролетаријат је живео све теже, призивајући стабилизацију која је узалудно, посебно у осамдесетим, најављивана на крају сваке године…
Ту је и помало мистична изјава Вука Драшковића коју је изрекао као министар спољних послова СЦГ: „Мислим да ћемо веома брзо, уз згодну формулацију, коју не бих хтео да обелоданим, безусловно постати ’получланица’ (?) Партнерства за мир, са реалним изгледом да у 2007. уђемо у НАТО”, рекао је он 2005, шест година пошто је НАТО закорачио у Србију, уласком на Косово.
Међу новогодишњим бисерима је и тврдња Мирољуба Лабуса, потпредседника савезне владе, који је крајем 2001 рекао: „Транзиција југословенске привреде сигурно се неће завршити њеним уништењем, као што неки причају. То никоме није циљ.” Његов колега из експертске странке Г-17 Млађан Динкић, министар финансија, најавио је да „увођењем ПДВ-а 1. јануара 2005. неће поскупети хлеб и млеко” и шушкање о скоку цена приписао „урођеном дефетизму народа који у свему види пропаст”.
Неке од прогноза властодржаца су се, мада не у року, испуниле. Милошевић је на крају 1993. најавио у наредној години трајно утихнуће оружја на подручју некадашње Југославије, али како се то није десило, жељу је поновио 365 дана касније. Са Дејтонским споразумом то се обистинило, али не и очекивање да ћемо „у новој години учинити радикалне кораке у погледу безбедности и мира у нашој земљи”.
Војислав Коштуница, можда и најуздржанији прогнозер, опекао се крајем 2004. кад је на питање „Када сматрате да је реално да Србија добије нови Устав”, рекао: „Две хиљаде пете године!” И промашио за годину дана.
Изјавама се, чини се, не размеће ни Ивица Дачић, чак је једном и погодио, рекавши да ће Србија 2013. бити спремна за разговор о трајном решењу за Косово и Метохију. Можда се то може приписати његовој изјави својевремено у „Жикиној шареници”:
„Свима је потребно мало бајке на почетку године, али ја нисам колективни терапеут да дајем бенседин, да тврдим да ће бити боље, јер ја то не знам, иако то желим.” То је рекао на свој 47. рођендан, а најавио је и да ће за пола века сопственог постојања, 1. јануара 2016. направити концерт „Ивица Дачић и пријатељи певају за вас” у „Сава центру”.
За ову изјаву још није прошао рок, баш као и за Милошевићеву најаву с краја 1999: „Верујем да ће наш народ у следећем веку дочекати спокојство и благостање.” За то имамо још 86 година „форе”. Као утеха док чекамо благостање нека нам послужи један од малобројних примера прогноза политичара које су се у дан обистиниле. „Избора ће бити на пролеће, тачније у недељу, 6. маја 2012. године”, изјавио је Марко Ђуришић, некадашњи председник Извршног одбора ДС-а. И то – 30. децембра 2008. године.
(Политика)
